Беседа четрнаеста

И узе Господ Бог човека којега сазда, и постави га у рајскоме врту раскоши[1] да га ради и чува (1Мојс 2,15)[2]

1. Опет ћемо се, ако је по вољи, и данас прионувши на оно што следи јуче казаноме, потрудити да вам ту изаткамо духовну поуку. Многа је, наиме, скривена сила онога малопре прочитанога, ваља нам у дубину се спустити, те све са строгошћу растумачивши, из тога корист извући. Јер ако они који намеравају изронити каменове из мора толики напор и муку подносе морској струји себе препуштајући како би нашли оно око чега се труде, много више нама ваља напрегнути размишљање, и у дубини казанога увребавши ствари, тако досећи ово драгоцено камење. Но не страхуј, љубљени, слушајући о дубини. Јер овде нема незгодних морских струја, него (је овде) благодат Духа што нам разум осветљава, налажење тражнога са лакоћом пружа, сваки напор нам лакшим чинећи. Налажење оних каменова, наиме, није од силне користи ономе којему то пође за руком, а често му и нашкоди и буде претпоставка безбројних бродолома; тај нема толику радост од налажења, колику после налажења истрпи мржњу, подстакавши очи завидљиваца и побудивши на рат против себе људе похлепне. И тако, не само да налажење њихово не уноси у наш живот никакву корист, него још постаје и претпоставка многих ратова. Јер похлепа је огревно дрво, које кад се распали пећ среброљубља, оно запоседа душу људи њоме заробљених. А код духовнога овога драгоценога камења не треба се бојати ничет таквог, него је богатство што се овде сакупља неисказиво, задовољство никада не вене, и у обиљу многоме надмаћује сваку радост што људима са оне стране долази. Па и то чуј од Давида који говори: Судови Твоји, жељни већма од злата и драгога камена многог (Пс 18,11). Видиш ли како извевши на среду твари за коју се сматра да су драгоценије од других, не само да се није задовољио тим поређењем, него је и додао: многог, и тада нам је обзнанио сво надилажење? Већма, каже, од злата и драгога камена многога. Не само зато што су божански судови толико жељни, него и зато што је знао да једино те твари код људи уживају првенство, због тога, њих изводећи на среду, тако је показао ону надмоћ, да је жеља за речима Духа силнија. А да научите како је то вазда обичај Божанскоме Писму, то наиме, са чулним стварима поредити корист од (ствари духовних), те тако показивати надмоћ (ових последњих), чуј следеће. (Давид) је додао: И слађи већма од меда и саћа (Пс 18,11). И овде, не само зато што су (судови Божији) толико слађи, нити зато што могу пружити толико задовољство, него зато што ништа друго није постојало међу чулним стварима да се пореди са задовољством од божанских речи, због тога, подсетивши се њих, тако је опет (речима Божијим) дао првенство, и казао да је задовољство од духовних учења веће. Наћи ћеш у Еванђељима да се и Христос послужио тим правилом. Јер када је разговарао са ученицима, и када су они пожелели дознати тумачење приче о ономе што је посејао добро семе у њиву, и непријатељу што је кукуљ усред жита бацио, сву је причу по деловима раставио, казавши ко је би тај што је добро семе посејао, ко лењ, шта је кукољ, ко га је посејао, који су жетеоци а шта је жетва, и када им је све јасно открио, тада каже: Праведници ће засијати као сунце у Царству Оца својега (Мт 13,43), не зато што ће праведници имати само толики сјај, него показујући да ће имати и много већи, а указао је на толики пошто међу видљивим стварима не можемо наћи слику већег од њега. Кад, дакле, чујемо нешто такво, немојмо да остајемо код онога што се говори, него да према тим чулним и видљивим стварима понајпре замишљамо надмоћ ствари духовних. Ако се, дакле, овде[3] може наћи и силнија жеља, и строже задовољство — јер су то речи божанске и духовне, кадре у души породити радовање духовно — са чежњом многом и силнијом жељом да отварамо уши за оно што се говори, како бисмо истинско богатство овде себи створивши, и много семе мудрољубља по Богу у себе примивши, тако да се удаљимо дома.

2. Да чујемо, дакле, шта је то што је данас прочитано; али напрегните разум и одбацивши сваку лакомисленост и бригу животну, тако да пазите на оно што се говори, божански су то закони који су одозго због спасења нашега спуштени. Јер ако, кад се царске грамате читају, настаје тишина многа, сваки немир и јурњава престаје и сви стоје напрегнутога слуха желећи да саслушају шта је то што царске грамате објављују, и велика опасност прети ономе ко макар на кратко унесе немир и прекине след читанога, много пре овде ваља стајати са страхом и трепетом, у тишини многој и избегавати немир помисли, како би се оно што се чита могло схватити, а када ви покажете послушност, Цар небески удостојиће вас већих дарова. Да видимо, дакле, шта нас учи блажени Мојсије, говорећи не само од властитог језика, него надахнут благодаћу Духа (Светога). И узе, каже он, Господ Бог човека којега сазда. Лепо је одмах, од самих почетака, два (имена) поставио, јер није казао: Господ и заћутао, него је додао: Бог, учећи нас ту нечем тајном и скривеном, како бисмо имали знање да, било да чујемо: Господ, било (да чујемо): Бог, у тим именима не постоји никаква разлика. А овога се нисам присетио тек онако, него да када чујеш Павла где говори: Један Бог Отац, од којега је све, и један Господ Исус Христос, кроз којега је све (1Кор 8,6), не помислиш да постоји разлика у тим изразима, те да један објављује нешто веће, а други мање. Због тога се Писмо тим именима користи без икакве разлике, како они који су свађалачки расположени не би могли уносити у исправност догматâ ишта од властитога подозрења. А како би познао да Божанско Писмо ниједно од та (два назива) не говори одвојено и бирајући[4], запази то са строгошћу у ономе што се сада говори. И узе, вели, Господ Бог. О коме јеретик хоће да је то казано? О Оцу јединоме? Добро. Чуј онда Павла који говори: Један Бог Отац, од којега је све, и један Господ Исус Христос, кроз којега је све. Видиш ли како је име Господ прикачио Сину? И шта, може ли се казати да је назив Господ већи него Бог? Видите ли колико је то неумесно, и колики напон хуле? Јер када се човек не жели држати следовања правилу Божанскога Писма, него хоће да дâ простора властитим помислима, разум се збуњује, те у здраву исправност учењâ уноси бесконачне спорове и испитивања. И узе, каже, Господ Бог човек, којега сазда, и посави га у рајски врт раскоши, да га ради и чува. Гледај колики је Промисао показао о створеном човеку. Јер када нас је блажени Мојсије јуче поучио, говорећи: Засади Бог рај и постави тамо човека — уместо да каже: „Благоизволео је да он тамо има станиште и да у њему борави уживајући у рају — а данас нам опет показује неизрециво човекољубље Божије које о њему показује, понављајући беседу вели: И узе Господ Бог човека, којега створи, и постави га у врт рајски. И није напросто казао: у рај, него је дометнуо: раскоши, како би нам указао на обилно задовољство које је човек уживао из боравка тамо; те казавши: постави га у врт рајски раскоши, даље каже: да га ради и чува. И то је (доказ) старања многога. Пошто је, наиме, боравак тамо био испуњен заводљивошћу раскоши, како оне (која долази) од угођаја од призора (тамошњег), тако оне која долази од веселости уживања, да човек не би из обиља опуштености почео да одскаче (од Бога) — сваком, каже, неваљалству (људе је) научио нерад (Сир 33,28) — због тога је заповедио (човеку) да га ради и чува. И шта, кажеш, рај је имао потребу за бригом човековом? Не говорим о томе, него је (Бог) испрва благоизволео да се (човек) побрине о чувању, о обради (његовој). Јер да је био ослобођен свакога напора, одмах би се, уживајужи опуштеност многу, окренуо лекомислености, а овако, радећи некакав лак посао, ослобођен сваке муке, могао је постати целомудренији. Па и то што је речено: да га чува, није тек онако казано, него је снисхођење на речима, е да би (човек) могао добро да увиди да је под неким Господаром, који му је и даровао толико уживање, и који му је заједно са уживањем поверио и чување. Јер Бог све чини и предузима на нашу корист, заједно са тим дарује и уживање и одах. Јер ако нам је, због свенадилазећег човекољубља Његовог, и пре но што нас је увео у битије уредио сва она неисказива добра, као што и сâм говори: Ходите благословени Оца мојега, наследите припремљено вам од постања света Царство (Мт 25,34), много пре ће сва овдашња (добра) у обиљу пружити.

3. Пошто је, дакле, толика доброчинства положио на створенога (човека), најпре извевши га из небитија у битовање, удостојивши га да му тело од праха обликује, и после тога оно најглавније: даровавши му душу бестелесну посредством удахнућа; заповедивши затим да рајски врт настане, наредивши му да тамо живи, после тога, као што нежни отац малом детету које ужива опуштеност многу и свако одсуство страха, да се не би почело јогунити, смишља какву малу и (његовом добу) сразмерну забаву, тако је и Владика-Бог Адаму наложио обраду и чување (рајскога врта), у раскоши многој, без икакве бојазни, и са опуштеношћу, како би га и једним и у другим[5] могао задржати када се предалеко понесе. Та (добра) су, дакле, већ постојала створеноме (човеку), а она која ће уследити опет нам показују много и свенадилазеће човекољубље према човеку и снисхођење које показује из властите доброте. Шта, наиме, каже Писмо? И поручи Господ Бог Адаму (1Мојс 2,16). Ето, и овде је (Писмо) опет употребило исту навику, како бисмо том учесталошћу говорења добили строжу поуку, и да се више не држимо оних који се усуђују да називе именâ бирају, те једно (име) додељују Оцу, а друго Сину. Пошто је, наиме, обојици једна Суштина, због тога и Божанско Писмо затичемо како, не правећи разлику, сад Оцу, а сад Сину додељује исти назив. И поручи, каже, Господ Бог Адаму, говорећи. Вреди се овде задивити човекољубљу Божијем што сваку реч надилази, које нам се показује у кратком овом изразу: И поручи, каже (Писмо). Гледај колику је част од самих почетака указао човеку. Јер није казао: нареди му, или заповеди му, него шта је казао? Поручи му[6]. Као што пријатељ са пријатељем разговара поручујући му о неким неопходним стварима, тако и Бог са Адамом поступа, готово као хотећи да га посредством толике части приволи на послушање онога што му је (Бог) поручио. И поручи Господ Бог Адаму, говорећи: Од сваког дрвета које је у врту јешћеш јело, а од дрвета познања добра и зла, нећете јести од њега. У који дан поједете од њега, смрћу ћете умрети (1Мојс 2,16-17). Многа је лакоће те заповести. Али је лакомисленост, мили мој, страшна! Као што она, наиме, чини да нам и ствари лаке изгледају тешке, тако исто нам труд и будност и оне тешке чине лаким. Шта је, реци ми наиме, лакше од тога? А шта би било веће од те части? Понудио му је живети у врту рајскоме, крепити се лепотом видљивих ствари и веселити се гледањем и кроз уживање много задовољство убирати. Помисли, наиме, колико је то било (задовољство) гледати дрвета од плодова отежала, шаренило цветова, разноликост биљака, бујање листова и све друго што постоји у врту, и то у врту који је Бог засадио. Због тога је, наиме, Божанско Писмо претходно казало: И произрасте Бог још из земље свако дрво, лепо за гледање и добро за јело, како бисмо имали познање колико обиље уживајући се (човек) узохолио према датој му заповести, а због неуздржања многога и лакомислености. Замисли, наиме, мили мој, то обиље части које га је удостојио, трпезу само његову и за њега издвојену, у рајскоме врту му даровану, како не би посмилио да постоји иста храна и за бесловесне животиње и за њега, него да може, као цар време проводећи у бављењу рајским вртом, веселећи се уживањем тамошњим, и као какав господар одвојен од оних што њему у служби, да има издвојен начин живљења. И поручи, каже, Господ Бог Адаму, говорећи: Од свакога дрвета које је у рају јешћеш јело, а од дрвета познања добра и зла, нећете јести од њега. У који пак дан поједете од њега, смрћу ћете умрети, и само што му не говори: „Да не тражим од тебе нешто тешко и мрско? Препуштам ти да уживаш у свему, али ти поручујем: овога једнога се не доричи, и казну велику одређујем, како би уразумљујући се тим страхом творио заповест коју сам ти дао“, чинећи тако исто као кад би господар неки часни поверио неком човеку велики дом, а како би му власништво остане неокрњено, нешто мало новца од њега одредио узети. Управо тако је (учинио) и човекољубиви Владика наш. Дарујући (Адаму) уживање свега што је у рајскоме врту, заповедио је уздржавати се од једнога дрвета, како би овај могао увидети да је под Господаром, и да му ваља послушан Њему бити и повиновати се наредбама Његовим.

Наставак и штампаном издању.

 

[1] У рукописима Седамдесеторице не стоји реч: раскоши (τρυφῆς).

[2] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ιδ’. Καὶ ἔλαβε Κύριος ὁ Θεὸς τὸν ἄνθρωπον, ὃν ἔπλασε, καὶ ἔθετο αὐτὸν ἐν τῷ παραδείσῳ τῆς τρυφῆς, ἐργάζεσθαι αὐτὸν καὶ φυλάσσειν; њен латински наслов је: Homilia 14. Et accepit Dominus Deus hominem, quem formavit, et posuit eum in paradiso voluptatis, ut operaretur et custodiret illum (Gen.2.15), или скраћено: In Genesim (homilia 14). Грчки текст: PG 53, 111-118.

[3] У Божанскоме Писму.

[4] Грч.: παρατετηρημένως καὶ ἀποκεκληρωμένως, тј. водећи рачуна о посебним ознакама (или посебном значењу) и бирајући један од та два назива.

[5] Обрадом и чувањем рајскога врта.

[6] Грч.: ἐνετείλατο, глагол је: ἐνετέλλομαι, и има блаже значење од προσέταξεν, ἐκέλευσεν, који значе: нареди или заповеди.