Беседа двадесета

А Каин отиде од лица Божијег, и настани се у земљи Наид, наспрам Едема (1Мојс 4,16) и даље[1].

1. Хајде да вам, прихвативши се следа данас прочитанога, опет овде понудимо поуку, и из књиге блаженога Мојсија — или боље: из речи Духа (Светога) којима нас је благодат Божја преко језика његовога[2] поучила — учинимо уобичајено обраћање вама. Но да би вам беседа била јаснија, неопходно је подсетити љубав вашу на оно што је већ речено и на то где смо (претходну) поуку завршили, како бисмо започевши поуку од тога, тако се подухватили почетка прочитанога. Знате, наиме, да смо покренувши ствар са Авељем показали на самим догађајима (са њим) — а и по томе да је сваки принео жртве своје Господу — да је у нашу природу положено шта треба, а шта не треба радити, и да нас је свеопшти Творац направио самовласним, и да нас увек и свуда по намери нашој или осуђује, или овенчава — према њој је, наиме, жртва једнога постала безвредна, а дарови другога прихваћени — и да се отуда, подстакнут завишћу, Каин покренуо на убиство брата; да ни после тога гнуснога чина, кад је Бог хтео изазавати га на исповедање грехова, он ни тако није примио лек, него је на гнусно оно убиство надовезавши још и лаж, (те тако) на себе навукао тешку ону одмазду и себе оголио и лишио помоћи одозго, постајући свима који ће доћи после њега пример за довођење до разума, и посредством пресуде коју је добио свему роду људскоме обраћајући се и говото вапећи и говорећи: нико од вас никада да се не дрзне ни на шта слично како не би истих зала допао. Видесте ли човекољубље Владичино, како посредством одмазде Каину није хтео само њега уразумити, него и све који ће уследити поучити да на сваки начин избегну дрски тај подухват? Хајде да се надаље прихватимо онога што следи, те да видимо шта нам блажени овај Пророк данас приповеда надахнут енергијом Духа (Светога). Када је, наиме, чуо суд: Отиде, каже се, од лица Божијега (1Мојс 4,16). Шта значи: отиде од лица Божијега? То значи да је гнусним оним чином себе лишио заступништва Његовог. И настани се у земљи Наид, наспрам Едема (1Мојс 4,16). (Писмо) нам говори и место на коме је надаље себи начинио станиште, учи нас и да није далеко од рајскога врта живео, како би, наспрам њега будући, могао имати стално подсећање и на оно што му се оцу десило због преступа (заповести Божије), и величину (преступа) на које се он сâм дрзнуо, и на толику одмазду коју је добио не уразумивши се одмаздом оцу (његовом). А и сâмо место где је боравио било је непрекидни подсетник не само њему, него и поколењима после тих догађаја, да се тресао и дрхтао. Јер име Ниад је јеврејска реч која се преводи са: подрхтавање. (Бог) га је тамо настанио како би сада, као на бакарном стубу (записану), за стално имао оптужницу и по имену тога места. Затим (Писмо) каже: И позна Каин жену своју, и она зачевши роди Еноха[3] (1Мојс 4,17). Пошто су постали смртни, разуме се да су сав труд чинили око добијање деце. Но можда ће неко казати: „Како је Каин имао жену кад Писмо нигде не помиње другу жену”[4]? Немој да те то чуди, љубљени. Божанско Писмо, наиме, нигде не наводи са тачношћу каталог женâ, него избегавајући оно што је сувишно подсећа делом на мушкарце, па и њих не све, него нам приповеда скраћени (каталог) говорећи: „тај и тај роди синове и кћери, и – умре”. Дакле, и овде Ева после Каина и Авеља рађа и кћер коју је Каин узео за жену. Пошто је то био почетак, а требало је да се род (људски) умножи, било је дозвољено женити се сестрама. Управо зато Писмо, препуштајући нама да увидимо след ствари, само то приповеда, говорећи: И позна Каин жену своју, и она зачевши роди Еноха, и он (Каин) изграђиваше град (кога назва) по имену сина својега Енох (1Мојс 4, 17). Гле како (људи) мало по мало постају мудри. Пошто су, наиме, смртни постали, они желе сачувати стално сећање на себе, по породу, по давању именâ местима по деци. Све то, неко би с правом казао, јесу подсетници на грехове њихове и отпадију од оне славе у којој будући, Адам и Ева нису имали потребе ни за чим од тих ствари, него су били изнад њих. И роди се Еноху Гедад, а Гедад роди Меила, и Меило роди Матусала, и Матусал роди Ламеха (1Мојс 4,18). Гле како блажени овај (човек) прђе кроз родослов подсетивши нас само на мушкарце, и нигде се не присетивши женâ. Али као што је код Каина казао: Позна жену своју, нигде нас не поучившши, нити казавши откуд је (могао) имати жену, управо тако и овде опет каже: И узе Ламех себи две жене, име једној Ада, и име другој Села. И роди Ада, каже се, Јовела, он беше отац оних што станују у шаторима сточарâ. И име брату његовоме Јувал; он беше онај који откри псалтир и гитару (1Мојс 4,19-21).

2. Обратио пажњу на тачност Писма. Поучило нас је и именима синова које је Ламеху родила жена његова (Ада), и која су занимања имали: да је један себе предао узгоју стоке, а други измислио псалтир и гитару. А Села, каже се, роди и она Товела, и беше он ковач који коваше бакар и гвожђе (1Мојс 4, 22). Опет нам је објавило и занимање сина Селинога, да је изабрао умење ковачко. Гледај како се мало по мало изграђивао систем рода људскога. Прво је Каин назвао по сину својему град који је изградио. Затим су од синова коју су Ламеху жене (његове) изродиле, један себе предао узгоју стоке, други је одабрао ковачко умење а трећи је открио псалтир и гитару. А сестра, каже се, Товелова је Ноема (1Мојс 4,22). Шта је ту ново и необично? Сада, наиме, први пут (Писмо) спомиње жену именујући је. Не так онако и узалуд, него је блажени Пророк то учинио показујући нам ту нешто скривено, што ћу вам сачувати за неко друго време, а сада да се држимо редоследа (казанога), јер то што је наведено није нешто неважно, него потребује подвиг многи и тачније тумачење, е да нам, кад све са јасношћу растумачимо, отуда корист многа може настати. Рече, каже се наиме, Ламех женама својим; Ада и Села, чујте глас мој; жене Ламехове, почујте речи моје, јер мужа убих за рану моју, и младића за модрицу моју. Јер ће се седмдструко осветити за Каина, а за Ламеха седамдесет пута седам (1Мојс 4,23-24). Напрегните разум, молим вас, одбацивши од себе сваку животну мисао, са строгошћу да растумачимо казано, како ништа не би остало скривено од нас, него колико нам је могуће спустивши се у саму дубину, да узмогнемо уловити благо положено у кратким овим реченицама. И рече, каже се, Ламех женама својим, Ади и Сели: Чујте глас мој, жене Ламехове, почујте реч моју. Обрати пажњу одмах од почетка колико је њему помогла одмазда што настаде Каину. Јер он не само да не чека обличење од другога да је допао истог или још горег греха, него и док га нико не осуђује, нити кори, од сам себе објављује, и јавно казује шта је урадио, и женама приповеда величину прегрешења, готово испуњавајући оно што Пророк вели: Праведник је себи тужилац од првих речи (Приче 18,17). Најважнија ствар у исправљању прегрешењâ је – исповедање. Као што је, наиме, најгора ствар код прегрешењâ – после чињења греха прећи на порицање, што је и онај братоубица[5] доживео: кад га је човекољубиви Бог питао, не само да није исповедио дрски свој чин, него се усудио слагати Богу, и тиме учинио да му се живот развуче (у мучењу). Ламех, дакле, кад је допао истих (грехова) и дошао на ваљану ону мисао да ће порицање учинити да му одмазда буде тежа, сазвавши жене своје, док га нико не приморава, нити разобличава, сâм властитим језиком чини признање грехова, и поредећи то што је он учинио са гресима Каиновом, себи одређује одмазду.

Виде ли старање Владичино, како су одмазде (заправо) претпоставке човекољубља Његовога, да Он (дела) човекољубља не зауставља на ономе који одмазду прима, него ваљани тај лек припрема и осталима, ако желе извући корист од њега. Откуд, кажи ми, Ламех би наведен на онолико признање, ако није имао стално подсећање на оно што се са Каином десило да му потреса разум. И рече, каже се, чујте глас мој, и почујте речи моје. Гле како уприличивши суд над собом, тако произноси позив женама да то о чему говори не приме површно. Јер казати: Чујте глас мој, и почујте речи моје, казује следеће: „Напрегните, вели, разум свој, и са строгошћу пазите на речи које ћу казати. Јер нећу вам говорити ствари обичне, него ћу вам објавити ствари тајне, које нико други не зна, него једино ја и недремовно оно Око, којега бојећи се хитам и гурам објавити вам оно што сам учинио, (као и то) коликим одмаздама себе изложих тим грозним чиновима”. Јер мужа, каже, убих за рану моју, и младића за модрицу моју. Јер ће се седмоструко осветити за Каинна, а за Ламеха седамдесет пута седам. Велико је ово што је казано и веома важно, много је благоразумије овога мужа. Јер не само да признаје догађај и изводи на среду убиства која је извршио, него и тиме што пореди догађаје са Каином и са собом, он себи намеће казну. Којега саосећања се може удостојити онај што се није уразумио одмаздом другоме, него и имајући у себи сећање (на њу), поред тога чини двоструко убиство? Јер мужа, каже он, убих за рану моју, и младића за модрицу моју. Нисам каже, толико нашкодио њима, које убих, колико сам нашкодио себи. Јер себе бацих у кажњавање неизбежно извршивши сагрешења неопростива. Ако је Каин, наиме, за једно убиство себе изложио седмострукој одмазди, ја ћу с правом поднети седамдесет седам одмазди. Због чега и зашто? Јер он јесте извршио убиство, и то убиство брата, али је то учинио никада пре не видевши то, нити знајући за другога кажњенога за (тај) чин, да је толику зловољу (Божју) искусио, што и једно и друго мени одмазду увећава; јер и имајући пред очима дрски поступак његов, и гледајући одмазду (њему), тако неизлечиву, ни тако се не уразумих. Због тога, ако би и седамдесет пута седам одмазди више од њега поднео, ни тако нећу добити достојну казну.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία κ’. Ἐξῆλθε δὲ Κάϊν ἀπὸ προσώπου τοῦ Θεοῦ, καὶ ᾤκησεν ἐν γῇ Ναῒδ κατέναντι Ἐδὲμ, καὶ τὰ ἑξῆς; њен латински наслов је: Homilia 20. Egressus est autem Cain a facie Dei, et habitavit in terra Naid, e regione Edem (Gen.4.16), et reliqua. Грчки текст: PG 53,166-175.

[2] Мојсијевог.

[3] За име његово види код вл. Атанасија нап. 4,172, на стр. 32.

[4] Подразумева се: осим Еве.

[5] Каин.