Беседа дванаеста

На (речи) што следе стварању: Ово је књига постања неба и земље, кад постадоше, који дан створи Бог небо и земљу (1Мојс 2,4)[1].

1. Хајде да управо данас испунимо наше обећање, да се прихватимо уобичајене поуке и да следу онога пре неки дан казанога додамо оно што ће сада бити речено. Знате, наиме, да једном, и други пут, трудећи се и хотећи да то учинимо, старање о браћи нашој нам језик преведе на опомену њима. Једном смо, наиме, слабу браћу који, по навици предрасуде, лишавају себе сабрања овога духовнога, а нама умањују задовољство светога овога празника, многим позивањем и саветом убеђивали да себе не одвајају много од стада Христовога, нити да лутају изван тора овога духовнога, да су речју и именом са нама сједињени, а уистину следе за Јудејима што у сенци седе и за светиљку су се приковали и након што је заблистало сунце правде; а други пут, оне који су се овде сабрали а нису уведени у Тајинства, позвасмо да притрче призиву духовном, те да отресавши са себе сваки сан и сваку лакомисленост, са кипућом жељом, и наложеним (нам) усрђем себе припреме за пријем Дарова царских, и похитају ка Ономе који (нам) дарује отпуст прегрешењâ и добра небројена у обиљу нуди. Па пошто смо о онима што се варају у погледу празновања Пасхе и због држања тог обичаја[2], за који се сматра да је ситница, себи велику штету наносе, учинили старање које нам доликује, прописавши њима одговарајућу терапију, а онима неуведим у Тајинства[3] казавши прикладну опомену, надаље следи — будући да заустависмо ствари које подстичу те болести и извршисмо оно што је до нас — понудити данас свима вама гозбу духовну. Јер као што би нас, ако бисмо пре но што покажемо старање о браћи вашој, оставивши по страни опомену њима и држећи се следа (излагања Постања), не обазирали се њих који болују, неко с пуним правом прекорио што смо пропустили одговарајући тренутак, тако исто и сада, будући да ништа не недостаје од ствари што су нашој моћи, него смо и учинили беседу поуке, сребро дали (мењачима) и семе предали земљи овој духовној, следи опет извести на среду оно што је прочитано код блаженога Мојсија, како бисмо убравши из тога корист, тако се удаљили кући. Да чујемо, дакле, шта је то. Ово је, каже, књига постања неба и земље, кад настадоше, којега дана створи (Бог) небо и земљу, и сваку зелен пољску пре но што настаде на земљи, и сваку траву пољску пре но што израсте. Јер (још) не даде Он кишу на земљу, и не беше човека да обрађује земљу. А извор излажаше из земље, и напајаше све лице земље (1Мојс 4-6). Обрати опет пажњу на памет чудеснога овога Пророка, или боље: на поуку Светога Духа. Јер пошто нам је исприповедао по деловима све у вези стварања, и прешао дела шест дана, и стврање човека, и власт дату му над свим видљивим, сада опет све то возглављујући вели: Ово је књига постања неба и земље, кад настадоше. Вреди овде испитати због чега он ову књигу назива (постање) неба и земље, премда она садржи и много другога, учећи (?) нас о више других ствари: о врлини праведникâ, и човекољубљу Божијем, и снисхођењу које је показао према првоствореноме и свму роду човечанском, и о многим другим стварима које се не могу сада (све) набројати. Не чуди се томе, љубљени, обичај је то Светоме Писму, не приповедати свуда све по деловима, него започињући од онога што је најпре створено, оставити оно што следи онима што благоразумено прихватају то о чему говори. А како би дознао да ствар тако стоји, постављам то пред вас из онога што је сада прочитано. Јер гле, Божанско Писмо поучивши нас у претхдним (реченицама) стварању идући по деловима, сада нас не подсећа на све, него каже: Ово је књига постања неба и земље, кад постадоше, којега дана створи Бог небо и земљу и тако даље.

2. Видиш ли да (Писмо) сву беседу окреће на небо и земљу, препуштајући нам да из њих све друге ствари сагледамо? Јер када каже небо и земљу, казало је све друго, скупа обухвативши и ствари на земљи и оне на небу. Дакле, као што приповест о створењима говори не набројивши их сва, него подсетивши (само) на она што су прво створена, више нам поједниначо не наводи сва, тако је и сву књигу (ову), ако и садржи многе друге ствари, назвало књига постања неба и земље, нама препуштаући да надаље из подесћања на њих просудимо да се по свој неужности у овој књизи садрже видљиве ствари, и оне на небу, и оне на земљи. Који дан, каже, створи Бог небо и земљу, и сваку зелен пољску, пре но што настаде на земљи, и сваку траву пољску пре но што израсте. Јер (још) не даде Бог кишу на земљу, и не беше човека да обрађује земљу. А извор излажаше из земље и напајаше све лице земље. Много је благо скривено у кратким овим реченицама, зато нам ваља са памећу многом, благодаћу Божијом вођени, размотрити казано и учинити вас заједничарима тога богатства духовнога. Јер Дух Свети, унапред знајући ствари будуће, како се нико од оних што ће касније доћи не би прсио, и насупрот Божанскоме Писму црквеним догматима додавао нешто од властитих помисли, и сада, након што нас је поучио редоследу створених ствари, шта је прво уведено у битовање, а шта друго, и да је земља дала семење на земљи повиновавши се речи и заповести Господаревој, и пре но што су се порођајни болови пробудили, немајући потребу за сарадњом сунца — а и како кад још не беше створено? — нити за пљуском кишâ, нити за човековом обрадом, јер ни он још не беше изведен на среду, због тога, опет по деловима на све подсећа, како би зачепило уста и задржало неуздржани језик бестидникâ. Који дан створи Бог небо и земљу, и сваку зелен пољску пре но што настаде на земљи, и сваку траву пољску, пре но што израсте. Јер (још) не даде кишу Бог на земљу, и не беше човека да обрађује земљу. А извор излазаше из земље, и напајаше све лице земље. Хоће рећи то да је речју Његовом и заповешћу оно што претходно није битовало постављено у битовање, и оно што није постојало, то се одједном показа. Трава што расте из земље, а када каже „трава“, (Писмо) говори о свим семенима. И о кишама нас поучавајући Божанско Писмо опет је навело: Јер још не даде Бог кишу на земљи, то јест још кише не падаху одозго; и после тога, на крају нам показује да (земља) није имала ни потребу за човековим радом: јер не беше, вели, човека да обрађује земљу, и само што не вапи и свима који после тога (доћи) говори: слушајући ово знајте да све што земља даје, од (самог) почетка би уведено у битовање, и немојте све рачунати старању људи који је обрађују, нити њима да приписујете род (њен), него речи и заповести, која јој је од почетка дата од Створитеља. А све ово бива како бисмо знали да (земља) није имала потребу за сарадњом сругих стихија да би дала властито семење, него је била довољна заповест Творца. И оно што је најчедесније, Он који је њу тад сопственом речју побудио на клијање толиких семена, који је показао властиту силу што људски разум надилази, ту њену тежину и толики свет који она на својим плећима носи, Он је на водама утврдио[4], као што и Пророк каже: Који је утврдио земљу на водама (Пс 135,6). Који ће разум људски то моћи досегнути? Када људи, наиме, граде куће, хотећи да поставе темеље, копајући претходно и силазећи у дубину (земље), ако виде макар и малу влагу, све чине да је сву исуше, и тек тако постављају темеље, а Творац свих ствари све гради супротно људима зато да би ти и из тога познао неисказиву моћ Његову, и то да, када Он хоће, и саме стихије показују (дејства) супротна властитом дејству, повинујући се заповести Створитеља.

3. А да би вам ово што говорим постало јасније, (хајде) да још неко време беседу задржимо на истом предмету, па тек онда да пређемо на други. Природи водâ је, наиме, супротно то да (на себи) носи тешко тело, а и земљи је, опет, супротно да на таквим темељима[5] има седиште. И што се чудиш? Ако би код сваке поједине од насталих ствари хтео испитати, (код сваке) ћеш наћи безгранични силу Творца, и да Он свим видљивим стварима управља властитим хтењем. То се може видети да бива и код ватре, која има дејство прождируће, које све надјачава и сваку твар камену, дрвену, телесну, железну са лакоћом прогута; а када је Творац заповедио, није се ни дотакла телâ слабих и трошних, него је у сред пећи (вавилонске) Младиће оне сачувала нетакнуте. И немој се зачудити ако се није дотакла тела њихових, него је бесловесна та стихија показала толико благоустројство да се ни исказати не може. Јер ни власима (на главама њиховим) не нашкоди, него их је окружила, те они бејаху унутар ње, а суштина огња, као послушност показујући и заповести Господара служећи, сачувала је чудесне оне Младиће нетакнуте и недирнуте, и они су ходајући као у каквој луци и врту, без икакве бојазни у пећи боравили. А да неко не би помислио да то што се могло видети не беше дејство огња, због тога човекољубиви Бог његово дејство није (сасвим) свезао, него је оставивши да траје његово спаљујуће дејство, учинио да слуге Његове буду изнад штетнога тога дејства. Али да би они што су их (у пећ) убацили познали колика је сила Бога свих, ватра је на њима показала властито дејство, и она иста је Младиће унутар себе окружила, а њих, који су изван (пећи) стајали – спалила је и прогутала. Виде ли како се, кад Владика хоће, свака поједина стихија претвара у супротну суштину? Јер Владика је Творац, и све по властитој вољи уређује. Хоћете ли да и код водâ видите да је исто то настало? Јер као што се овде ватра уздржа од оних који су у њој били, и не показа (на њима) властито дејство, тако ћемо воде видети како једне потапају, а пред другима узмичу, е да читави кроз њих прођу. Сетите се сада Фараона, Египћанâ и народа јеврејскога, како су ови (последњи) по заповести Господаревој, предвођени великим Мојсијем, као (ходајући) по сувом, тако су прошли кроз Црвено море, а Египћани се, заједно са Фараоном, пожелевши да прођу истим путем, подавише у мору. Тако су стихије умеле и показати поштовање према онима што служе Господару и властити стрем задржати за себе. Чујмо (ово) сви који смо срдити, који смо гневљиви, сви који под другим страстима лакомисленошћу захваћени продајемо властито спасење, те да опонашамо толику послушност неразумних ових стихија, ми који смо разумом почаствовани. Јер ако се ватра што све прождире, тако жестока будући, уздржа од тела трошних и тако нежних, који опроштај да има човек који не жели зауздати властиту срџбу збод заповести Господареве, и гнев према ближњему избацити (из себе)? И што је још важније, ватра имајући такву суштину — да спаљује велим — није показала властито дејство, а човек, биће благо, разумно и кротко чини ствари супротне властитој природи, и због лакомислености себе до суровости дивљих звери доводи. Због тога Божанско Писмо онима који су разумом почаствовани почесто, за страсти које тако досађују, даје називе бесловесних животиња, а често и дивљих звери, сад називајући псима човека бестиднога и дрскога: Пси су, вели наиме, нēми, не могу лајати (Ис 56,10), сад коњима, због похоте: Коњи помамљени постадоше, сваки на жену ближњега рже (Јер 5,8), сад опет воловима, због неразумности и безумља: Изједначи се, каже наиме, са стоком неразумном и постаде јој сличан (Пс 48,13), сад са лавовима и леопардима, због грамзивости и похлепе; сад аспидама због лукавства: отров аспидин је под уснама њиховим (Пс 139,4), сад опет змије и гује, због отрова и неваљалства, као што је и блажени Јован завапио говорећи: Змије, породи аспидини, ко вам каза да бежите од гнева који иде (уп. Мт 3,7). А и друга, страстима одговарајућа, имена наводи како би се, макар се од тога постидели, једном вратили властитоме благородству, и поверовали истородноме, и законима Божијим дали предност пред властитим страстима, којима су се због лакомислености своје предали.

Наставак у штампаном издању.

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ιβ’. Εἰς τὰ ἀκόλουθα τῆς κτίσεως· «Αὕτη ἡ βίβλος γενέσεως οὐρανοῦ τε καὶ γῆς, ὅτε ἐγένετο· ᾗ ἡμέρᾳ ἐποίησεν ὁ Θεὸς τὸν οὐρανὸν καὶ τὴν γῆν»; њен латински наслов је: Homilia 12. De iis quae sequuntur creaionem: Hic est liber generationis caeli et terrae, quando facta sunt: quo die fecit Deus caelum et terram (Gen.2.4). или скраћено: In Genesim (homilia 12). Грчки текст: PG 53, 98-105.

[2] Златоусти овде циља на оне хришћане у Антиохији који су празновали Пасху заједно са антиохијским Јудејима. Против њих, а не против Јудеја, биле су уперене његове беседе, данас познате под насловом Против Јудејâ, које су му неоправдано донеле глас „антисемите“.

[3] Оглашенима, онима који су се током Великог поста припремали за крштење.

[4] Дословно: утемељио.

[5] На водама.