И чуше глас Господа Бога ходећега у рају предвече (1Мојс 3,8)[1]
1. Довољно смо, мислим, према моћи нашој, пре неки дан разложили тумачење (приче) о дрвету, поучивши љубав вашу због чега га је Божанско Писмо назвало познањем добра и зла; зато бих данас хтео да пређем на оно што следи, како бисте познали неисказиво човекољубље Божје, и то колико је снисхођење употребио у старању о роду нашему. Јер све је учинио и предузео да то словесно биће[2], које је створио, буде у сваком поштовању и да ни у чему не заостаје за животом ангелским, него да и у телу ангелску бестрастност стекне. А када је видео да су обоје, из лакомислености, преступили Његове заповести, и то претходно их одвративши (од тога) и безбеднијим их учинивши претњом, Он ни тако не зауставља човекољубље своје, него следујући за властитом добротом, као брижни отац кад гледа сина својега како због лакомислености чини ствари недостојне благородства свога, како се од највише части спустио до простоте крајње, отачким благоутробијем се распаљујући, ни тако не прихвата не обазирати се на њега, него опет чини што је до њега, хотећи мало по мало да га ослободи оне простоте и узведе у стару част. Управо на тај начин и добри Бог, сажаливши се на човека због лукавства које је поднео преваривши се заједно са женом и прихвативши савет ђаволов преко змије, као лекар болеснику што у грозници лежи и има потребу за негом многом и рукама лекаревим, одмах долази њему. Но да бисте из самих речи (Писма) дознали неисказиво снисхођење Божије, неопходно је (чути) оно што је причитано: И чуше, каже, глас Бога ходећега у рају предвече, и сакрише се, Адам и жена његова, од лица Господа усред дрвета раја (1Мојс 3,8). Немојмо, тек тако да протрчимо поред казанога у Божанскоме Писму, нити да остајемо код речи, него да замислимо да та незнатност речи постоји због слабости наше, а да све бива богодолично због спасења нашега. Кажи ми, наиме, ако бисмо хтели следити за произношењем речи, и не примати то што се говори богодолично, како да не уследе и многе неумесне ствари? Јер ето, да се осврнемо на сâм увод прочитанога: И чуше, каже се, глас Господа Бога ходећега у рају предвече, и сакрише се. Шта то говориш? Бог хода? И ноге ћемо Му приписати? И ништа узвишено код тога нећемо замислити? Не хода Бог — не било! — и како би (ходао) Он који је свуда присутан и све испуњава? Он којему је небо престо, а земља подножје, Он шета по рају? И ко би то од оних што ума имају казао? Шта, дакле, значи то: И чуше глас Господа Бога ходећега у рају предвече? Он је хтео произвести такав осећај како би их бацио у страх, што се заправо и десило. Јер они су имали толики осећај (страха) да се подухватају тога сакрити се од Бога што долази. Уђе, наиме, (у свет) грех и преступ, и на њих се изли стид. Судија неподкупљиви — о савести говорим — устајући завапи силним гласом, оптуживала је, показивала и као пред очима им оцртала величину сагрешења (њихових). Због тога је човекољубиви Владика, одавно и од самих почетака обликујући човека уметнуо у њега савест, тужиоца сталнога, који се обманути не може, нити преварити. И макар човек од свих људи могао сакрити грех који је учинио и неумесну радњу коју је извршио, од тога тужиоца сакрити то не може, него га непрекидно носи са собом да му досађује, мучи, шиба, никада не мирујући, него га спопада на тргу, на скуповима, за трпезом, кад леже и кад устаје, и тражи казну за прегрешења изводећи му пред очи и неумесност прегрешењâ, и казну која му (за њих) следи. И као најбољи лекар не престаје намећући му лекове, и макар видео да их он одбија, она ни тако не одустаје, него чини непрекидно старање.
2. Јер то је дело њено: уводити непрекидно подсећање и никада му[3] не давати да то што је учинио заборави, него му пред очи метати како би, макар тиме, учинила да више оклевамо да не паднемо у иста (сагрешења). Јер ако многи од нас имајући у томе саборца — испомоћ савести — и жестоког тог тужиоца што прети, савест што нас шиба, срце мучи и стоји пред нама гора од свакога џелата, ни тако не надјачамо лакомисленост (своју), да нисмо имали такву помоћ, где се убрзо не бисмо насукали? Због тога се првостворени, добивши сада тај осећај, и имајући на уму присуство Божије, одмах крије. А због чега, реци ми? Зато што је видео да је на њега устао тужилац жесток – о савести говорим. Јер он није имао другога обличитеља и сведока падова (њихових), него једино њу, коју је у себи носио. Иначе, заједно са оптужницом савести и лишавање претходне славе, што их је као блиства каква хаљина покривала, преко голотиње коју је сагрешење произвело, поучило их је величини (сагрешења). Пошто су, дакле, после оног тешког сагрешења набацили на себе стид, подухватили су се тога да се сакрију. Чуше, каже се, глас Господа Бога ходећега у рају предвече, и сакрише се, Адам и жена његова, од лица Господа Бога у сред раја.
Ништа горе од греха, мили мој; јер он ушавши (у свет) не само да нас испуњава стидом, него оне који су претходно били савесни и многом мудрошћу испуњени, безумним чини. Замисли, наиме, колико безумље надаље показује онај што је у толикој мудрости претходно учествовао, који је нам на самим стварима показао даровану му мудрост, који је онакве ствари пророковао. Чувши, каже се, глас Господа Бога ходећега у рају предвече, сакри се он сам и жена његова од лица Господа Бога усред дрвета рајскога. Колико безумље! Од Бога који је свуда присутан, који је све из небитујућег у битовање увео, који ствари скривене зна, који је насамо срца људска саздао и дела људска у свему познаје, који срца и бубреге истражује, који (најмање) покрете срца нашега познаје – од Њега су се покушати сакрити?! Но, не чуди се, љубљени, јер такав је обичај грешникâ, макар се не могли сакрити, они се ипак труде сакрити се. А да су то, наиме, чинили не подносећи стид који их је после сагрешења захватио и оголивши себе од неисказиве оне славе, замисли (по томе) где се крију: усред раја. Наиме, они су, као што се какви неваљалци и слуге неразумне, не могући да се сакрију од властитога господара, подухватају тога да јуре около по угловима дома док им страх тресе разум, управо тако су се и они, не нашавши никакво прибежиште, мотали по властитоме дому, то јест: у врту рајскоме. А ни време се не наводи тек онако. Чуше, каже се, глас Господа Бога ходећега у рају предвече, него да би познао човекољубље Господње, да Он нимало не одгађа ствар, него да је одмах видео то што се десило, и сву величину те ране, и да је похитао да лечи како не би, када се рана прошири, неизлечива постала; због тога хита да то предупреди и одмах зауставља ширење ране, и ни на кратко је није оставио без старања, идући за властитом добротом. Јер је непријатељ спасења нашега показао толику манију, вазда завидећи добрима нашим, и од самих почетака смишља сплетку да нас преко погубног савета лиши чудесног оног начина живљења. Но умешан је Бог који наше ствари гради по својој Мудрости, гледајући с једне стране злочин ђаволов који се десио, а са друге лакомисленост човекову којом је на себе набацио толики стид преваривши се заједно са женом (својом), поставља се (уз њих) и као благи и човекољубиви судија уприличује суђење пуно страха и трепета, и чини испитивање са строгошћу многом, тиме и нас поучавајући да не осуђујемо истородне са нама (људе) пре но што тачно испитамо ствар.
3. Да чујемо, дакле, ако је по вољи, шта је судија питао, а шта су оптужени одговорили, и коју одмазду примају, и какву пресуду добија онај што је толико лукавство њима смислио. Али напрегните, молим вас, разум и пазите на то што се говори са страхом многим. Јер ако ми, гледајући судију земнога док седи на седишту узвишеном и изводи оптужене на среду, шаље их на мучење и кажњавање, са страхом многим приступимо хотећи да чујемо шта судија говори, а шта кривац одговара, много пре нам то сада ваља чинити, гледајући Творца природе док изриче суд над онима које је створио. И ако добро пазите, видећете колика је разлика између човекољубља Божијега, и строгости људи према истороднима. И позва Господ Бог Адама, и рече му: Адаме, где си? (1Мојс 3,9) На основу самога питања достојно се задиви свенадилазећем човекољубљу Божијем, не само зато што је позвао, него и зато што га је сâм од себе позвао, што људи никада не би отрпели учинити са истороднима и онима који учествују у истој природи (са њима). Знате, наиме, да судије седећи на висини судијскога седишта и испитујући оне који су зла чинили, њих никада не удостоје властитога суда, и тиме им показујући колико су бешчашће на себе навалили чињењем неваљалих радњи, него судија говори, а неко други, ставши (пред осуђенога) преноси оптуженоме речи судијине, а опет и судији оно што оптужени говори, и човек може видети да је то свуда обичај судијама. А Бог не (чини) тако, него шта (чини)? Сâм зове. И позва, каже се, Господ Бог Адама и рече му: Адаме, где си? Гледај колика сила лежи у тој краткој реченици. Јер и сâмо то што га зове, ствар је многога и неисказивога човекољубља; и то да њему постиђеном, који се не усуђује нити уста отворити, нити језик покренути и дати (себи) прилику, кроз одговор, (оправдати се) – то је (доказ) доброте многе; а говорити: „Где си?”, то заједно са човекољубљем и многу снагу има. Јер тим речима само што му не говори: „Шта би? Оставио сам те на једном месту, а сад те налазим на другом, оставивши те у славу оденутога, сада те затекох нагога”. Где си? Како ти се то десило? Ко те уведе у толику промену? Какав разбојник и провалник те баци у толико сиромаштво лишивши те одједном свега онога обиља имања? Откуд ти дође осећај голотиње? Ко ти је узрочник лишавања чудеснога онога одела у које си био оденут? Каква је то изненадна промена? Каква жестока бура ти је тако брзо сав товар потопила? Шта се десило да покушаваш сакрити се од Онога који ти је толика доброчинства учинио и у толику част увео? Од кога страхујући се сада трудиш сакрити се? Да није тужилац стао пред тебе? Да се нису сведоци около поставили? Откуд ти дође толика бојазан и страх? Глас твој чух, вели, док ходиш по рају, и уплаших се што сам наг, и сакрих се (1Мојс 3,10). Откуд ти настаде познање нагости? Реци ми шта је то ново и необично? Ко би ти икада могао то објавити, осим ако сам себи ниси постао узрочник стида, осима ако ниси јео од дрвета од кога јединога ти наложих да не једеш? Гле обиља човекољубља Владичиног и незлобивости. Јер Он је, могући да га одмах, и не удостојивши одговора њега који је толико згрешио, подвргне кажњавању које је претходно одредио (за такав грех), дуготрпељив, прихвата га, пита и одговор (од њега) прима, и опет пита и само што га не позива на одбрану, како би имајући повода и после толикога преступа показао према њему властито човекољубље, поучавајући нас и тиме да се, када судимо окривљенима, не односима према њима сурово, нити да према њима показујемо зверску суровост, него да се користимо дуготрпељивошћу и поштедом, као да властитим удовима судимо, и да имајући на уму истородност (њихову са нама) са одмаздом човекољубље помешамо. Јер Божанско Писмо се не користи таквим снисхођењем тек онако, него нас преко грубости речи поучава човекољубљу Божијем, и уводи нас у ревновање, да коликоје у људској моћи, опонашамо доброту Владике. И рече му (Бог): ко ти објави да си наг, осима ако ниси јео од дрвета од кога ти јединога заповедих да не једеш? Откуд би, каже, могао знати то (да си наг) и толиким се стидом покрити, да се ниси предао неуздржању многоме и презрео заповест моју.
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλίαι ζ’. καὶ ἤκουσαν τῆς φωνῆς Κυρίου τοῦ Θεοῦ περιπατοῦντος ἐν τῷ παραδείσῳ τὸ δειλινόν; њен латински наслов је: Homilia 17. Et audiverunt vocem Domini Dei deambulantis in paradiso in meridie (Gen.3.8), или скраћено: In Genesim (homilia17). Грчки текст: PG 53,134-148.
[2] Човек.
[3] Грешнику.