Беседа двадесет друга

И беше Ноју година петсто, и роди Ноје три сина: Сима, Хама и Јафета. И би кад започеше људи многи бивати на замљи, и кћери им се родише (1Мојс 5, 32=6,1)[1].

1. Данас вам желим остатке јучерање трпезе поставити; но немој се, мили мој, зловољити слушајући (ово) „остатке“. Јер код чулних јела, после једног или два дана, она поставши бљутава често бивају неупотребљива и неприкладана за јело, а код трпезе духовне се не бој ничег таквог, него колико више времена прође, толико нам она нуди више сласти, и налазимо да је свежија и боља. Хајде, дакле, да вам обећање на које се јуче обавезасмо доведемо до дела, те да се подухватимо поуке и покажемо благоразумије. Јер враћање дуга не бива на корист само онима који дуг примају, као код новца, него и мени који отплаћујем. И што говорим: „мени који отплаћујем“? Природа тог духовног дуга је таква да колико год да један отплати, толико више се увећава и бива већи, а богатство чини неисказивим, и ономе који отплаћује и онима који примају. Виде ли необичну природу дуга и чудан вид отплате? Такве су, наиме, ствари духовне: деобом се још више увећавају и давањем многима имање бива бројније, тако да онај што отплаћује и нема осећај отплате, него му се имовина још и увећава, а и они који који примају долазе до већега богатства. Пошто је, дакле, природа духовних ствари таква, и ми са већом спремношћу хитамо ка отплати, а и ви добро припремите слух за пријем, како би сваки поједини од вас, кад раширених недара разума прими оно што говоримо, тако да се удаљи дома. Јер опет желим извести на среду ствар са Нојем како бисте познали многу врлину тога Праведника, неисказиво човекољубље Божје и дуготрпељивост (Његову) што сваку беседу надилази. Јуче сте научили како је Праведник овај, добивши назив од оца својега, од самих почетака рођења свим ондашњим људима ишао около као учитељ (будућих) несрећâ, готово вапећи и властитим именом говорећи: одустаните од зла,окрените се врлини, побојте се казне неизбежне, свеопшти налет таласа захватиће сву икумену. Много (је то) обиље зловоље (Божје), будући да је и ширење зла било много. И он то није чинио две или три године, него је пет стотина година истрајао опомињући. Видесте ли дуготрпељивост Владичину? Видесте ли обиље доброте (Његове)? Видесте ли неисказивост човекољубља? Видесте ли и напон зла? Видесте ли величину незахвалности? На томе је, као што знате, јуче поуку била заустављена; неопходно је, дакле, данас дознати и то да човекољубиви Владика, идући за властитом добротом, није стао ни на тих петсто година, него је о њима који су толике грехе учинили и други један додатак старања показао. И беше, каже, Ноју година петсто (1Мојс 5,32). Божанско Писмо нам намерно назначује број година Праведника, како бисмо знали колико времена је провео опомињући их, и како су они, изабравши пут зла, у њему то време потрошили, а Праведник је идући свима насупрот, показао врхунац врлине, тако да је привукао себи благоволеније Божје; и док су сви постали подложни одмазди, он једини је њу избегао заједно са себи блискима. Одатле учимо да ако смо трезвени и нисмо лакомислени, не само да нам ништа не шкоди мешање са злима, него нас још и чини строжим у погледу врлине. Због тога је, наиме, човекољубиви Бог тако и удесио да су сви на истом — и неваљали и добри — како би се зло неваљалих сасекло, а врлина добрих блиставијом показала, а и да људи лакомислени, ако то хоће, извуку највеће користи из заједничког живљења са ревнитељима (врлине). Замисли врлину тога Праведника, како је у мноштву толике силе (неваљалаца) што ка злу хитају, он једини ишао путем супротним, рађе се прихвативши врлине него ли зла, и нити га је (свеопште) сагласје, нити толико мноштво (људи) натерало да буде спорији на том путу врлине, него је унапред испунио оно што ће блажени Мојсије рећи: Не буди са многима при злу (2Мојс 23,2). А оно што је најчудније и најнеобичније, то је да он имајући многе, или још боље: све да су се на зло и чињење неваљалих радни обратили, кад није било никога да га наводи на пут врлиине, сâм од себе похитао ка њој са толиком силином да је могао ићи насупрот толиком мноштву, и није се ни уплашио, нити био у страху од (свеопштег) сагласја у неваљалству, нити је осетио ишта од онога што обично осете људи лакомислени: када виде многе да показују сагласје у томе, они заклањајући се иза тога као повода и изговора за властиту лакомисленост кажу: „Што бих ја, мимо свих ових, желео нешто необично и чудно, толиком мноштву се супротстављао и непријатељства са толиким народом се држао? Зар сам ја праведнији од свих њих? Шта ће ми таква омраза? Каква ми је кориист од те мржње (њихове)?” Није помислио у себи ништа од тих бесмислених ствари, него је опет унапред извршио оно што је Пророк казао: Бољи је један који твори вољу Господњу, него десет хиљада безаконикâ (Сирах 6,3). Зар ће ме, каже он, заједничарење и слагање са мноштвом што је на зло прешло моћи избавити од одмазде? Знао је, наиме, добро је знао да ће свако положити рачуне за властито спасење, и да није могуће да други за грешника трпи кажњавање, нити (за праведника) задобије награде. Због тога Праведник овај, нашавши се као искра усред мора, не само да се није угасио, него је свакога дана блиставију светлост зрачио, делима својим свима учитељ постајући.

Виде ли како је Владика природу нашу створио слободном? Јер откуд, реци ми, то да су они хитали ка злу и (тако) себе чинили подложним одмазди, а овај изабравши врлину и избегавајући заједничарење са њима, не доби искуство одмазде? Није ли очито зато што је сваки поједини властитом слободном вољом изабрао (зло)[2] или врлину? Јер да није било тако и да у нашу природу није била положена слобода, нити је оне требало казнити, нити (је требало) да ови[3] добију узвратне награде за врлину; но будући да је, после благодати свише, све било препуштено нашем слободном избору воље, због тога је грешницима предстојала казна, а онима што добро чине – узвратни дарови и награде. И беше, каже, Ноју година петсто, и роди Ноје три сина: Сима, Хама и Јафета. Обрати пажњу на тачност Божанскога Писма. Пошто нам је указало на број година Праведника, показујући (тиме) обиље дуготрпељивости Владичине, опет нам хоће учинити очигледном и сав напон незлобивости Његове, али и много ширење зла људскога.

2. Али да саслушамо саме речи Мојсијеве, јер он ће нас, Духом (Светим) кличући, свему тачно поучити. И би, каже, кад људи почеше бивати многи на земљи, и кћери им се родише. И није он тек тако додао то: и кћери им се родише, него да нам објави то много мноштво. Тамо где је толико мноштво коренова, нужно настају и многи изданци. Видевши пак, каже (даље), синови Божји кћери човечанске, да су лепе, узеше себи жене од свих које изабраше (1Мојс 6,2). Да осмотриму сваку поједину од казаних речи како нам не би промакло ништа од ствари у дубини скривених. Неопходно је, наиме, на овом месту учинити много тумачење, и оборити бајке оних што о свему говоре непромишљено, те најпре казати шта се усуђују говорити, па показавши сву неумесност тога што говоре, тако љубав вашу поучити истинитом смислу, е да више не подмећете слух онима што те хуле говоре и усуђују се против сопствене главе говорити. Јер они веле да се то не казује о људима, него о Анђелима, да је њих (Писмо овде) назвало синовима Божјим. Најпре, нека покажу где су Анђели названи синовима Божјим? Но, неће то моћи нигде показати. Људи су, наиме, названи синовима Божјим, а Анђели – никако. О Анђелима (Писмо) каже: Који чини Анђеле своје духовима, и служитеље своје пламеном огњеним (Пс 13,4), а о људима: Ја рекох: Богови сте (Пс 81,6), и опет: Синове родих и узвисих (Ис 1,2). И опет: Прворођени син мој Израиљ (2Мојс 4,22), а Анђео се нигде не назива син, нити син Божји. Шта, међутим, они кажу? Да, то су били Анђели, али зато што су сишли (са небеса) на ту безакону радњу, изгубили су оно достојанство. Опет друга једна бајка. Шта, дакле? Сад су га изгубили, и то им је узрок пада? Писмо нас, заправо, учи другачије: да је и пре стварања првостворенога[4], тог достојанства био лишен и ђаво, и они са њим који су (о себи) умишљали веће достојанство, као што и мудрац неки вели: А завишћу ђаволовом смрт уђе у свет (Прем 2,24). Реци ми, наиме, ако он није пао пре стварања човека, како је остајући при своме достојанству могао позавидети човеку? Каквога би имало смисла да Анђео завиди човеку, он бестелесан и у толикој части – њему у тело оденутом? Но пошто је са највише славе био сведен до крајњега бешчашћа, и то бестелесан будући, а видео је створенога човека толике части у телу удостојенога из човекољубља Творчевога, распалио се завишћу, и преваром, коју је преко змије извео, човека је припремио да буде одговоран смртној казни. Такво је, наиме, зло: не може кротко поднети срећу других. Дакле, то да је и ђаво и сва војска његова одавно лишена оне славе и да су бешчасни постали – то је свима очигледно. А и иначе, каквога би имало смисла говорити да су Анђели сишли (са небеса) на састајање са женама, да се она бестелесна природа свела на општење са телеснима? Зар не слушаш Христа који о суштини ангелској говори: Јер о Васкрсењу нити се жене, нити удају, него су као Анђели Божји (Мт 22,30). Није, наиме, ни могуће бестелесној оној природи икада запасти у такву пожуду. Осим тога, треба имати на уму и то да је по разуму то једна од најнеумеснијих ствари. Јер ако свети (људи) који су се Духа Светога удостојили (примити) нису имали снаге видети ни појаву Анђелâ — јер муж жељâ[5], видевши присуство ангелско, није видео саму суштину (њихову), а и како је могао видети суштинну бестелесну, него енергију њихову преображену, и замало душу није испустио, он такав и тако силан муж лежао је готово без даха — ко би онда, макар био силно ударен, прихватио богохулну ту и пуну безумља реченицу да бестелесна и умствена природа прихватила загрљај са телесниима?

3. Но да се не би показало да, нашироко о томе говорећи, залуд време трошимо, хајде да вас, пошто смо на самим стварима љубави вашој показали да је то било немогуће, поучимо истини ту положених (речи), поново прочитавши оно што каже Божанско Писмо: И би, каже се, кад људи почеше бивати многи на земљи, и кћери им се родише; видевши пак синови Божји кћери људске да су лепе, узеше себи жене од свих које изабраше. Претходно вас поучисмо томе да је Писму обичај људе називати синовима Божјим. Пошто су, дакле, они род свој водили од Сита, и од порода његовога којега је (Сит) назвао Енос — Овај се, каже се наиме, понада да призива име Господа Бога — од њега па надаље рођене, Божанско Писмо је назвало синови Божји, због опонашања све до тада врлине предакâ; а синовима човечанским назвало је оне који су рођени пре Сита, оне од Каина, који свој род од њега воде. И би, каже, кад људи почеше бивати многи на земљи, и кћери им се родише; видевши пак синови Божји — они од Сита и Еноса — кћери људске — њих од оних рођене, о којима је казано: и кћери им се родишеда су лепе. Гле како нам је (Писмо) овом реченицом открило сво неуздржање њихово. Јер они нису навалили на то због жеље за рађањем деце, него због неуздржанога задовољства, јер каже се: видевшикћери људске да су лепе. Жеља за лепим облинама је оно што их је бацило у ту погибију, лепота лица постала им је узрок блуда и неуздржања. (Писмо) се ни тиме није задовољило, него је додало: узеше себи жене од свих које изабраше. И то је, опет, доказ њиховог многог неуздржања, то што беху савладани лепотом (женâ), и не хтедоше наметнути узде на то нумесну пожуду (своју), него савладани тим призором постадоше бродоломници, безаконом том радњом себе лишише вишњега Промисла. А како бисмо знали да они нису по закону брака, нити због рађања деце то извршили, због тога (Писмо) вели: видевши да су лепе, узеше себи жене од свих које изабраше. И шта? Неко ће гледање очију окривити? Никако! Није, наиме, око било узрок погибије, него лакомисленост слободног избоора воље и необузданоост пожуде. Око је, наиме, створено зато да бисмо посматрајући њиме творевине Божје славили Творца њиховог. Дакле, дело ока је гледње, а они који на зло гледају, (гледају тако) јер њима управља помисао унутар (душе). Владика је створио (телесне) удове да нам буду корисни у раду на добрим делима, и допустиоје да њима управља бестелесно суштаство – о души говорим. Дакле, пошто се она окренула ка лакомислености, и испустила узде, као што када кочијаш не знајући како да смири незгодна поскакивања коњâ, испустивши узде, и коње што кола вуку и себе низ стрмину води, управо тако и наша воља, када не уме употребити удове наше како треба, препустивши их неумесним пожудама, себе чини утопљеником. Због тога нам је Владика наш Христос, знајући да се природа наша лако превари и (знајући) лакомисленост нашег слободног избора воље, дао закон који ограничава и спречава радознало гледање, е да би пламен што се у нама рађа угасио на растојању многоме, и каже: Који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу своме (Мт 5,28). Због тога, вели Он, забрањуујем неуздржани поглед, како би вас ослободио неумесне радње. Немој, наиме, мислити, вели Он, да једино спајање производи грех, воља је та која прима осуду. И ови, дакле, пошто су видели лепоту (жена), беху заробљени тим призором: Видели су, вели Писмо, да су лепе, и узимали од свих које изабраше. Али да видимо доброту Божју и после те неумесне радње и неуздражне воље.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία κβ’. Καὶ ἦν Νῶε ἐτῶν πεντακοσίων, καὶ ἐγέννησε Νῶε τρεῖς υἱοὺς, τὸν Σὴμ, τὸν Χὰμ, τὸνἸάφεθ. Καὶ ἐγένετο, ἡνίκα ἤρξαντο οἱ ἄνθρωποι πολλοὶ γίνεσθαι ἐπὶ τῆς γῆς, καὶ θυγατέρες ἐγεννήθησαν αὐτοῖς; њен латински наслов је: Homilia 22. Et erat Noe annorum quingentorum, et genuit Noe tres filios, Sem, Cham, et japheth. Et factum est quando coeperunt homines multiplicari super terram, et filiae homines natae sunt eis (Gen.5.31. et 6.1). Грчки текст: PG 53,185-196.

[2] У грчком тексту речи у загради нема, из контекста је, међутим, очигледно да се ради о пропусту.

[3] Ноје са својима.

[4] Адама.

[5] Пророк Данило.