Ово је књига постанка људи, у дан у који створи Бог Адама, по лику Божјем створи га, мушко и женско створи их, и назва име њихово Адам, у дан у који створи их (1Мојс 5,1-2)[1]
1. Много је, љубљени моји, и несказиво благо у малопре прочитаним (речима). И знам да многи, гледајући каталог именâ и површно пазећи на оно што се чита, мисле да казано не садржи ништа више до просто навођење именâ; а ја вас све молим да не протрчавате тек онако поред онога што лежи у Божанским Писмима. Јер не постоји ништа од онога што је ту записано што не носи са собом много богатство мисли; Пошто су, наиме, блажени Пророци то изложили Духом божанским надахнути, е због тога, будући да је Духом написано, много у себи скривено благо носи. И немој се зачудити ако сада обећавам да вам у каталогу именâ покажем много богатство мисли. Не постоји, наиме, слог, ни цртица једна записана у Писму а да у дубини није положено благо много. Због тога нам ваља, вишњом благодаћу вођени, и примивши просветљење Светога Духа, тако приступати божанским речима. Божанско Писмо, наиме, не потребује мудрост људску за поимање написанога, него откривење Духа (Светога), како бисмо, познавши истински смисао (тамо) положеног многу отуда извукли корист. Јер ако у животним стварима списи које су људи саставили, и који временом почесто буду оштећени, због времена почетка списа и једним слогом многу снагу имају, много више се то може наћи код Божанских списâ који су Духом (Светим) састављени, само ако смо будни и не протрчимо тек онако (поред њих), него напрегнувши разум наш све осмотримо са тачношћу, и ако не будемо ништа гори од људи што толику ревност показују у стварима чулним. Јер они што копају земљу рудника не остају на површини, него пошто сиђу у дубину многу и узмогну досегнути грумнечиће злата, са трудом многим и напрегнутошћу одвајају земљу (од злата), те после могога онога труда налазе краткотрајну некакву утеху за напоре; па ипак, знајући да извлаче корист мању од напорâ, а често и после неспавања многога и мучења се и преваре у очекивању, они ни тако не одустају, него хранећи се надом немају осећај напорâ. Дакле, ако они о пропадивим и привременим, а овде и веома несигурним стварима показују толику ревност, много више нама ваља показати исту, или још већу ревност ту где је богатство неодузимиво, благо што трошак не изискује и где се човек не може преварити, како бисмо узмогли постићи оно око чега се трудимо те да, извукавши отуда корист и познавши неисказиво човекољубље Божје, постанемо благодарни Владици нашему, и привукавши на себе благоволеније (код Њега) неухватљиви да постанемо замкама ђаволовим. Хајде, дакле, да извевши на среду оно што је малопре прочитано протумачимо сваку поједину (реч), како бисмо кад добијемо уобичајену поуку, тако се удаљили кућама. Ово је, каже се, књига постанка људи, у који дан створи Бог Адама, по лику Божјем створи га, мушко и женско створи их. И назва име њихово Адам у који дан створи их (1Мојс 5,1-2). Гле памети чудеснога овога Пророка, или боље: поуке Светога Духа. Јер (Мојсије) нам, отуда се надахњујући, све говори, он је језик (свој Духу) позајмио, а благодат Духа преко њега јасно учи природу нашу свему. Обрати пажњу на то да је беседу вратио на почетак, од почетка, да тако кажемо, хоће опет да почне приповедање. Због чега и зашто? Пошто је видео да су они који су већ настали неразумност многу показали, да се нису уразумили оним што се првоствореноме[2] десило, него су се суновратили у исти понор зла — јер пород његов[3] се одмах из зависти кренуо на братоубиство, и зато је ону најтежу одмазду добио, чему стигосмо да поучимо љубав вашу — а затим опет и они после њега, ни том одмаздом се не уразумивши, на себе навалише још гора зла, како чусте јуче од Ламеха који властити грех приповеда женама (својим) и сâм себи одређује казну; пошто је видео да мало по мало неваљаластво њихово узраста и да ће се као какав неваљали ток проширити по читавоме телу, зауставља то ширење зла, и на крају та поколења, она од Каина до Ламеха, није удостојио помена, него као чинећи (нови) почетак, и хотећи да утеши бол Адама и Еве, тако започииње приповедање и вели: Ово је, каже се, књига постанка људи, у који дан створи Бог Адама, по лику Божјем створи га, мушко и женско створи их. И назва име њиихово Адам у који дан створи их.
2. Обрати пажњу и на то да употребљава исте речи као на почетку, како би нас поучио да она (претходна) поколења, пошто су безвредна постала, надаље ни помена није удостојио, него родослов започиње од онога који је тада рођен — о Ситу говорим — како би ти и по томе познао колико је Богу стало до човечанске природе, и како се одвраћа од оних што имају убилачку вољу. Јер као да на крају нису ни били уведени у живот, тако ту (убилачку) вољу њихову заменарује, показујући нам колико је зло – ствар тешка, и да они који се њега хватају, себи самима највише шкоде. Ето, они се бришу из каталога, удостојивши се помена само толико да се злоћа њихова изложи на стуб срама, те да у следећим поколењима буду претпоставка довођења до разума. А онога што је неправедно убијен, и то братском руком усмрћен, од онога времена све до сада сва уста опевавају, те нити је време угасило спомен на њега, нити је умањило оптужницу против онога, него се и онај свакога дана од свих ослави, и овај непрекидно на стуб срама ставља. Видесте ли колика је штета од зла и колика је снага врлине; како се оно прво и ратујући и надјачавајући гаси и нестаје, а ова и трпећи нападе и небројене страхоте подносећи, управо тиме постаје блиставија и светлија? Могли смо то и на другим сличним стварима показати сада љубави вашој, но да не бисмо изгубили след (излагања), хајде да се опет вратимо на оно што је казано. Ово је књига, каже се, постанка људи, у дан у који створи Бог Адама, по лику Бојем створи га, мушко и женско створи их, и назва име њихово Адам, у дан у који створи их. Гледај како нас Божанско Писмо, од почетка започињући приповедање, подсећа колике се части створени човек удостојио. У дан, вели, у који створи Адама, по лику Божијем створи га, што је исто као (да каже): „постави га за владара свега видљивога”, јер то значи оно: по лику, у смислу власти и господарења. Као што Бог свих, као Творац свега, има власт над свим видљивим и невидљивим стварима, исто тако је (Бог) хтео да ово словесно живо биће има власт над свим видљивим стварима. Зато му је даровао душевно суштаство, желевши да буде бесмртан за стално; кад се (човек) због лакомислености оклизну и преступи дату му заповест, (Бог) се ни тако не одврати (од њега) идући за човекољубљем својим, него га лиши бесмртности, осудивши га на смрт, и остави га скоро са истом (као и пре) влашћу. А затим, пошто се пород његов[4] насука у оноликом лудилу и први уведе (у свет) вид убиства, откри насилно оно убиство, и још многу неблагорадност показа спојивши са убиством и лаж, (Бог) пожеле да га уразуми непрекидном оном одмаздом, како не би само он сâм извукао корист из тога што се са њим десило, него и да поучи оне после њега, и величини тога на шта се дрзнуо, и обиљу неумесности. Но будући да су из лакомислености многе и они рођени од њега мало по мало на себе навалили још гора зла, (Бог) хотећи, да тако кажемо, да утеши Адама који је не само због властитог преступа био у толикој жалости, него и због дрског поступка Каиновог, и због несносног оног догађаја који је властитим очима видео — јер он није знао за облик смрти, премда је пресуду (на смрт) примио, двострука и трострука туга га обузе: прво што су смрт видели како је уведена у живот, смрт насилна, (друго) што се на то чедо (њихово) дрзнуло, на (убиство) брата од исте мајке и истога оца који му ништа нажао није учиинио — Човекољубиви Бог хотећи, дакле, да му уведе утеху једнаку тим жалостима, даје му другога сина, Сита, учинивши му тиме довољну утеху, и од њега надаље чини почетак постанка (људи). Због тога је и блажени овај Пророк тако започео говорећи: Ово је књига постанка људи. А затим, објавивши да приповеда постанак људи, пази којим следом се служи: Поживе, каже, година две стотине тридесет, и роди (сина) по изгледу своме и по лику своме, и назва му име Сит. А бише данињегови[5] седам стотина (година) и роди синове и кћери. И бише сви дани Адамови година девет стотина тридесет, и умре (1Мојс 5,3-5).
3. Нисам ли на почетку лепо говорио да се у Божанском Писму не може наћи ништа написано тек онако и залуд? Гледај коликом се тачношћу блажени овај Пророк и сада послужио. А роди, каже, Адам (сина) по изгледу своме и по лику својему. И назва му име Сит; код претходног порода (његовог) — о Каину говорим — ништа такво додатно не назначивши, од почетка нам јавља стрем његов ка неваљалству, и с пуним правом, јер он није сачувао отачке црте, него је одмах прешао на неваљалство. Овде, пак, каже: по изгледу својему, и по лику својему, то јест: истоветног родитељу, таквога да чува исте црте врлине, да лик отачки на делима доказује, кадрога да властитом врлином опозове прегршење онога пре себе[6]. Писмо нам, наиме, овде, када каже: по изгледу својему и по лику својему, не говори о телесним цртама, него о стању у души (његовој), како бисмо знали зашто овај неће бити онакав. Зато и мати, када је наденула име детету, то име даје са благодарношћу, те рођено дете не приписује ни природи ни порођају, него сили Божјој. Јер она је природу побудила на рађање, (Писмо) каже: Назва име му име Сит, говорећи: Јер ми подиже Бог семе друго уместо Авеља, којега уби Каин (1Мојс 4, 25-26). Гледај тачност те реченице. Није казала: даде ми га Бог, него: подиже ми. Обрати пажњу на то да (Писмо) овде, овом реченицом, нејасно већ указује на зачетке васкрсења: Неко би, наиме, могао казати како је говорила ово: уместо палога, подиже ми овога. Јер ако онај, каже, и јесте допао земље од деснице братске, и искуство смрти добио, али је сила Божја уместо палога, овога подигла. Будући да, наиме, још није било време васкрсења, (Бог) није умрлога подигао, него другога уместо њега, зато она каже: Јер ми подиже Бог друго семе уместо Авеља којега Каин уби. Виде ли благодарност жене? Виде ли човекољубље Владичино? Како им је брзу утеху смислио? Њу сви да опонашамо и све да приписујемо благодати вишњој. Јер ако природа и ради своје, не ради међутим властитом силом, него повинујући се заповести Творчевој; жене никада да не тугују зато што не рађају, него показујући вољу благодарну нека прибегну Творцу природе, Њему, Господару природе; а рођење деце нека не приписују састајању са онима са којима живе, нити нечему другом, него Творцу свих ствари, Њему који је из не битујућег нашу природу у битовање увео и који је опет кадар исправити природу која (у том погледу) храмље; пошто је и она[7] претпоставку жалости учинила поводом за славослов (Господу) и све приписује Владици, говорећи: Подиже ми Бог друго семе уместо Авеља, којега уби Каин. Видиш ли да не само да се није озловољила, нити узвикнула нешто жалосно — Божанско Писмо, наиме, не би пропустило да је што такво казала — него се храбро подневши догађај, брзо удостојила утехе, те показује још више благоразумија објављујући доброчинство Владичино? Гледај и са коликом штедрошћу Владика чини што је до Њега. Јер не само да јој је даровао другога сина, него већ унапред одаје да ће овај живети врлински. Роди, каже се наиме, по изгледу својему и лику својему. А како бисмо одмах познали врлину порода, гледај и њега[8], како опет именовањем порода својега показује богољубивост његове воље. И Ситу се, каже, роди син, и назва му име Енос. Он се понада да призива име Господа Бога. Виде ли назив од круне сјајнији, од порфире блиставији? Јер шта би то било блаженије од њега таквога, који се дичи призивањем Бога, и који је то уместо имена стекао?
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία κα’. Αὕτη ἡ βίβλος γενέσεως ἀνθρώπων, ᾗ ἡμέρᾳ ἐποίησεν ὁ Θεὸς τὸν Ἀδὰμ, κατ’ εἰκόνα Θεοῦ ἐποίησεν αὐτὸν, ἄρσεν καὶ θῆλυ ἐποίησεν αὐτοὺς, καὶ ἐποωνόμασε τὸ ὄνομα αὐτῶν Ἀδὰμ, ᾗ ἡμέρᾳ ἐποίησεν αὐτούς; њен латински наслов је: Homilia 21. Iste est liber generationis hominum, die quo fecit Deus Adam, secundum imaginem Dei fecit illum, masculum et feminam fecit illos, et vocavit nomen eorum Adam, qua die fecit eos (Gen.5.1.2). Грчки текст: PG 53,175-185.
[2] Адаму.
[3] Каин.
[4] Каин.
[5] Адамови.
[6] Каина.
[7] Ева.
[8] Сита.