Беседа тринаеста

И засади Господ Бог рај у Едему на истоку, и постави тамо човека којега сазда (1Мојс 2,8) [1].

1. Гледајући чежњу вашу незаситу, жељу многу и разум напрегнут, (гледајући) све вас како са великом пажњом гледате (у мене) те да сте крила за духовну поуку добили, мада свестан многога сиромаштва свога, трудим се да вам без престанка и свакога дана постављам сиротињску ову и једноставну трпезу, уздајући се у то да ћете, пламтећи жељом (за слушањем), ово што говорим са спремношћу прихватити, пошто се исто може видети како се дешава и код чулних јестива. Јер кад гости имају добар апетит, макар трпеза сиромашна била, макар домаћин човек прост био, они са великим задовољством потроше постављено, а када званице немају апетита, макар трпеза била богата, макар на њој било најразличитијих јелâ, никакве користи од тога нема, кад нема оних који су кадри употребити спремљена (за њих) јела. Овде, пак, будући да благодаћу Божијом постоји и ваша спремност (на слушање), а и духовна трпеза, и ми сами са жељом многом беседимо знајући да божанске ове поуке нудимо слушаоцима трезвеним. Па и земљоделац, када нађе родну и добру њиву, све што је до њега на њој учинивши — узоравши бразде плугом, трњике повадивши — у обиљу баца семе у њу и са добрим надама је негујуе свакога дана очекујући клијање баченога семена, пазећи на род и већ спреман будући да на жетви пожње вишеструко умножено у односу на посејано. На исти начин и ми, гледајући како вам усрђе свакога дана узраста, чежња цвета, ревност додатак добија, у погледу вас добре наде имамо, а и сами са већим усрђем и ревношћу хитамо да учинимо што је до нас у назидавању љубави ваше, (а све) у славу Бога и на хвалу Цркве Божије. Хајде дакле, ако је по вољи, да узевши мало од онога пре неки дан казанога, по реду пређемо оно што је данас прочитано. Но неопходно је казати шта беше то што пре неки дан покренусмо[2], и докле беседу развукавши, поуку окончасмо. И сазда, каже, Бог човека, прах од земље узевши, и удахну у лице његово дах живота, и поста човек душа жива (1Мојс 2,7). Оно што сам тада говорио, то ћу и сада казати, и нећу стати без престанка говорећи да је много и неизрециво човекољубље заједничкога Владике свих нас, човекољубље према роду нашему. Јер употребио је много снисхођење због спасења нашега, и то живо биће удостојио је части многе — о човеку говорим — и на речима и на делима показујући да од свих видљивих ствари о њему показује више бриге. Ништа нас, наиме, не спречава да и данас љубави вашој буду исте речи протумачене. Јер као што природа твари мирисних, колико се више трља прстима, толико више благоуханија нуди, на исти начин може се видети да се дешава и код (Божанских) Писама: колико се више човек труди да им приступа, толико је више кадар сагледати скривену (у њима) ризницу и неизрециво богатство одатле извући. И сазда, каже, Бог човека прах узевши од земље. Обрати овде пажњу на разлику, одмах од самог почетка речи. Јер код свих осталих створених ствари Мојсије нас је поучио говорећи нам начин стварања: Рече Бог: Да буде светлост – и би светлост; Да буде свод и да се сабере вода, каже, и: Да буду светила, и: Да исклија земља траву пољску, и: Да изведу воде гмизавце душа живих, и: Да изведе земља душу живу. Виде ли како је све било створено речју? Али да видимо шта на крају каже код стварања човека: И сазда[3] Бог човека. Гле како нас преко снисхођења речима, које је због наше слабости употребио, истовремено поучава и начину стварања (човека) и ономе што је ту измењено, и само што га, како би се на људима близак начин исказао, не показује обликована рукама Божјим, као што и други један Пророк вели: Руке твоје створише ме, и саздаше ме (Јов 10,8). Да је, наиме, (Бог) једноставно заповедио да човек буде саздан од земље, заповест, реци ми, не би била испуњена. Како би, међутим, и посредством начина стварања поука за стално остала запечаћена у нама, да не измишљамо (о себи) нешто више од (наше) природе, због тога тако са строгошћу све приповеда и каже: Сазда Бог човека, прах узевши од земље.

Гледај и у томе част његову. Јер (Бог) није напросто узео земљу, него прах, оно најситније, како би неко рекао, од земље, и исти тај прах од земље властитом заповешћу претворио је у природу тела. Као што је, наиме, саму суштину земље, непостојећу, увео у битовање, тако и сада, када је пожелео, прах од земље је у тело претворио. Овде је добро завапити оно што је блажени Давид казао: Ко ће изрећи силе Господње, учинити да се чују све хвале Његове (Пс 105,2) што је од земље такво живо биће саздао, у толику га част узвео и толика доброчинства му од почетка и самог увода чини, показујући свим тим властито човекољуље. И удахну, каже, у лице његово дах живота, и поста човек душа жива. Овде понеки од људи неразумних, сопственим помислима покретани, ништа богодолично немајући на уму, нити рачунајући на снисхођење (Писма) речима, подухватјау се тога да говоре како је душа (људска) из Суштине Божије. О, лудила! О, безумља! Колике ли је путеве ђаво прокрчио онима који му хоће служити? А да би познао (да је то тако) пази како они у узајамну противречност долазе. Јер једни од њих држећи се онога израза који каже: удахну, говоре да су душе (људске) из Суштине Божије, други опет казују да се оне претварају у суштаство нечасних бесловесних животиња. Шта би то било горе од таквога безумља? Будући, наиме, да им се разум помрачио и нису познали истинити смисао[4] Писма, као заслепивши очи разума, једни другима насупрот низ стрмине срљају, једни узводећи (душу људску) изнад њенога достојанства, а други сводећи је доле, испод њенога достојанства. Јер ако ћемо због тога што Писмо говори: удахну у лице његово, Богу приписивати уста, онда је нужно и руке му прикачити, будући да је казано: Сазда[5] човека. Да не бисмо, међутим, хотећи да изнесемо на среду њихово брбљање, и сами били принуђени говорити оно што не треба говорити, хајде да се надаље одвратимо од безумља њиховога и лудила многога, а да следимо циљ Божанскога Писма које само себе тумачи, само ако се не држимо грубости речи, него имамо на уму то да је узрок грубости[6] реченицâ – наша слабост. Другачије, наиме, и није било могуће да слух људски прихвати то о чему се говори, да није, наиме, било толикога снисхођења. Имајући, дакле, на уму и слабост своју, и да се ту говори о Богу, да прихватимо казано тако како о Богу и доликује говорити: не у телесним цртама и приписујући му удове, него све богодолично замишљаући. Јер Божанство је једноставно и несастављено, а ако ћемо, гледајући на себе, Богу приписати састав удова, себе крадом бацамо у јелинско неблагочестије. Кад, дакле, чујеш Писмо како говори: Сазда Бог човека, замишљај ту исту силу са оном: да буде; и опет, када чујеш: удахну у лице његово дах живота, рачунај да Њему би угодно да, као што је бестелесне Силе увео у битовање, исто тако (Му би угодно) и да тело, ово од праха, има душу словесну кадру да се користи телесним удовима. Јер ово тело, створено по заповести Господњој, лежало је као оруђе које потребује покретача, или још боље: као лира којој је потребан неко кадар да властитим умењем и знањем, својим рукама као каквим свиралама, у њој узноси Владици одговарајућу мелодију. Удахну, каже, у лице његово дах живота, и поста човек душа жива. Шта значи: удахну дах живота? За тело ово, каже, створено, (Бог) је хтео и заповедио да има силу животну, која овоме живоме бићу постаде душа жива, то јест (душа) делатна, која је кадра показати умење своје преко кретања удова.

3. Запази и у томе разлику између стварања чудеснога овога живога бића, словесног, и (стварања) бесловесних животиња. Јер код њих каже: Да изведу воде гмизавце душа живих, и истовремено изађоше из водâ душевна жива бића; и код земље, опет, исто тако: Да изведе земља душу живу. А код човека није тако, него најпре од праха твори тело, а после тога му даје животну силу, оно што је суштина душе. Због тога је Мојсије о бесловесним животињама говорио: Крв његова је душа његова (3Мојс 17,11). А код човека је (душа) некакво суштаство бестелесно и бесмртно, које много пред телом има првенство, толико колико оно што је бестелесно у односу на тело. Но можда ће неко рећи: ако је душа часнија од тела, због чега се прво ствара оно незнатније, па тек онда оно важније и одличније? Не видиш ли, мили мој, да се исто то десило и код стварања? Јер као што је створено небо, и земља, и сунце, и месец и све друго, и бесловесне животиње, а после свега тога – човек, којему се уручује власт на свим тим, управо на исти начин и у самом саздању човека, прво се тело изводи, а онда душа, која је часнија. На исти начин на који (Бог) бесловесне животиње, које ће човеку бити корисне у служењу (њему), ствара пре човека, како би имао готову службу он који ће уживати употребу њихову, тако исто ствара тело пре душе, како би, кад по неизрецивој мудрости Његовој душа буде уведена, она могла да се покаже кроз кретање тела. И засади, каже даље, Бог рај у Едему на истоку, и постави тамо човека, којега створи (1Мојс 2,8). Пошто је Владика свих показао властито човекољубље и извео на среду онога због којега је све видљиво створено, одмах почиње да излива на њега доброчинства. И засади, каже, рај у Едему на истоку. Запази и овде, мили мој, да ако речи ове не прихватимо богодоличо, нужно је да паднемо у дубоки понор. Шта би, наиме, могли казати код ове реченице они који се усуђују све што се о Богу говорити схватати по људски? И засади Бог врт рајски. Шта, дакле? Била му је потребна мотика, земљорадња и друга брига, како би украсио врт рајски? Не било! Јер и овде опет то: засади, ваља мислити тако да је заповедио да врт рајски настане на земљи, да саздани човек у њему живи. А да је рај због њега створен, чуј од самог Писма које говори: И засади Бог рај у Едему на истоку, и постави тамо човека којега сазда. Због тога је блажени Мојсије у Писмима дометнуо име томе месту, како они који желе тек онако брбљати не би могли доводити у заблуду простије слушаоце и говорити: рај није на земљи, него на небу, и сањарити о некаквим таквим митологијама. Јер ако се, и док се Божанско Писмо користи толиком строгошћу, понеки од оних што се узносе код (сопствене) благоглагољивости и ванцрквене мудрости нису устезали говорити ствари супротне (у Писму) записаним, те казивати: није рај на земљи, и многе друге ствари што се казују преносећи, мислити онако како није записано (у Светом Писму), него наусупрот (томе) ићи, и за оно за шта је казано да је на земљи сматрати да се казује о ономе на небу, да блажени Мојсије није употребио понизност речи и снисхођење док му Свети Дух покреће језик, где се они не би откотрљали? Премда Свето Писмо, када нас жели поучити нечем таквом, само себе тумачи и не допушта слушаоцу да лута. Али пошто многи долазе да слушају не како би какву корист (из тога) извукли, него забаве ради, (такви) се препуштају онима што говоре ствари које им падну на паме и труде се слушати не оне што им могу користити, него пре оне који су их кадри забавити. Због тога молим, затворивши уши за све такве, да следимо правило Светога Писма. И када чујеш, мили мој: засади Бог рај у Едему на истоку, то: засади код Бога мисли богодолично, да је заповедио, а што се онога што следи тиче: веруј и да је рај настао, и на оном месту, где је Писмо назначило. Јер не веровати стварима у Божанаскоме Писму положеним, него друге уводити из властитога размишљања, то мислим доноси опасност многу онима који имају дрскости то чинити. И постави, каже, тамо човека којега је саздао.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ιγ’. Καὶ ἐφύτευσε Κύριος ὁ Θεὸς παράδεισον ἐν Ἐδὲμ κατὰ ἀνατολὰς, καὶ ἔθετο ἐκεῖ τὸν ἄνθρωπον, ὃν ἔπλασεν; њен латински наслов је: Homilia 13. Et plantavit Dominus Deus paradisum in Edem ad orientem, et posuit illic hominem quem formavit (Gen.2.8), или скраћено: In Genesim (homilia 13). Грчки текст: PG 53, 105-110.

[2] По свему судећи, између 12. и 13. беседе Златоусти је напревио паузу од два-три дана. Првих дванест је говорио дан за даном.

[3] Грч.: ἔπλασεν, што би се могло превести и са: обликова, уобличи.

[4] Златоусти дословно каже: ум Писма.

[5] Види претходну примедбу.

[6] Златоусти дословно каже: дебљине.