Беседа двадесет пета

Ноју беше година шесто, и настаде потоп воде по замљи (1Мојс 7,6) [1]

1. Хоћу опет да прионем на исти онај предмет о коме сам и пре неки дан говорио љубави вашој, те да опет изведем на среду повест о праведноме Ноју. Јер много је богатство врлине тога Праведника, и ваља нам, колико је у нашој моћи, растумачивши мало по мало све, одатле (вам) понудити то благостање велико. Напрегните, међутим, разум да вам ниједна од ту положених мисли не побегне. Али, неопходно је најпре подсетити љубав вашу на чему се наша поука заустави пре неки дан, како бисмо опет одатле данас започевши беседу, са оним што је већ казано тако сјединили оно што ће сад бити казано. Тако ћете, наиме, боље сагледати и оно о чему се сада говори. Где нам је, дакле, поука имала конац? И рече, каже се, Господ Бог Ноју: Уђи ти и сав дом твој у ковчег, јер те видех праведног преда мном у нараштају овоме; а од чистих животиња уведи к себи седам и седам, и од животиња, оних што нису чисте две и две. Јер још седам дана, навешћу кишу на земљу четрдесет дана и четрдесет ноћи, и збрисаћу сваки узраст који створих са лица земље, од човека до стоке. И учини Ноје све што му заповеди Господ Бог (1Мојс 7,1-5). На томе зауставивши беседу, ту и поуку завршисмо. Можда се, наиме, и сами присећате кад смо казали љубави вашој и узрок због кога је (Господ) заповедио (Ноју) да од чистих (животиња) буду уведене седам, а од нечистих – две. Хајде да данас коначно пређемо и читање онога што следи, те да видимо шта нам Божанско Писмо приповеда после уласка Ноја у ковчег. Јер нам, ако икада, ревност многу ваља показати понајавише сада када због времена поста уживамо непрекидно најслађе састајање са вама и када смо се ослободили прождрљивости према храни, те разбуђен имајући разум можемо са строгошћу пазити на оно што се говори. Неопходно је, дакле, казати где нам је био почетак данас прочитанога. А Ноју беше година шесто, каже се, и настаде потоп воде на земљи (1Мојс 7,6). Пазите, молим вас, и немојмо тек тако да протрчавамо поред казанога, постоји, наиме, некакво богатство скривено у овим кратким реченицама, и ако напрегнемо разум наш и из самог тог ћемо моћи познати и обиље човекољубља Владичиног, и многи напон зла ондашњих људи. А Ноју, каже, беше година шесто. Није нас тек онако (Писмо) поучило броју година Праведника, нити (само) зато да бисмо знали колико је Праведнику било година, него будући да нас је Божанско Писмо претходно већ поучило казавши: А Ноју беше година петсто (1Мојс 5,32), пошто нам је учинило познатим број (његових) година, тада нам је исприповедало и многу наклоност (ондашњих) људи ка злу, и да нагиње разум човеков приљежно на неваљала дела од младости (1Мојс 8,21), зато Бог каже: Неће пребивати Дух мој у људима овим јер су тела (1Мојс 6,3), предсказујући им обиље зловоље (своје); а затим, како би им дао време довољно за покајање, е да избегну искуство те зловоље, каже: и биће дани њихови година сто двадесет (1Мојс 6,3), уместо да каже: бићу још дуготрпељив и после петсто година. Јер Праведник овај у тих петсто година није престао све њих властитим именом подсећајући и наводећи, да су хтели пазити, да одустану од зла и окрену се врлини, па ипак, каже, и сада још сто двадесет година се обавезујем бити стрпљив како би у међувремену то време користећи на оно што треба, избегли зло и подухватили се врлине. И није се задовољио једино обећањем о сто двадесет година. Него заповеда Праведнику да сагради ковчег, како би им и сâм призор ковчега пружио довољан подсетник и да нико не буде без знања о величини будуће одмазде. И то сâмо, наиме, што Праведник онај, који је до самог врхунца прекаљености (у врлини) стигао, чини толики труд око припреме ковчега, свима који ума имају било је довољно да их баци у агонију и страх, и убеди да умилостиве тако благога и човекољубивога Владику. Јер ако су они варвари — о Ниневљанима говорим — неопходно је, наиме, опет их извести на среду како би се тиме још више показало и свенадилазеће зло оних, и благразумије много ових последњих. Јер и Владика наш, тада у Дан онај страшни — о дану Суда говорим — изводећи на среду слуге (добре) и слуге (зле), тако изводи суђење, када ће се показати они који уживајући исте ствари (са праведницима), и учествујући у истим, нису стигли до исте врлине; а почесто поређење чини и са неједнаких страна како би на оне који су лакомислени била наведена већа осуда. Због тога је у Еванђељима говорио: Мужеви Ниневљани ће устати на Суд са родом овим, и осудиће га је се покајашше на проповед Јониину; а гле, овде је већи од Јоне (Мт 12,41), и само што не говори: варвари који никаво старање (Божје) нису уживали, пророчке поуке нису чули, знаке нису посматрали, чуда нису видели, него од једнога човека који се из бродолома спасао чувши речи кадре да им пруже очајање много и баце их у пометњу да се уопште и не обазиру на оно што им он говори, не само да нису презрели речи Пророкове, него су и нашавши се у тродневној временској стисци, показали тако строго и непрегнуто покајање да су опозвали суд Владичин. Они ће, дакле, осудити род овај који је толико старање (моје) имао уживајући књиге пророчке и свакога дана посматрајјући знаке и чудеса; а затим, како би показао и обиље неверја њиховог и неисказиву неразумност њихову, додао је: јер се покајаше на проповед Јонину; а гле, овде је већи од Јоне, они су, каже, гледајући Јону, обичног човека и прихвативши проповед његову показали најстроже покајање, а ови гледајући много већега од Јоне, самог Творца свих ствари како са њима саобраћа, који толика и тако велика чуда свакога дана чини: губаве чисти, мртве подиже, природне недостатке исправља, демоне изгони, болесне исцељује, у обиљу многоме остпуст сагрешења дарује, не показаше ни веру једнаку са варварима.

2. Да се вратимо, међутим, на след беседе како би могао да видиш и напон неразборитости савременика Нојевих, и напор благоразумија Ниневљана, да ови последњи нашавши се у временској стисци од три дана, ни тако не клонуше у погледу спасења, него похитавши на покајање спраше са себе сагрешења и удостојише се човекољубља Владичинога, а они и добивши (од Господа) сто двадесет година за покајање, ни тако не извукоше никакву корист. Зато Владика, гледајући то обиље зла њиховога, пошто је видео да су се у великом злу насукали, наводи брзо исправљање уништивши (тако) квасац неваљалства њиховог и учинивши да нестану (са лица земље). Због тога (Писмо) каже: А Ноју беше година шесто, и настаде потоп воде на земљи. До сада смо већ научили да је када су настали зловоља Владичина и предсказање (Његово) (Ноју) било петсто година. А када је био наведен потоп – шесто; (видимо) да је сто година у међувремену прошло, и ни тих сто година они ни на шта корисно нису искористили, онолику добивши поуку од ковчега кога је Ноје припремио. Али можда ће неко затражити да сазна због чега је (Господ), казавши: Сто двадесет година ће бити дани њихови и обећавши да ће се још толико стрпети, навео свеопшту погибију пре навршења тога броја година. И то може бити највећи знак човекољубља Његовог. Јер када је видео да они свакога дана чине неопростива сагрешења, и не само да ништа нису искористили из неисказиве дуготрпељивости (Његове), него приштеве своје још и шире, због тога је скратио време, е да себе не учине подложним још већој одмазди. А која је, кажеш, већа одмазда од те? Постоји, мили мој, и већа, и страшнија, и трајнија – она будућега века. Да понеки, наиме, ако и овде буду подвргнути осуди, ни тамо неће избећи одмазду, него ће је (само) лакшом учинити тиме што се овде дешава, сасецајући тиме величину тамошњих мука, чуј од Христа који говори и наговештава Витсаиди: Тешко теби, каже, Хоразиме! Тешко теби Витсаидо! Јер да су у Содому настале силе које настадоше међу вама, многи би се у врећи и пепелу покајали. Зато вам говорим: Лакше ће бити земљи содомској и гоморској у Дан суда, него вама (Мт 11, 21-25;10,15). Видиш ли, мили мој, како је тиме што је рекао лакше, показао да ће они који овде трпе толику казну и подносе онај пожар (са неба) нов и необичан и тамо бити изложени одмазди, али ипак лакшој због тога што су овде претходно искусили толику зловољу? Да не би, дакле, и ови увећавајући сагрешења себе учинили одговорним за веће одмазде, добри и човекољубиви Бог је, гледајући да се не кају, скратио време за које је обећао бити дуготрпељив. Јер као што код оних што показују властито благоразумије због доброте која Му је својствена опозива пресуде своје, припушта себи оне који се кају и ослобађа их предстојеће одмазде, тако опет кад обећава пружити каква добра, или рок за покајање, а види (људе) како су недостојни (тих добара) постали, и тада опет опозива оно на шта се обавезао. Због тога је преко Пророка говорио: Напокон, да се огласим код народа и царстава погубити их и порушити, ако се покају, предомислићу се и ја код онога што сам огласио да ћу им учинити (Јер 18,7-8), и опет: Напокон, да се огласим код народа и царстава изградити их, ако сагреше, предомислићу се и ја код онога што сам огласио да ћу учинити (Јер 18, 9-10). Виде ли како од нас добија поводе и за човекољубље, и за зловољу што према нама показује? Управо због тога и сада, будући да одређивање временског рока нису употребили како треба, скраћује време. Зато је блажени Павле безосећајним (људима), који не приступају спасењу дарованом нам кроз покајање, говорио: Или презиреш богатство доброте Његове, кротости и дуготрпељивост, не знајући да те доброта Божја у покајање води? Него тврдоћом својом и непокајаним срцем сабираш себи гнев у Дан гнева и откривења праведнога суда Бога (Рм 2,4). Виде ли како нас је и чудесни овај учитељ икумене јасно поучио да они који се дуготрпељивошћу Божјом пруженој нам на покајање не слууже како треба, себе чине одговорним већој казни и одмазди? Због тога нам и сада човекољубиви Бог, готово правдајући се и показујући узрок због кога је и пре навршења времена навео потоп, назначује број година Праведника и каже: А Ноју беше година шесто. Јер они што не хтедоше променити се током стотину година, шта би још добили од двадесет година, осим што би произвели већи додатак (одмазди)? Показујући, наиме, обиље неисказивога човекољубља свог и доброте, није одбио да им седам дана раније објави наилазак потопа како би, макар и притиснути том временском тескобом, показали покајање.

3. И гле човекољубља Владичиног, како је као најбољи лекар, различитим методама лечио болест њихову. Пошто да су ране њихове биле неисцеливе одредио им је рок онолике дужине хотећи да они, макар тим мноштвом времена дошавши до осећаја (сопственога зла), опозову пресуду зловоље Његове. Њему је, наиме, кад се брине о нашем спасењу вазда обичај унапред говорити одмазде које намерава навести, једино због тога да их не наведе, да је хтео навести их, не би их унапред говорио, али Он их намерно унапред говори како бисмо ми, дознавши их и уразумивши се, изменили зловољу Његову и судове Његове учинили неправоснажним. Њега, наиме, ништа тако не радује као наше пробраћење и повртак од зла на врлину. Обрати, дакле, пажњу на то како је болест њихову лечио: прво им даје онолики временски рок за покајање, а затим, пошто је видео да су безосећајно расположени и да никакву корист не извлаче из тога мноштва времена, онда кад су, такорећи, пред самим вратима потопа, говори им (о њему) унапред, не три дана као код Ниневљана, него седам. Усуђујем се, зато што познајем обиље човекољубља Владике нашега, казати да би и за тих седам дана, да су хтели показати строгост покајања, избегли искуство потопа. Пошто, дакле, ни одређивање оноликог времена, ни (седмодневна) временска стиска нису могли погодити зло њихово, навео је потоп у шестстотој (години) Нојевој. А Ноју, каже се, беше година шесто, и настаде потоп воде на земљи. Видесте ли, љубљени, колике користи нам постаде претпоставка знање броја година Праведника, колико му је било година када наиђе потоп? Хајде да пређемо и на оно што следи казаноме. Када је, наиме, потоп започео, (Писмо) каже: И уђе Ноје, и синови његови, и жена његова, и жене синова његових у ковчег, због воде потопа. И од птица чистих, и од птица нечистих, и од гмизаваца – двоје и двоје. Од свих уђе Ноју у ковчег мушко и женско, како му заповеди Господ (1Мојс 7,7-9). Није тек онако (Писмо) придодало: како заповеди Господ Ноју, него да опет увећа похвалу Праведнику, да је све извршио тако као што му је Владика наложио, и да није пропустио ништа од онога што му је казано. И би, каже се, после седам дана, као што је Владика обећао, вода потопа настаде на земљи у шестстотој години у животу Нојевом, другога месеца, двадесет седмог дана (1Мојс 7,10-11). Гледај тачност Писма, како нас није поучило само години у којој је настао потоп, него нам је и месец и дан објавило. А затим, како би приповедањем (те повести) оне који ће доћи после тога учинило разумнијим и увећало страх од тога што се десило, каже: У дан онај провалише се сви извори бездана и уставе небеске отворише се, и би киша на земљи четрдесет дана и четрдесет ноћи (1Мојс 7, 11-12). Гледај коликим снисхиођењем се и сада користи Свето Писмо и све разлаже сходно навици људској. Не (каже то) зато што постоје уставе на небу, него све говори нама познатим именима, и само што не каже: Владика само заповеди, и природа водâ се одмах повиноова заповести Творца, и одасвуд потекавши сав свет поплави.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία κε’. Νῶε δὲ ἦν ἐτῶν ἑξακοςίων, καὶ ὁ κατακλυσμὸς τοῦ ὕδατος ἐγένετο ἐπὶ τῆς γῆς; њен латински наслов је: Homilia 25. Noe autem annorum erat sexcentorum, et diluvium aquae factum est super terram (Gen.7.6). Грчки текст: PG 53,218-229.