Беседа шеснаеста

О преступу првостворених. И беху њих двоје наги, Адам и жена његова, и не стиђаху се (1Мојс 2, 25) [1]

1. Хтео бих данас, мили моји, да вам откријем духовно благо које се, и када се дели, никада не потроши, све богатима чини, никада се не умањује, него се још и увећава. Као што, наиме, код чулнога блага, ако би човек и мали део (њега) могао узети, себи богатство много обезбеђује, упрво тако и код божанскога Писма: и у малој реченици може се многа сила мисли открити и богатство неисказиво. Таква је, наиме, природа овога блага: оне који га примају богатима чинећи, никада не пресушшује, јер тај извор од Духа Светога извире. На вама је, пак, да надаље са строгошћу чувате оно што је ту положено и сећање на то да држите неокрњеним; како бисте са лакоћом могли пратити оно што се говори (довољно је) само са ревошћу учинити оно што је до вас. Јер благодат је спремна и тражи оне који је у обиљу примају. Да чујемо оно што је данас прочитано како бисмо познали неисказиво човекољубље Божије, као и то коликом снисходљивошћу се служи због спасења нашега. И беху њих двоје наги, Адам и жена његова, и не стиђаху се (1Мојс 2,25). Замисли то преобиље блаженства, како беху изнад свега телесног, и као небо, тако су земљу наставали, и у телу будући, ствари телесне нису трпели: нису имали потребу ни за склоништем, ни за кровом (над главом), нити за за ичим таквим. А Божанско Писмо нам то не напомиње тек онако, нити залуду, него како бисмо знајући за тај њихов начин живљења без жалости и живот безболан, за ангелско, да тако кажемо, стање (њихово), када видимо да су после тога остали огољени од свега тога, као да су од поседа богатства многога у сиромаштво крајње запали – да све то урачунамо лакомислености њиховој. Но неопходно је саслушати оно што је (данас) прочитано. Јер блажени Мојсије казавши да беху наги, и не стиђаху се — нису, наиме, ни знали да су били наги пошто их је неизрецива слава покривала и од сваке хаљине боље красила — каже: А змија беше разумнија од свих звери на земљи које створи Господ Бог. И рече змија жени: И шта, зар је Бог казао: Никако да не једете од сваког дрвета рајског? (1Мојс 3,1). Гледај завидљивост неваљалога демона и заплетено лукавство (његово). Пошто је, наиме, знао да је створени човек у части вишњој, и да скоро ништа мање од Анђелâ нема, као што и блажени Давид каже: Умањио си га замало од Анђелâ (Пс 8,6), а и то замало донео је грех непослушности, јер Пророк је то ускликнуо после (греха) непослушности, гледајући, дакле, Анђела земаљског на земљи, и изједан завишћу, првозлобни демон, сâм међу Силама вишњим будући, због неваљалства слободног избора воље (своје) и изобиља злоће, треснуо је доле са те висине, служи се лукавством многим да човека лиши благоволенија Божјега, да га учини незахвалним и оголи од толиких добара која су му дата по човекољубљу Божијем. И шта чини? Нашавши ту звер, о змији говорим, која остале звери памећу надилази, као што је и блажеи Мојсије то посведочио казавши: А змија беше разумнија[2] од свих звери на земљи које створи Господ Бог, њоме се, дакле, као каквим оруђем служећи, он преко ње онај неуобличени и најнемоћнији сасуд — о жени говорим — кроз разговор мами на превару своју. И рече, вели, змија жени. По томе, љубљени, расуди да на самим почецима ниједна од створених звери није била страшна ни мужу, ни жени, него су оне признајући (своју) потчињеност и власт (човекову), као сада питоме, тако су онда и дивље и неукроћене њиховој руци прилазиле.

2. Но, можда ће овде неко бити у недоумци и затражити да дозна да ли је звер (тада) имала (дар) речи. Није тако — не било! — него идући за Писмом увек треба рачунати на то да су оне речи биле ђаволове, који је из властите зависти био побуђен на ту превару, а ту звер је употребио као згодно оруђе како би могао (понудивши) омаму мучне своје преваре саплести најпре жену, пошто је њу увек лакше могуће преварити, а затим, преко ње, и првостворенога. Искористивши, дакле, ту бесловесну животињу као оруђе за напад, он преко ње говори жени и каже: И шта, зар је Бог казао: Никако не једите од сваког дрвета рајскога? Запазите овде преобиље најтананијега злочинства. Оно што Бог није казао, он у виду савета уводи (у причу), као чинећи старање о њима, јер то значи казати: И шта, зар је Бог казао: Никако не једите од сваког дрвета рајскога? Неваљали овај демон само што не говори: „Због чега вас је (Бог) лишио толикога уживања? Зашто не допушта учествовати у рајским добрима, него (вам) је даровао посматрање (њихово), а не пушта (вас) узети (их) и више задовољства имати?“ И шта, зар је Бог казао? Зашто, каже, то? Каква је корист од боравка у рајскоме врту кад се не може уживати оно што је у њему, него се још и већа мука има тиме што посматрања има, а уживања, онога (које долази) од узимања, то не бива? Виде ли како је, као омаму, преко оних речи убризгао свој отров? Требало је да жена из самог предузећа (његовог) препозна обиље маније (његове), да он хотимице говори оно чега нема, и то у виду тобожњег старања (о њима), како би могао дознати шта им је Бог заповедио, и тако их навукао на преступ. Могла је, дакле, одмах увидети превару његову и одвратити се надаље од разговора са њим као од некога ко говори ствари излишне, те (тако) не довести себе до толикога унижења – но није хтела. Није, наиме, од почетка требало да прихвати разговор са њим, него да разговара једино са оним због којега је уведена (у битовање), заједничар (му) по достојнству постала и на испомоћ (њему) је и створена. Но она је, не знам како повучена, прихватила разговор са змијом, примила погубне речи ђаволове кроз (змију) као кроз оруђе (његово); а требало је да, одмах, из онога што је он рекао познавши супротност казаноме — да је једно заповедио Онај који ју је створио, а друго овај, и да говори супротно Творцу — да се одврати и надаље избегне беседу са њим, да се згрози над оним који се дрзнуо да властити језик наоштри против дате им[3] заповести. Но због непажње своје многе она не само да се није одвратила (од њега), него му је открила сву заповест (Божју); бисере свињи нуди, и испуњава оно што је Христос казао: Не бацајте, вели Он наиме, бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се растргну вас (Мт 7,6), што се управо овде и десило. Јер (жена) понуди свињи, тој неваљалој звери, а заправо демону који преко ње делује, божанске бисере, а он не само да их погази и учини супротно реченоме, него и окренувши се, он је не само њу, него заједно са њом и првостворенога, свео у процеп непослушности. Толико је зло, тек онако и како се деси откривати Божанске Мистерије. Нека чују ово они који тек онако и не правећи никакву разлику говоре (о томе) са свима. Јер Христос не говори о чулној свињи, него загонетно наовештавајући свињолке људе, који се попут тих бесловесних животиња ваљају у блату греха, учи нас разлици у лицима, и тражи строгост начина живљења кад ваља откривати нешто од Божанских изрека, како не бисмо и њима и себи нашкодили. Јер такви не само да се неће нимало окористити од тога што говоре, него непажљиво понудивши лепе те бисере, неретко заједно са онима (којима говоре) силазе у исти понор погибије. Зато нам ваља са строгошћу чувати те ствари, како не бисмо претрпели исто што и они који су се овде преварили[4]. Јер да је жена тада имала воље не понудити божанске бисере свињи, нити би она била бачена низ стрмину, нити би мужа са собом повукла.

3. Да чујемо, међутим, шта му то она открива. Јер када је он казао: И шта, зар је Бог рекао: Од сваког дрвета рајскога да не једете?, жена каже змији: Од сваког дрвета рајскога једемо, а од плода дрвета које је усред раја, Бог је казао: Не једите, нити се дотакните њега, да не умрете (1Мојс 3,2-3). Виде ли злочин? Рекао је оно што није (казано), како би подстакавши је на разговор, дознао оно што јесте (казано). Јер жена надаље њему, као према њој благонаклоно расположеном, усуђује се открити заповест, и говори му са тачношћу све; али због тога што је открила она себе лишава сваког оправдања. Јер шта би ти, о жено, имала да кажеш (у своју одбрану), да је Бог рекао: Никако немојте јести од сваког дрвета рајскога? Требало је да се, као од некога ко супротно казује, одвратиш од њега, (и да му кажеш): Одступи, преварант си ти, не знаш силу дате нам заповести, ни величину уживања, ни обиље дарова (Божијих). Јер ти си казао како је Бог рекао да не једемо ни са једноог дрвета, а Владика и Творац (наш), због доброте (своје) многе, оставивши нам уживање и власт над свим (дрветима рајским), заповедио је само од једнога уздржавати се, па и то опет због старања о нама, да не бисмо када окусимо од њега, смрћу били погубљени. Требало је, да је била благоразумна, казавши му те речи сасвим се одвратити (од њега) и више не разговарати (са њим), нити саслушати ишта од онога што је говорио, а она, откривши (ђаволу) заповест (Божју) и казавши му оно што им је Бог рекао, од њега прихвата и други савет погибељни и смртоносни. Јер када је жена казала: Од сваког дрвета рајскога једемо, а од плода дрвета усред рајскога врта, Бог је казао: Не једите од њега, нити се дотакните њега, да не умрете, опет неваљалац и непријатељ спасења нашега даје савет супротан Владичином. Јер док је човекољубиви Бог због старања многога (о нама) забранио кушање (од плода), како не бисмо кроз непослушност смртни постали, овај жени каже: Нећете смрћу умрети (1Мојс 3,4). Којег саосећања би човек могао удостојити жену што је отрпела сасвим отворити слух (свој) ономе који говори (речи) тако дрске? Јер, док је Бог казао: Не дотакните се да не умрете, овај вели: Нећете умрети. И потом, не задовољивши се тиме да противречи ономе што је Бог казао, он Творца још клевеће као завидљивца, е да би тако могао увести превару, и преваривши жену испунити свој циљ. Нећете, каже, смрћу умрети, јер зна Бог да у који дан једете од њега, отвориће вам се очи, и бићете као богови, познајући добро и зло (1Мојс 3,4-5). Ето све омаме. Напунивши чашу погубним отровом, даде је жени, а она, не хтевши да увиди смртни усуд — а могла је, да је хтела, од самих почетака то знати — чувши од њега како је Бог (наводно) због тога забранио да окусе што је знао да ће вам се отворити очи, и да ћете бити богови, познајући добро и зло, надула се надом у једнакост са Богом. Велике ствари је, надаље, о себи замишљала. Таква су, наиме, лукавства непријатељева: када преваром узведе на висину многу, онда у дубоки бездан своди. Умисливши, наиме, једнакост са Богом, похитала је да окуси (од плода), и надаље је и мисао (своју) и разум тамо пружила, и ни на шта друго није гледала, него како да испије чашу коју је зли демон напунио. А како би ти знао да се око тога трудила (одмах) пошто је примила погубни онај отров преко савета змијинога, чуј Писмо које говори: И виде жена да је добро дрво за јело, и да је угодно очима видети, и да је лепо појмити[5], и узе од плода његовога, и једе (1Мојс 36). И уистину: зли разговори кваре добре обичаје (1Кор 15,33).

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ις’. Εἰς τὴν παράβασιν τῶν πρωτοπλάστων. «Καὶ ἦσαν οἱ δύο γυμνοὶ, ὅ τε Ἀδὰμ, καὶ ἡ γυνὴ αὐτοῦ, καὶ οὐκ ᾐσχύνοντο»; њен латински наслов је: Homilia 16. In praevaricationem primum creatorum. Et erant ambo nudi, et Adam, et uxor ejus, et non erubescebant (Gen.2.25), или скраћено: In Genesim (homilia 16). Грчки текст: PG 53, 125-134.

[2] Види о томе код вл. Атанасија, бел 3,11 на стр 23.

[3] Њој и мужу.

[4] Тј. прародитељи, Адам и Ева.

[5] Види уз ово напомену 3,61 на стр. 24.