Беседа деветнаеста

И рече Каин Авељу, брату својему: Изађимо у поље (1Мојс 4,8)[1]

1. Као што се неизлечиве ране не повлаче ни пред јаким лековима, ни пред оним лековима који су кадри ублажити их, тако и душа када једном постане заробљеница и себе преда било коме прегрешењу те не жели видети сопствену корист, ако би је човек макар колико позивао (да се обрати) – ништа не користи, него као да је мртве уши добила, никакву корист не извлачи из опомињања, не зато што не може, него зато што неће. Но то што се може видети код ранâ, није тако и код слободног избора воље. Јер код телесних (рана) често се може видети да су страдања непоправљива, а код слободног избора воље није тако, него се често може видети како се лош (човек) — кад то хоће — мења, и добар постаје, али и (како) добар, кад постане лакомислен склизне у зло. Пошто је, дакле, Бог свих природу нашу учинио самовласном, и све што је до Њега чини идући за властитим човекољубљем, знајући тајне, оне што се у дубини душе покрећу – опомиње, саветује, предупређује зле подухвате, али никада не наметне принуду, него одредивши одговарајуће лекове пушта да све зависи од воље болесника. То се и код Каина десило. Гледај, наиме, после колие бриге (Божје о њему) у колико лудило је овај запао. Требало је, пошто је увидео грех (свој), надаље позабавити се исправљањем (његовим); а он, као (један) од ових, са страдањем и раном претходном спајајући чир други и не приступајући лечењу које му је са оноликим старањем било прописано, него хитајући да убиство доведе до дела, чини почетак лукавства и злочинства, и преварним речима вара брата. Толико зверолик постаје човек кад склизне у зло. Наиме, као што је то словесно живо биће велико и часно, поготово када се утврди у раду на врлини (својој), исто тако када нагиње злу, опонаша суровост неприпитомљених животиња. Али опет, и запавши у (стање) неприпитомљености њихове, то благо и словесно биће у великој мери надмашује и њихову звероликост. Да видимо, дакле, шта овде бива. И рече, каже се, Каин Авељу, брату својему: Изађимо у поље (1Мојс 4,8). Речи братске, а намера убилачка. Шта то чиниш, о Каине? Не знаш ли коме се обраћаш? Ниси ли помислио да ти разговор бива са братом? Ниси ли помислио да су га порођајни болови исте (утробе) дали? Не долази ти на ум сва гнусност подухвата? Не бојиш се судије којега је немогуће преварити? Не стрепиш при помисли на то (страшно) дело? Због чега вучеш брата у поље и изводиш изван отачких заграљаја? Због чега га лишаваш отачке помоћи? Шта је то ново да сада брата изводиш у поље и, оно што претходно ниси учинио, сада се подухваташ чинити: одбацујући братско благомислије под изговорим љубазности желиш му приредити ствари непријатељске? Какво је то лудило? Какво беснило? Нека буде да, пошто ти је разум ослепео, не обраћаш пажњу на расположење братско, нити саму природу познајеш, али зашто си на онога који ти ништа није скривио тако заратио? Шта имајући родитељима да пребациш хоћеш их бацити у толику тугу и да постанеш родоначалник страшне те драме, и први њима показати ту насилну смрт? Такве узвратне дарове ћеш им дати за то што су те отхранили? Које лукавство ђаволово те је нагонило на такав чин? Да нећеш, наиме, казати да је благоволеније заједничкога Владике свих, оно које је према њему показао, њега подболо да се узноси над тобом? Није ли Господ предупређујући ту твоју убилачку намеру њега теби потчинио и учинио да он буде под твојом влашћу, није ли ти казао: к теби је окретање његово, и ти ћеш владати њиме? То, наиме, треба узети (да је казано) о потчињености брата (Каиновог). Јер постоје понеки што говоре да је Бог речи: к теби је окретање његово, тј. окретање дара, и: ти ћеш владати њим (да је то казано) уместо (да каже): ти ћеш од тога[2] уживати. Због тога, указавши вам и на једно и на друго (тумачење) остављам памети вашој да сами прихватите оно које вам се покаже доследније. Мени се, наиме, чини да је то казано о брату. И би, каже се, док они беху у пољу, устаде Каин на Авеља, брата својега, и уби га (1Мојс 4,8). Страшан чин, веома опасна дрскост, гадно предузеће, грех неопростив, намера душе зверолике. Устаде, каже, на Авеља, брата својега, и уби га. О, скверне ли руке! О, кукавне ли деснице! Или боље, не треба руку називати кукавном и скверном, него намеру, којој намери је тај уд послужио. Да кажемо, дакле, овако: О, намере погубне, и скверне, и кукавне, и шта год да човек о томе каже, ништа достојно (тога греха) неће казати. Како се рука његова не укочи? Како је могла дохватити мач и задати ударац? Како му душа не одлете од тела? Како је могао довести до дела то дрско предузеће? Како се не поколеба и не промени намеру? Како не помисли на благоволеније природе? Како пре подухвата не помилсли на крај тога што настаје? Како је, после убиства, поднео гледати тело братовљево како се трза на земљи? Како је имао снаге посматрати мртво тело на земљу бачено, а не не раслаби се одмах? Јер ако се ми после толико година свакога дана гледајући мртве, и то оне који су живот окончали природном смрћу и који нама ни на који начин нису блиски, скрушимо, и ако нам је (покојник) био непријатељ – заборављамо на непријатељаство, много више је њему ваљало растати се од живота и одмах душу испустити гледајући њега који је пре кратког времена разговарао (са њим), брата од исте мајке, од истога оца, којега је иста утроба родила, који је на себе благоволеније Божје привукао, где одједном лежи без даха и непокретан, и на земљи пруженога.

2. Али да опет, и после тога грознога чина, после тога дрског предузећа сваког саосећања лишенога, видимо колику снисходљивост и човекољубље показује Бог свих. И рече Бог Каину (1Мојс 4,9). Већ и то сâмо, колике је то доброте (знак): њега који је такве ствари учинио удостојити обраћања?! Јер ако се ми често гнушамо над нама истородним (људима) кад видимо да чине исту ту дрскост, много се пре треба зачудити доброме Богу када показује толику незлобивост – и с пуним правом. Јер Он је лекар и отац брижни, и као лекар све чини и предузима да онима које је задесила тешка болест врати здравље, и као брижни отац (децу своју) која су због лакомислености изгубила властито благородство жели сопственом љубављу вратити у претходно благостање. Пошто је, дакле, многа величина доброте Његове, Он жели показати човекољубље своје и према њему који се на онакве ствари усудио. Каже му, наиме: Где је Авељ, брат твој? (1Мојс4, 9). Многа је и бесконачна незлобивост Божја. Јер Он не пита зато што не зна, него исто оно што је учинио и код оца његовог — ништа не спречава исто то (и сада) казати — као што је, наиме, гледајући њега како се због стида услед нагости (своје) крије, питао: Где си?, не не знајући то, него дајући му повода за слаободу (пред Господом), да исповедањем пâда (свог) спере (са себе) прегрешење — јер то Му је обичај, одавно и од почетка тражи исповедање од нас који грешимо, и нуди опроштај — Он и сада пита Каина и каже: Где је Авељ, брат твој? Човекољубиви Владика узима привид незнања како би питањем припремио њега који се на такву ствар дрзнуо да буде натеран на признање греха, те можда узмогне добити некакво саосећање и човекољубље. Где је Авељ, брат твој? А шта (каже) он неразуман и безосећајан, безобразан и бестидан? Требало је да помисли да га (Господ) пита не зато што не зна, него тражећи од њега признање и нас учећи да никада не судимо браћи својој пре доказа, да нам на ум дође савет Господњи, да се (Господ) предупређујући тај његов подухват, и знајући кретање у разуму његовом и пре дела, користио профилактичким лековима, требало је све то имајући на уму на томе да заустави своје лудило и каже шта се десило, да лекару покаже рану и прими од Њега лекове; он пак сољу рану трља и чини да буде дубља. А он, каже се, рече: Не знам (1Мојс 4,9). Гле безобразлука тога одговора. Јер не одговара човеку којага је можда и могуће слагати. Зар не знаш, јадниче и кукавче, ко је тај који са тобом разговара? Зар ниси помислио да пита из доброте своје многе, хотећи да нађе некакав повод да покаже властито човекољубље, и да ти надаље, кад учини све што је до Њега, не би имао никакво оправдање што си себе изложио одмазди?

И рече, каже се, не знам. Да нисам ја чувар брата мојега? (1Мојс 4,9). Помисли овде на оптужницу савести (његове), како као гуран, да тако кажемо, савешћу није стао на томе да каже: Не знам, него је додао: Да нисам ја чувар брата мојега? И само што сâм себе не разобличава. Премда, да је све по следу и закону природе, требало је и да будеш чувар спасења братовљева. Јер то је природа одредила, и требало би да они које је иста утроба родила буду чувари један другоме. А ако ти ниси то хтео, нити си пожелео да будеш чувар брата (својега), због чега кољач постаде и уби њега који ти ништа нажао није учинио, и (још)  си помислио да нема никога да те разобличи (у томе)? Али причекај и видећеш како он и убијен постаје тужилац твој, и мртав лежећи он јасним гласом оптужује тебе живаога који ходиш. И рече Бог: Шта то учини? (1Мојс 4,10). Многи је значај те реченице. Због чега си, вели, то урадио? Што си учинио гнусну ту дрскост, скверни подухват, чин неопростив, лудило несносно, убиство ново и необично, први пут твојом десницом уведено у живот људски? Што си учинио тај велики и стршан (чин) од кога већега греха нема? Глас крви брата твојега вапије к мени из земље (1Мојс 4,10). Зар сам ја човек, каже (Господ), да чујем једино онај глас што се преко језика произноси? Бог сам, кадар да преко крви чујем њега како вапије и доле на земљи лежећи. Јер гле глас те крви толико окрилати да се са земље на небо узнесе, протрчава небо неба и мимо Сила вишњих и зауставља се код самог Престола царскога, и скверно твоје убиство оплакује и оптужује гнусни чин твој. Глас крви брата твојега вапије к мени из земље. Зар си, вели, то безакоње учинио странцу или туђинцу? Брату својему, њему што ти ништа нажао није учинио. Но можда му је благоволеније моје то убиство изродило, те си не могући са мном се борити гнев назадржив на њему испразнио. Е због тога ћу на тебе навести такву одмазду да нити дрски чин (твој) нити одмазда која ће за то бити наведена на тебе не буду (никада) предате забораву, како би свима после тебе то постало опомена. И сада, пошто си то урадио, и до дела довео (помисли) које си на зло смислио, и из зависти многе на убиство се покренуо: Проклет си ти од земље (1Мојс 4,11).

3. Видиш ли, љубљени, различитост тога проклетства? Немој тек онако протрчати (мимо овога), него по величини проклетства замисли и сво обиље дрскога чина. А то, колико је тај грех већи од преступа Првостворенога[3], ономе који хоће могуће је увидети из разлике у проклетствима. Тамо је, наиме, (Господ) казао: Проклета земља у делима твојим, проклетство је излио на земљу показујући (тиме) своју бригу о човеку; а овде, будући да је чин (Каинов) погубан, дрскост безакона, подухват неопростив, он сâм прима проклетство: Проклет си, каже, од земље. Пошто је, наиме, учинио готово исто што и змија која је као оруђе послужила намери ђаволовој, као што је она преваром (у свет) смртност увела, тако је и овај, када је преварио брата и извео га у поље, десницу је наоружао против њега и убиство извршио. Због тога, као што је (Господ) њој говорио: Проклета си од свих звери земаљских, исто то (говори) и овоме, будући да је учинио исте ствари као и она. Јер као што се ђаво, покренут завишћу и опачином и не подносећи неисказива доброчинства која су човеку од самих почетака настала, из зависти покренуо на превару која је смрт увела (у свет); исто тако се и овај, гледајући како је Владика према брату (његовом) благонаклоно расположен, из зависти покренуо на убиство. И каже му (Господ): Проклет си од земље. Проклет ћеш, каже, бити самом том земљом, која отвори уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје (1Мојс 4,11). И самом си, каже, земљом проклет, земљом која отрпе да буде обагрена крвљу грозотом испуњеном и тако скверном руком проливеном. Затим Божанско Писмо тумачећи још јасније то проклетство каже: Јер ћеш обрађивати земљу, и она неће више давати снагу своју теби (1Мојс 4,12). Велики је то вид одмазде, зловоља многа. Напор ћеш, каже, поднети, и све што је до тебе чинити, обрађивати земљу таквом крвљу оскверњену, а од тих напора многих нећеш имати никакв осећај (користи), него ће ти сав труд, какав года да уложиш – бити залудан. И ни на томе се одмазда неће зауставити, него: Стењући и дрхтећи бићеш на земљи (1Мојс 4,12).

Наставак у штамапаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ιθ’. Καὶ εἶπε Κάϊν πρὸς Ἄβελ τὸν ἀδελφὸν αὐτοῦ·Διέλθωμεν δὴ εἰς τὸ πεδίον; њен латински наслов је: Homilia 19. Et dixit Cain ad Abel fratrem suum: Egrediamur in campum (Gen.4.8)., или скраћено: In Genesim (homilia18). Грчки текст: PG 53, 158-166.

[2] Од дара који је принео Господу.

[3]  Тј. Адама.