Беседа петнаеста

А Адаму се не нађе помоћник сличан њему. И наведе Бог иступленије на Адама, и он заспа. И узе једно од ребара његових, и попуни плот место њега. И сазда Господ Бог ребро које узе од Адама у жену (1Мојс 2,20-22) [1].

1. Многу вам захвалност дугујем што јуче са усрђем многим прихватисте препоруку нашу и што, пошто се казивање на дугачко развуче, не само да се не озловољисте, него беседу до краја пропратисте као да вам је жеља за слушањем у цвату била, стога нам добре наде будите да ће се и на делима показати ствари које вам саветујемо. Јер који са толиким задовољством слуша, тај је очито спреман и за чињење на самим стварима; а иначе и садашње сабрање ваше знак је душевног здравља вашега. Јер као што је осећати глад знак доброг телесног стања, тако је и жудети за божанским речима – највеће знамење душевног здравља. Дакле, пошто се плод вашега ревновања показује у испуњавању онога о чему слушате, хајде да и ми награду на коју се јуче обавезасмо отплатимо љубави вашој, говорим о награди духовне ове поуке, која је кадра и мени који је отплаћујем богатство увећати, а и вас који је примате богатијима учинити. Такве су, наиме, све духовне ствари, што код чулних ствари није могуће. Тамо је онај што отплаћује, себи имовину умањио, а онога који узима, богатијим је учинио; овде пак није тако, него и онај који отплаћује тиме властито богатство још увећава, а и онима који (отплату од њега) примају – имовина постаје већа. Пошто смо, дакле, и ми спремни за давање, а и ви, намеравајући да прихватите духовно ово богатство, држите недра разума (вашега) раширена, хајде да испунимо обећање, пријањајући опет на след онога што је код блаженога Мојсија прочитано, ту да вам отлатимо награду. Дакле, неопходно је извести на среду оно што је данас прочитано како бисмо тако, са тачношћу напипавши богатство мисли што је у тим речима скривено, њега понудили љубави вашој. Управо чусте Божанско Писмо како говори: А Адаму се не нађе помоћник сличан њему (1Мојс 2, 20). Шта хоће (рећи) кратак овај израз: А Адаму? Због чега је придодат везник? Није ли, наиме, било довољно рећи: Адаму? Не трудимо се истраживати те ствари тек онако, из непотребнога частољубља, него како бисмо вас, са тачношћу вам све протумачивши, научили да не протрчавате ни покрај малене речи, нити једнога слога од оних положених у Божанским Писмима. Јер то и нису просто речи, него речи Духа Светога, због тога и у маленоме слогу постоји благо много. Пазите, молим вас, са строгошћу, нико (да не буде) лењ, нико поспан, сви да ми имате разум будан, нико да не лута мислима, нити да овде стоји растрзан животним бригама, него да држећи на уму достојанство овога духовнога сабрања, као и то да преко језика Пророкâ слушамо Бога како нам говори, тако да напрегне слух и има ум напет, е да ниједно од семена које бацамо не падне на камен, или поред пута, или у трње, него да сво семе, пошто буде бачено у земљу добру — говорим о ширини разума вашега — донесе богат плод и умножи (семе) које смо бацили. Али да видимо надаље шта се хоће са оним везником. А Адаму се, каже, не нађе помоћник сличан њему. Обрати пажњу на строгост Божанскога Писма. Казавши: А Адаму се не нађе помоћник, оно није стало на томе, него је придодало: сличан њему, показујући нам тиме узрок због кога је начинило везивање оним везником. Мислим да надаље они кадри оштрије видети већ предвиђају оно што ће вам бити казано. Но будући да нам ваља, свима заједничку поуку чинећи, и свима то што говоримо јасним учинити, хајде да вас поучимо због чега је тако казано; али још мало се уздржите. Будући, наиме, да нас је у ономе што је пре неки дан речено, као што се сећате, Божанско Писмо казавши: Да му створимо помоћника према њему, одмах поучило стварању звери, гмизаваца и свих бесловесних животиња, каже се наиме: и сазда Бог од земље све звери, и птице небеске, и доведе их Адаму да види како ће их назвати (1Мојс 2,19). А он им као господар надену имена, сваком поједином роду властити назив: и птицама, и свим бесловесним животињама дао (је име) по дарованој му мудрости, како бисмо надаље могли знати да су сва та створења, ако и врше некакву службу и заједно са њим се прихватају напорâ, ипак бесловасна, и у великој мери заостају за човеком, али и како не бисмо мислили да је о њима казао: да му створимо помоћника. Јер ако му оне и помажу и многе корисне ствари су уприличиле у служењу човеку – ипак су бесловесне. А да му помажу, то показује и само искуство ствари. Јер једне су нам згодне за пренос товарâ, друге за обраду земље. Во вуче плуг, просеца бразде и многу другу корист у земљорадњи нам доноси; магарац нам опет нуди корист многу у преносу товарâ, а и многе друге од бесловесних животиња нам служе у телесним потребама. Овце нам пружају корист у вуни за припрему одеће, козе нам исто тако и корист од крзна доносе, а и ону од млека, и друге користи у погледу исхране. Да не би, дакле, помислио да је о њима казано оно горе: да му створимо помоћника, због тога сада, започињући беседу вели: А Адаму се не нађе помоћник сличан њему, и само што не говори како су све оне уведене у битовање, и добиле од Адама имена, а ипак, њему се не нађе ниједан помоћник њега достојан. Зато нас хоће поучити саздању тога будућега живога бића и да је то будуће живо биће оно о којему је говорио: Да му створимо помоћника према њему, њему, каже, сличнога, исте сушштине са њим, њега достојнога, који ни у чему за њим не заостаје, е због тога је блажени онај човек говорио: А Адаму се не нађе помоћник сличан њему, показујући нам тиме да колика год нам је потреба за службом бесловених животиња, постоји друга нека помоћ коју Адаму пружа жена и која у великој мери надмашује (помоћ бесловесних животиња).

2. Пошто су, наиме, сва жива бића била уведена у битовање и добила називе од Првостворенога, човекољубиви Владика му потражи помоћника сличнога њему; Он који све уређује због од Њега створенога (човека), који је сву ову видљиву творевину због њега увео у битовање, заједно са свим осталим (бићима) ствара и жену. Гледај како нас (Мојсије) са свом тачношћу учи обликовању самога стварања. Пошто нас је, наиме, поучио да му (Бог) хоће увести помоћника сличнога њему, јер горе је говорио: Да му створимо помоћника према њему, а овде каже: Не нађе се помоћник сличан њему, због тога од самога суштаства његовога изводи обликовање и каже: И наведе Бог иступленије на Адама, и он заспа. И узе једно од ребара његових, и попуни плот уместо њега. И сазда Господ Бог ребро које узе од Адама у жену, и доведе је Адаму (1Мојс 2,21-22). Велика је сила казанога, сваку мисао људску надилази. Није, наиме, могуће појмити величину тих речи другачије до све то сагледати очима вере. И наведе, каже, Бог иступленије на Адама, и он заспа. Обрати пажњу на строгост поуке. Блажени овај Пророк — или боље: Дух Свети преко језика његовога — поставио је и једно и друго[2] учећи нас следу догађајâ. Наведе, вели, иступленије на Адама, и он заспа. То што се десило није било нити само екстаза, нити обичан сан, него, будући да је мудри и вешти Творац природе наше намеравао уклонити једно од ребара његових, да му не би произвео осећај бола, и да он после тога не би према њој, од ребра обликованој, био непријатељски расположен и омрзнуо је присетивши се тога бола, због тога је навео на њега толики сан, набацивши на њега иступленије и заповедивши да буде обузет као каквом обамрлошћу, како не би имао никакав сећај онога што се десило, него је као најбољи уметник уклонио што је намислио (уклонити) и попунио што је недостајало, и тако то што је узео твори по властитоме човекољубљу. Наведе, каже, иступленије на Адама, и он заспа. И узе једно од ребара његових, и попуни плот уместо њега, како (Адам) не би, када прође сан, по ономе што је преостало имао осећај тога што се десило. Наиме, ако у тренутку уклањања (ребра) он није знао за то, ипак је требало да после тога сазна за тај догађај. Да му, дакле, не би причинио бол у том одузимању, нити му после тога произвео нерасположење због тога недостатка, уредио је и једно и друго узевши му (ребро) безболно, и попунивши оно што недостаје, и не допустивши да има било какав осећај тога што се десило. Узевши, дакле, то ребро: сазда га Господ Бог у жену. Парадоксално је ово што је казано, у обиљу многоме надилази наш разум. Таква су, наиме, сва (дела) Владичина. Јер и уобличити човека из праха, ни то није ништа мање од овога. И гле снисхођења Божанскога Писма, каквим речима се служи због слабости наше. И узе, каже, једно од ребара његових. То што говори немој примити на људски начин, него грубост речи урачунај слабости људској. Јер да није упоребио те речи, како бисмо могли познати те тајне неизрециве? Немојмо, дакле, да остајемо на самим речима, него све то да замишљамо богодолично, да се ту о Богу (говори). Јер ово: узе, и сви такви (изрази) казјују се због слабости наше. Обрати пажњу и на то да је и овде опет употребио исту навику као и код Адама. Јер као што је тамо једном, два и више пута казао: И узе Господ Бог човека којега је саздао, и опет: И наложи Господ Бог Адаму, и опет: И каза Господ Бог: Да му створимо помоћника према њему, исто тако и сада каже: И сазда Господ Бог ребро које узе од Адама у жену, и претходно: И наведе Господ Бог иступленије на Адама, како би ти познао да у тим речима не постоји никаква разлика између Оца и Сина, него да се због тога што је и једноме и другоме једна Природа, Писмо не правећи разлику користи тим именима. Ево, и код обликовања жене (Писмо) је исту навику употребило казавши: И сазда Господ Бог ребро које узе од Адама у жену. Шта би овде казали јеретици, они што хоће у све се трпати и сматрају да су схватили Рођење Творца свих ствари? А која беседа то може растумачити? Који ум појмити? Једно ребро, каже, узе; како је из тога једнога (ребра) саздао читаво живо биће? И што говорим: како је из тог једног (ребра) саздао живо биће? Кажи ми како се оно одузимање (ребра) десило? Како (Адам) није имао осећај одузимања? Но ништа од тога не можеш ми казати, то зна једино Онај који је стварање извео. Дакле, ако ми и то што нам је под руком, околности стварања нама истороднога живога бића[3] не поимамо, коликога лудила и поремећености није доказ радознало се распитивати за прилике Творца, и тврдити да смо схватили оне ствари којих ни бестелесне и божанске Силе немају тачно знање, него време проводе са страхом и трепетом славослоовећи?

3. И сазда, каже се, Господ Бог ребро које узе од Адама у жену. Гле тачности Писма. Јер није више казало: створи, него сазда[4], будући да је (Бог) узео део од ваћ створенога (Адама) и, како би неко казао, даровао оно што недостаје, због тога вели: и сазда; није извео друго стварање, него је узевши мали дело већ насталога (Адама), тај део саздао и произвео потпуно живо биће. Колика сила Бога-најбољега уметника! Од најмањега дела (Адамовог) производи сразмеру[5] толиких удова, ствара толика чула и потпуно, читаво и заокружено живо биће кадро разговарати и заједничкошћу суштине доносити му утеху многу. Јер то живо биће било је створено њему за утеху. Због тога је Павле говорио: Муж не би саздан због жене, него жена због мужа (1Кор 11,9). Видиш ли како је све настало због њега? Јер после стварања творевине, после увођења у битовање бесловесних животиња — оних погодних за јело, и оних кадрих да се употребе за служење — будући да је створени човек имао потребу за неким са ким може да разговара и ко је кадар пружити му утеху многу заједничкошћу суштине, због тога од ребра његовога (Бог) ствара то словесно живо биће и чини га по умешној мудрости својој потпуним, по свему сличним човеку, то јест: (ствара га) разумнога, кадрога да му буде од помоћи у опасностима и неопходним (потребама) које живот чине. Јер тај који све то уређује некаквом мудрошћу – био је Бог. Ако ми због слабости мисли наших не можемо схватити начин на који је све настало, ипак верујемо да све уступа вољи Његовој и да оно што Он заповеди, то се и изводи на среду. И сазда, каже се, Господ Бог ребро које узе од Адама у жену, и доведе је Адаму, показујући (тиме) да ју је због њега увео у битовање. Доведе је, каже, Адаму. Пошто се, наиме, не нађе, вели Он, међу свима осталима ниједан помоћник сличан теби, ево, оно на шта сам се обавезао — обећао сам, наиме, спремити ти помоћника сличнога теби — то испунивши, предајем ти је. Доведе је, каже се наиме, Адаму. И рече Адам: То је сада кост од костију мојих, и плот од плоти моје (1Мојс 2,22-23). Запази овде, љубљени, како се (Адам), заједно са оном неисказивом мудрошћу којом га је Бог снабдео, знамења које нам је показао посредством давања именâ која је наденуо толиким родовима бесловесних животиња, удостојио и пророчкога дара. Због тога нам је у горњим речима блажени овај Пророк показао да је заједно са сном, (Адама) обузело и иступленије, тако да уопште не добије осећај онога што се десило (са њим), како би се ти, кад сада дознаш да он после гледања жене са тачношћу објављује то што се десило, тачно уверио у то да он то говори по пророчкоме дару и надахнут поуком Светога Духа. Јер он који ништа од онога што се десило (са њим) не зна, када је (Бог) њу довео к њему, каже: То је сада кост од костију мојих, и плот од плоти моје. Други неки тумач[6] умест овога: сада, каже: једном, обзнањујући да се то једино тада десило, те да саздање жене више неће бити тако. Сада, вели он, жена настаде од мужа, а после тога не тако, него муж од жене, или боље: не од жене, него од синергије и једнога и другога, као што и Павле каже: Јер није муж од жене, него жена од мужа, и не би саздан муж ради жене, него жена ради мужа (уп. 1Кор 11,8-9). Да, кажеш ти, али казано показује да је жена од мужа настала. Причекај, и преко навода ћеш видети тачну поуку. Јер каже: Ипак, (у Господу) нити је муж без жене, нити жена без мужа (1Кор 11,11), учећи нас да ће надаље (после саздања прве жене) настанак и мужа и жене бити кроз општење једнога и другога. Збоог тога је Адам говорио: То је сада кост од костију моји, и плот од плоти моје.

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ιε’. Τῷ δὲ Ἀδὰμ οὐχ εὐρέθη βοηθὸς ὅμοιος αὐτῷ. Καὶ ἐπέβαλεν ὁ Θεὸς ἔκστασιν ἐπὶ τὸν Ἀδὰμ, καὶ ὕπνωσε. Καὶ ἔλαβε μίαν τῶν πλευρῶν αὐτοῦ, καὶ ἀνεπλήρωσε σάρκα ἀντ’ αὐτῆς. Καὶ ᾠκοδόμησε Κύριος ὁ Θεὸς τὴν πλευρὰν, ἣν ἔλαβεν ἀπὸ τοῦ Ἀδὰμ, εἰς γυναῖκα; њен латински наслов је: Homilia 15. Adae vero non inventus est adjutor similis illi. Et immisit Deus excessum in Adam, et dormivit. Et accepit unam costarum ejus, et implevit carnem pro illa. Et aedificavit Deus costam, quam accepit de Adam, in mulierem (Gen.2.20-22), или скраћено: In Genesim (homilia 15). Грчки текст: PG 53, 118-125.

[2] Тј. и иступленије (дословно: екстазу) и сан.

[3] Тј. Адама.

[4] Грч.: ᾠκοδόμησεν, сагради, сазида, подиже.

[5] У грчком стоји: аналогију.

[6] Тако стоји код Симаха и Теодотиона,код њих стоји: Τοῦτο ἅπαξ ὀστοῦν ἐκ τῶν ὀστέων μου.