Беседа једанаеста

Да разбор многи око врлине треба чинити, и опонашати свете (људе) којима, исте са нама природе будући, она са строгошћу успева, и да нам, за то што смо лакомислени, неће бити никавога оправдања[1].

1. Знам да сам вам претходних дана размишљање оптеретио дубљим мислима, због тога данас желим да вам предложим једноставнију поуку. Јер као што тело, истрошено постом, потребује кратак предах, како би се опет са обновљеним усрђем разоденуло за подвиге поста, тако и душа има потребу опоравити се и опустити. Јер не треба да је вазда напрегнута, нити опет (вазда) опуштена, него ваља чинити некад једно, а некад друго, те тако управљати и стањем душе, и поскакивањима плоти. Наиме, као што вазда се напрезати напорима чини да се (човек) мучи и пада, тако исто и кад је непрекидно опуштен, то га води у лакомисленост. Може се видети да се исто дешава и код душе и код тела. Због тога оно (што је) добро, (то је): сразмера у свему. Исто то учи нас и Бог свих, и на самим створењима која је увео у битовање за наше постојање. А како бисте познало то, беседу ћемо извежбати на дану и ноћи – говорим о светлости и тами. Јер када је (Бог) човечанској природи дан одвојио за делање, а таму ноћи за опуштање и одмор од напорâ, и једноме и другоме одредио је мере и границе, тако да ту уживамо сва доброчинства. Да је, наиме, светлост време дневнога рада, чуј од Давида који говори: Изаћи ће човек на дело своје и на посао свој до вечери (уп. Пс 103,23). И добро је казао: до вечери, јер када завлада вече, светлост се повлачи, а мрак наишавши успављује човечанску природу. Намучено тело се опоравља, сва чула се одмарају, и (ноћ) као најбоља хранитељка, старањем својим опушта сва чувства (наша) од напорâ и мукâ. А пошто се наврши мера ноћи, када се присуство светлости успостави и учврсти, оно припрема (човека) да се са освеженим чулима преда сунчевим зрацима и прихвати уобичајених делâ (својих) са обновљеном и кипућим усрђем. Исто се то може видети како се дешава и код годишњих доба. Зиму, наиме, наслеђује пролеће, а исто тако и кад престане лето, завлада јесен, како би се тела наша опоравила узајамном променом растворења ваздухâ, те ните се искаварила смрзавши се од вишка хладноће, нити се распала, исувише се заграјвши од силне топлоте, због тога нас (Бог) пре зиме припрема (за њу наиласком) јесени, а пре лета – пролећем. И ако би неко хтео све то благоразумно осмотрити, наћи ће у свим створењима некакав ред и смисао[2], (наћи ће) да ништа није настало тек онако и узалуд. Исто то човек би видео и код семења, оних што из земље ничу. Јер нити их земља даје сва у исто време, нити је исто време прикладно за бригу о (биљу) из ње исклијалом, него земљоделац зна одређено време, дознавши за њега по мудрости датој му од Бога; добро зна када треба семе бацити, а када саднице дрвећа и изданке лозе поверити недрима земљиним, када оштрити срп за жетву, када резати гроздове у винограду, у које време скупљати плод маслине. И наћи ћеш, ако ћеш по деловима све то размотрити, мудрост многу код оних што обрађују земљу. И није тако само код земље, него и код мора. Јер и ту се опет може видети друга чудесна мудрост. Кормилар, наиме, зна када брод треба поринути (у море), испловити из луке и мора прелазити. И многа се, понајвише код њих, може видети памет коју је Мудрост Божија спремила природи човечанској. Јер не познају тако, са свом строгошћу, стазе они што њима пролазе, како ови у водама са сигурноћу чине пловидбу. Зато је Писмо, запрепастивши се свенадилазећој Мудрости Божијој, говорило: Који си дао у мору пут, и у води силној – стазу (Прем 14,3). Који разум људски може то сагледати? На исти начин, човек може наћи да су те ствари уређене и код узимања људске хране. Јер у свако време, и у свако годишње доба, Господар нам је подарио различиту храну, и као каква најбоља хранитељка, тако нам земља даје из себе (плодове) своје, по заповести Творца.

2. Но да не бих сувише развукао беседу, могуће вам је, пошто сте паметни, и све остало набројати. Дај, каже се наиме, мудроме полазиште, и биће мудрији (Приче 9,9). Не види се, дакле, то само код наше хране, него и код хране бесловесних животиња. И моћи ћете, ако хоћете, истражујући и на многим другим (стварима), познати неисказиву Мудрост Бога, Уметника најбољега, (као и) свенадилазећу доброту (Његову), и да је свако поједино од створењâ било уведено у битовање са некаквим разлогом[3]. Истим начином, дакле, и кад је у питању време свете Четрдесетнице сада ћемо наћи да нам је време распоређено. Јер као што на путевима постоје станице и одморишта, да се намучени путници опораве и да се, пошто се одморе од напорâ, опет прихвате путовања, а на мору постоје превлаке, пешчана жала и луке, да се тамо морепловци, пошто су прешли таласе многе и одолели налетима ветровâ, мало опусте и опет дохвате пловидбе, управо на исти начин и сада, код свете Четрдесетнице, онима који су се прихватили пута поста, као станице и одморишта, превлаке, жалâ и луке, Господар је подарио ова два дана у недељи[4] да се кратко опусте, како би се, пошто се тело мало опорави од напорâ поста и душа окуражи, када прођу та два дана, опет са усрђем дохватили истога пута, они што путују на лепоме овоме и корисноме путовању. Хајде, дакле, да и ми, пошто је данас дан за одах, да замолимо љубав вашу да добити које сте сакупили од поста чувате на безбедном, како бисте мало се опоравиши, опет испословали додатак тим претходним (добитима), и тако мало-по-мало прибавивши себи добит велику, тако дочекали Дан Господњи[5], и тако напуњену вашу лађу духовну увели у луку светог тог Празника. Јер као што је све што је Господ створио — како је то беседа показала и (како нас) учи сведочанство самих ствари — створено по некаквом разлогу, служећи (нам) за нужну употребу, исто тако и ономе што смо ми створили доликује да не настаје тек онако и залуд, него на корист и добит спасења нашега. Јер ако они што узимају учешћа у животним пословима никада не би прихватили латити се (свога) занимања да претходно не виде добит од њега, много пре нама приличи то чинити, и не протрчавати тек онако недеље поста, него истраживати савест своју, размишљање испитивати, и обраћати пажњу на то шта смо у овој недељи добро учинили, шта у оној другој (претходној), и који додатак смо прихватили за следећу, које смо страсти у нама исправили. Јер ако не будемо тако изграђивали своје поступке, и ако не будемо чинили толико старање о души својој, никакве нам кориси неће бити од поста, нити од глади коју трпимо, а понајвише ако се покажемо слабијим и од оних који толики труд показују око згртања пара; наћи ћеш, наиме, да сваки од њих показује сваку будност како би свакога дана претходно сакупљеним (парама нове) придодао, и никада га засићење (у том послу) не захвата, него колико му се више увећава богатство, толико више натеже и жељу и труд (за стицањем). Ако се, дакле, ту где је предмет ревновања ништаван, а често и имање (доноси) скверну многу спасењу душе, показује толика будност, како исто то не треба чинити овде, где је корист од ревности многа, плата неисказива и добит незгрнична? Јер тамо и са свим оним стварима постоји неизвеснот многа — јер стицање пара је ствар несигурна — не само зато што, када дође кончина, оне остајући овде никакву корист не нуде ономе који их је згрнуо, него и зато што ће, док паре остају овде, он (тамо) са жестином многом бити принуђен да положи рачуне за њих. А често се дешава се и пре кончине, после напора многих, и знојева, и злопаћењâ, кад као каква изненадна олуја ударе (изненадне) околности, одједном онај који је стекао богатство велико, постане сиротији од најгорих сиромаха. То човек може видети да се сваки дан дешава. Док се код духовне трговине ничега таквог и никада не треба бојати, јер она траје сигурна и непомична, и у ономе у чему нам она понајвише треба, ту нам она пружа утеху многу.

3. Како имамо времена, дакле, молим вас да учинимо труд око духовнога овога посла, макар онима једнак, и никада да не стајемо старајући се о томе да ли смо што добро учинили, да ли смо неку од страсти што нам досађују бодношћу многом у бекство окренули, како бисмо имајући уверење од савести (наше), задовољство много уживали. Оно што се тражи није само то да сваки дан овде долазимо, непрекидно о истим стварима слушамо и сву Четрдесетницу проведемо постећи. Јер ако не намеравамо окористити се од непрекиднога овде долажења и наговарања, и ако нам време поста не донесе нешто на корист души нашој, онда пост не само да нам неће користити, него ће нам још бити и повод за већу оптужбу то да уживајући толико старање, исти остајемо: нити гневљив постаје кротак, нити се свађалица у човека благога преобразио, нити је злобник себе до доброте довео, нити је онај што лудује за парама, одуставши од те страсти, себе припремио за давање милостиње и хране сиромасима, нити је човек неуздржан целомудрен постао, нити је онај што за испразном славом жуди научио да је презире, и није се окренуо слави истинској, нити је онај што је спрам љубави према ближњему безбрижан, подигавши се, научио да не само да није ништа бољи од цариникâ — Јер ако љубите оне што вас љубе, каже се, шта особено чините? Не чине ли то и цариници (уп. Мт 5,46) — него и да му ваља припремити размишљање своје да и на непријатеље благо гледа, да љубав многу према њима покаже. Ако не савладамо те страсти, као и друге што се у нама рађају, свакога дана овде долазећи и непрекидно слушање (беседâ) уживајући, и у толиким поукама учествујући, и од поста помоћ имајући, које ће нам бити извињење? Које оправдање? Реци ми, молим те, ако би видео да дете (твоје) сваки дан у училиште одлазећи, пошто прође (неко) време, никакву корист тамо не добија, зар ћеш то допустити? Нећеш ли детету шибе одрезати, а учитеља прекорити? А затим, ако дознаш да је све што је до учитеља – учињено, и да ништа није изостављено, али да је лакомисленост детета узрок свему, нећеш ли сву зловољу на дете пренети, ослободивши учитеља кривице? Исто то и овде, с правом, бива. Јер ми, као да нас је благодат Божија на то поставила, као чеда духовна свакога дана позивајући вас у ово училиште, предлажемо вам спаситељну поуку, говорећи вам, не ствари по сопстеном размишљању, него поуке дате нам од Господа преко Божанских Списâ, њих на среду предлажући и о њима непрекидно говорећи. Ако, дакле, док ми показујемо сваку ревност и бдитељност сваког појединог (од вас) на пут врлине изводећи, ви остајете при истим (навикама), помислите колики ће бити, и нама бол, и вама осуда, да не кажем нешто више. Јер ако нас, то што нисмо пропустили ништа од онога што води вашем назидању показује невиним, ипак, будући да се бринемо за ваше спасење, не можемо то мирно подносити. Будући да и учитељ, када види ученика да ништа не добија од труда његовога, не мало тугује и бол осећа гледајући себе како се узалуд мучи.

Наставак у штампаном издању.

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ια’. Ὅτι δεῖ πολὺν τῆς ἀρετῆς ποιεῖσθαι λόγον, καὶ μιμεῖσθαι τοὺς ἁγίους, οἳ τῆς αὐτῆς φύσεως ἡμῖν ὄντες ταύτην μετὰ ἀκριβείας κατώρθωσαν, καὶ ὅτι ῥᾳθυμοῦσιν ἡμῖν οὐδεμία ἔσται ἀπολογία; њен латински наслов је: Quod oporteat virtutem magni facere canctosque imitari, qui cum ejusdem cujus nos naturae essent, eam accurate sectati sunt. Et quod si segnes fuerimus, nullam excusationem habituri simus. или скраћено: In Genesim (homilia 11). Грчки текст: PG 53, 90-98.

[2] Златоусти вели: логос, са малом ламбдом.

[3] И овде Златоусти каже: логосом.

[4] Суботу и недељу, када се блаже пости.

[5] Тј. Васкрсу.