Беседа осамнаеста

И назва Адам име жени својој Живот, јер је она мати свих живих. И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине кожне, и одену их. И рече Бог: Ево, Адам поста један од нас (1Мојс 3,20-22) [1].

1. Видесте ли јуче човекољубље Судијино? Видесте ли испитивање добротом испуњено? Видесте ли разлику у одмаздама? Како је одрезана одмазда оној[2] која је на превару саплела, а како одмазда онима који су пали много човекољубље Божије показује? Видесте ли колике нам корисити постаде претпоставка то: присуствовати у Судници и видети како је протекло испитивање? Сазнали смо, наиме, коликих и како великих добара је преступом дате им заповести лишио себе Адам, а којих Ева, пошто су себе оголили од оне неисказиве славе и живота што је био ништа гори од онога који Анђели имају? Видесмо незлобивост Владичину, научисмо колико је зло лакомисленост, и како нас оно чини огољеним и лишеним већ постојећих добара и гура у стид многи. Зато вас молим будни да будемо, да околности њихових падова нама лекови постану, лакомисленост њихова нама да буде претпоставка безбедности, пошто је одмазда онима који и убудуће чине иста прегрешења –већа, утолико што ни (њиховим) примерима нису хтели постати целомудренији. Јер они који долазе после, када сагреше истим гресима као и они претходни, не издејствују себи исту пресуду. То је могуће укратко научити од мудрога учитеља икумене, блаженога Павла велим, који говори: Јер који без закона сагрешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагрешише, по закону ће се осудити (Рм 2,12). А то што говори значи следеће: Неће добити исту пресуду они пре закона[3], и они после закона, него ће они који и после закона греше бити изложени тежим одмаздама. Јер који без закона сагрешише, без закона ће изгинути, то јест, то што нису имали поуку од закона и испомоћ, то им одмазду чини блажом. А који по закону сагрешише, по закону ће се осудити. А ови, каже, будући да су имали закон за учитеља, али ни тако се не уразумише, него сагрешише истим гресима као и они (први), већа ће им и казна бити одрезана. Али да чујемо и оно што је данас прочитано. И назва, каже, Адам име жени својој Ева, што значи живот, јер је она мати свих живих (1Мојс 3,20). Гле строгости Писма, како ни преко тога није прешло, него нас је поучило да је Адам и жени наденуо име. Назва, каже, име жени својој Ева, што значи живот, јер је она мати свих живих, то јест она је начело свих који ће из не настати, корен и основа рода после ње. Затим, пошто нас је поучило називу наденутом жени, опет нам показује доброту Божју, како и у толиком стиду и голотињи не презире оне које је створио. И начини, каже, Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине кожне, и одену их. Као што брижни отац који сина има благороднога, са свом бригом одгојенога, који сву раскош ужива и у дому блиставом живи, у свилене хаљине оденутога, који се без икакве бојазни имањем очевим користи, гледајући га касније како се од тога покоја многога стрмоглавио у понор зла, лишивши га свега тога и подчинивши га својој власти, оставивши га без дома, често му дадне просте и ропске хаљине, е да не буде сасвим наг и неугледан, управо тако и човекољубиви Бог, пошто су (Адам и Ева) себе учинили недостојним блиставе оне и светле одежде која их је покривала и чинила да буду изнад телесних принуда, оголовши себе свеколике оне славе и уживања које су претходно имали, пре но што су пали тешким оним падом, показујући сажаљење много према њима и милосрђе према паду њиховоме, гледајући како су стид моги на себе набацили и не знају шта да раде, да не би били наги и неугледни, израђује им кожне хаљине и облачи их. Таква су, наиме, лукавства ђаволова, јер кад нађе неке који му поверују, преваривши их краткотрајним задовољством и низвевши их у сам понор злоће, испунивши их сваким срамом и бешчашћем, оставља их да леже доле представљајући жалостан призор онима који их гледају. Али Онај који се о нашим душама стара, гледајући их у невољи многој, ни тако не пристаје презирати их, него им смишља заштиту, простотом хаљине показујући им каквих хаљина су себе учинили достојним. И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине кожне, и одену их. Гле колико снисхођење Божанскога Писма. Оно, међутим, што сам много пута казао, то и сада говорим: све да мислимо богодолично, и ово: начини да мислимо (да је казано) уместо: нареди. Заповеди да буду оденути у кожне хаљине, стални подсетник на преступ.

2. Нека чују ово они који се богате, који се радују пређама црвâ и који су у свилу оденути, и нека науче како од почетка и уводâ човекољубиви Бог васпитава човечанску природу, пошто је Првостворени преступом (заповести Божије) постао смртној казни подложан, а требало га је покрити хаљином која стид покрива, (Бог) им је начинио кожне хаљине, учећи нас да избегавамо нежност и живот распусан, да не јуримо за животом неумереним и немаром испуњеним, него да се више држимо живота строгог. Но можда ће богаташи, негодујући против овога о чему говорим, казати: И шта? Заповедаш нам да носимо кожне хаљине? Не говорим то, јер ни они се нису служили кожним хаљинама за стално, јер човекољубиви Владика претходним својим доброчинствима увек додаје друга. Будући да су (Адам и Ева) надаље себе учинили подложним телесним принудама, лишивши се онога бестрастија и ангелскога живота, (Господ) је после тога удесио да се људима готове одела од вуне овчије, ни због чега другог, него да им буду заштита, да то словесно живо биће не живи у голотињи и неугледности попут бесловесних животиња. Нека нам, дакле, одевање хаљинама буде стални подсетник на губитак добара и поука одмазде коју је људски род доживео због непослушности (своје). Нек нам, дакле, говоре они који се толиком фантазијом заносе да и не знају за одела од овчије вуне, него оденути у свилу и запавши у толико лудило да и злато у одећу ткају — понајвише нам женски род показује ту слабост — кажи ми, наиме, због чега тело (своје) украшаваш тиме, радујеш се таквоме огртачу да и не помишљаш да је та заштита смишљена уместо највеће одмазде за преступ? Зашто, наиме, не слушаш Павла који говори: А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (Тим 6,8)? Видиш ли да само о једном треба бринути? Да тело не буде голо, да га покријемо, а не показивати бригу и о разлноликости оделâ?

Но да се вратимо на след (прочитанога). И рече Бог: Ево, Адам поста један од нас, да познаје добро и зло. И сада, да не пружи како руку своју и узме од дрвета живота и једе, и живеће у векове. И одасла га Господ Бог из раја сладости, да обрађује земљу од које је узет (1Мојс 3, 22-23). Гле опет снисхођења Божијега. И рече, каже, Господ Бог: Ево, Адам поста као један од нас, да познаје добро и зло. Виде ли колика простота израза? Но ми све то да мислимо богодолично. Јер овде се и тим реченицама хоће подсетити на превару којом (Адам и Ева) беху преварени од ђаваола, а преко змије. Јер змија је говорила: Ако једете, бићете као богови, и они се дрзнуше да једу у нади на једнакост са Богом; због тога и Бог, хотећи да их опет обрати, наводи на њих осећај падова (њихових), и (хотећи) да им покаже величину непослушности, и обиље преваре, вели: Ево, Адам постаде као један од нас. Велики обзир речи, кадар да погоди преступника. Због тога си, вели, презрео заповест моју, што си умислио једнакост (своју) са Богом? Ето, постао си оно што си очекивао, или боље: не оно што си очекивао, него оно чега си достојан постати. Ето, каже, Адам постаде један од нас, да познаје добро и зло. То, наиме, што им је ђаво варајући их говорио преко змије: Отвориће се очи ваше и бићете као богови, познајући добро и зло. И сада, да (још) једном не пружи руку, и дотакне се дрвета живота, и једе, и живеће у векове. Гле и овде човекољубља Владичинога. Треба, наиме, са тачношћу растумачити то што је казано, како вам ништа од онога што је ту прикривено, не остане скривено. Када је Бог дао заповест Адаму, наложио му је да се не уздржава ни од чега другог, него једино од тог дрвета; овај, пак, дрзнувши се да једе, добио је прекор смртни, што му је налажући му одредио, да ако преступи, о дрвету живота не заповедјући ништа. Пошто се, наиме, како мислим може видети, да је (Бог човека) бесмртним створио, овоме је било могуће, да је хтео, заједно са другим (дрветима) јести и од њега, кадрога да му живот стални пружи, управо зато и не прима никакву заповест о њему.

3. А ако би неко, радознао будући, хтео да истражује због чега је оно називано дрво живота, нека зна да човеку који за властитим мислима следи није могуће са тачношћу сагледавати сва дела Божја. Владици је, наиме, било угодно да, како би човек којега је створио, проводећи време у рају, имао вежбалиште послушања и непослушности, тамо посади та два дрвета: једно дрво живота, и друго, да тако кажемо – смрти. Јер кушање од њега и преступ заповести (Господње) навели су на њега смрт. Када је, дакле, окусивши од тога (дрвета) смртан постао и надаље подложан принудама телесним, изградио је и начело греха, или улаз кроз који је Владика на корист (нама) смрт (увео), те Он надаље Адама не пушта у рај, него му налаже да изађе одатле, показујући му (уједно) да то чини ни због чега другог, него због човекољубља према њему. А да бисмо то тачно научили, неопходно је опет прочитати речи Божанскога Писма. И сад, каже се, да не пружи (још) једном руку, и узме од дрвета живота, и једе, и живеће у векове. Пошто је, наиме, (Адам) пружио знаке неуздржања многога према већ му датој заповести, и смртан постао, да се не би опет, каже, дрзуо и навалио на то дрво што нуди живот непрестан — и непрестано грешио — боље да буде избачен одавде ван, тако да избацивање из раја пре буде ствар бриге (о њему) него зловоље. Такав је, наиме, Владика наш, и кажњавајући нас показује старање о нама, ништа мање него добро нам чинећи, а и одмазде ради опомену на нас наводи. Да нас је видео како нисмо гори постали без одмазде, не би одмазду ни навео на нас, но предупређујући наше напредовање ка горем, и сасецајући ширење неваљаства, Он кажњава идући за властитим човекољубљем; што је заправо и сада учинио. Старајући се, наиме, о Првоствореноме, заповедио је да буде избачен из раја. И одасла га, вели, Господ Бог из раја сладости да обрађује земљу од које је узет. Гледај опет и овде тачност Божанскога Писма. Одасла га, каже, Господ Бог из раја сладости да обрађује земљу од које је узет. Ето, суд Његов до дела доводи, и изводећи га из раја сладости да обрађује земљу, земљом га чини од које је узет. И није тек онако казао: од које је узет, него да рад (на земљи) има као стално подсећање на понизноост (своју), да зна како му је састав из ње и да је суштаство тела на почетку из земље настало; да обрађује, каже, ону земљу из које је и постао. То је, наиме, и у изрицању (суда) говорио: У зноју лица свога јешћеш хлеб свој. Исто, дакле, и сада говори тиме што каже: Да обрађује земљу од које је узет. А затим, како бисмо знали и то на коликом га је растојању настанио од раја, и томе нас Божанско Писмо поучава говорећи: И изагна Господ Бог Адама, и настани га наспрам раја сладости. (1Мојс 3,24). Обрати пажњу на то како је свака поједина (пресуда) коју је заједнички (наш) Владика учинио имала за претпоставку човекољубље (Његово), и сваки поједини вид одмазде је био испуњен добротом многом. Није, наиме, само изгнање било ствар човекољубља и доброте, него и то што га је настанио насупрот рајскоме врту, како би имао непрекидни бол, свакога дана размишљајући (у себи) од чега је отпао и у какво стање је себе довео. Па ипак, ако је тај призор и носио бол несносан, био је и претпоставка не мале користи: то непрерстано посматрање било је њему, у том болу, обезбеђење (за време) што следи, да не допадне истих падова. То је, наиме, обичај већини човечанске природе, кад налазећи се у живању добара не знамо како се њима треба служити, уразумљујемо се лишавањем њих, и тада, у искуству познавши тај осећај, схватамо властиту лакомисленост, и тако се преко измене самих ствари учимо од чега смо отпали, а којих зала допали. Тако да је и то што је (Господ) заповедио да се настани близу и насупрот раја било знак нејвећег старања, како би из тога призора (Адам) имао подсећање, а из тога подесећања и добит, да се имајући жељу за животом, а изван (раја) се налазећи, не дрзне (опет) да једе од дрвета. Божанско Писмо нам, наиме, све разлаже као снисходећи слабости људској. И постави Херувиме и огњени двосекли мач што витла да чува прилаз дрвету живота[4] (1Мојс 3, 24). Лакомисленост њихова, коју су показали према већ датој им заповести, била је узрок да им (Господ) са толиким обезбеђењем загради улаз (у рај). Помисли, наиме, да се Човекољубац није задовољио само тиме да их настани насупрот раја, него је поставио те Силе — Херувиме — и огњени двосекли мач што витла да чува пут који је тамо водио. И није тек онако (Писмо) придодало то: што витла, него да нас поучи да је њему[5] сваки пут тамо био запречен док онај двосекли мач витлањем затвара сваки пут који тамо води, кадар пружити страх стални и подсећање.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλίαι η’. Καὶ ἐκάλεσεν Ἀδὰμ τὸ ὄνομα τῆς γυναικὸς αὐτοῦ, Ζωὴ, ὅτι αὕτη μήτηρ πάντων τῶν ζώντων. Καὶ ἐποίησε Κύριος ὁ Θεὸς τῷ Ἀδὰμ καὶ τῇ γυναικὶ αὐτοῦ χιτῶνας δερμαντίνους, καὶ ἐνέδυσεν αὐτούς. Καὶ εἶπεν ὁ Θεός·Ἰδοὺ Ἀδὰμ γέγονεν ὡς εἷς ἐξ ἡμῶν; њен латински наслов је: Homilia 18. Et vocavit Adam nomen uxoris suae Vitam, quia ipsa est mater omnium viventium. Et fecit Dominus Deus Adae et uxori ejus tunicas pelliceas, et induit illos. Et ait Deus: Ecce Adam factus est sicut unus ex nobis (Gen.3.20-22), или скраћено: In Genesim (homilia18). Грчки текст: PG 53,148-158.

[2] Змији.

[3] Подразумева се закона Мојсијевог.

[4] Уз ово види код вл. Атанасија прим 3, 241-3 на стр 29.

[5] Адаму.