Беседа десета

Обраћање онима што се стиде после обеда долазити на вечерње сабрање, и даље на речи: Да створимо човека по лику нашему, и по подобију; и на речи: И створи Бог човека, по лику Божијем створи га, мушко и женско створи их (1Мојс 1,27[1]).

1. Данас нам је сабрање мање, и број оних што су се стекли овде мали. Због чега и зашто? Можда се неки стиде доћи на духовну ову гозбу после трпезе чулне, те им је то узрок изостанка; нека чују, међутим, мудраца који говори: Постоји стид који наводи на грех, и постоји стид који је слава и благодат (Сирах, 4.25). Није за стид да онај који је учествовао на трпези телесној, дође и на гозбу духовну. Јер духвне ствари се не распоређују по временима, као послови људски. Разговор о духовним стварима је прикладан у свако доба дана. И зашто говорим о дневном времену? Ако би ноћ пала, ни то није препрека духовној поуци. Због тога је Павле, пишући, говорио Тимотеју: Настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши (2Тим, 4,2). А опет, слушај и блаженога Луку који говори: намеравајући, каже, да ујутро отиде из Троаде, Павле је разговарао са њима, те продужи беседу до поноћи (уп. ДАп 20,7). Да није време засметало, реци ми, или да није прекинуло беседу поуке? Који је трезвен слушалац, ако се и најео, достојан је бити на духовном овом сабрању, као што, наиме, лакомислени и докони (слушалац), ако и читав дан не једе, никакву одавде неће однети добит. А ово говорим не разрешујући строгост[2] поста — не било! — него веома хвалећи и повлађујући онима који посте, а и хотећи да вас поучим да у духовим стварима учествујете са трезвеним разумом, а не да следите обичај. Јер није срамно да онај што је узео храну долази на духовну ову поуку, него (да долази овде) са разумом безбрижним, опседнут страстима и тако што не смирује телесна поскакивања. Није зло јести — не било! — него је штетно преједање, натоварити се преко потребе и развалити желудац, то наиме квари и задовољство, оно од узимања хране; као што, наиме, није зло ни умерено узимати вино, него (је зло) предавати се пијанству и том неумереношћу изгубити критеријум размишљања. А ако, љубљени, због телесне слабости не можеш дан провести без јела, нико од људи благомислећих неће те моћи због тога прозвати. Јер ми имамо Господара благог и човекољубивог, који од нас не тражи ништа што је изнад наших моћи. Нити захтева од нас пост и уздржавање од јелâ тек онако, нити једино због тога да дан проведемо без јела, него како бисмо, одвративши се од животних послова, сво своје слободно време потрошили у духовним занимањима. Ако бисмо живот свој тако (живели), трезвенога разума, ако бисмо сво слободно време показивали (интересовање) за ствари духовне, а јелу приступали једино тако да задовољимо потребу, ако бисмо сав живот трошили у добрим делима, не би нам била потребна помоћ поста. Но будући да је човечанска природа лакомислена, и пре се предаје опуштању и раскалшности, због тога је, као какв брижни отац, човекољубиви Бог нама смислио лечење постом, како би с једне стране искоренио раскалашност, а са друге, како бисмо бригу о животним пословима, пренели на рад на стварима духовним. Дакле, ако постоје неки од вас што се овде сабирате којима смета телесна слабост, који не могу провести дан без јела, таквима препоручујем и да окрепе своју телесну слабост, и да себе не лише духовне ове поуке, него да још више ревности показују у томе.

2. Постоје, наиме, постоје путеви много већи од уздржавања од јелâ, путеви који нам могу отворити врата смелости пред Богом. Који, дакле, узима храну и не може постити, нека даје обилнију милостињу, чини продужене молитве, нека показује веће усрђе у слушању божанских речи, ту нам телесна слабост не бива никаква препрека; нека се мири са непријатељима, нека изгони свако злопамћење из душе своје. Ако би хтео то чинити, показао би пост истинити, онај који Владика од нас тражи више од свега другог. Будући да Он и уздржавање од јелâ заповеда управо због тога да бисмо, зауздавши поскакивања плоти, њу учинили послушнијом у испуњавању заповести. А ако, због слабости телесне, не намеравамо себи прибавити испомоћ поста, и већу лакомиленост показивати[3], онда и не знајући највећу штету самима себи чинимо. Јер ако нам, заједно са постом, и недостатак претходно указаних добрих дела нимало не помаже, много пре ћемо, ако нисмо кадри користити се леком поста, показати више лакомислености. Дознавши то од нас, молим вас, ви који сте кадри постити, сами, молико можете, увећавајте код себе лепо то и хвале вредно усрђе. Јер колико се спољашњи наш човек распада, толико се онај унутарњи обнавља (уп. 2Кор 4,16). Пост, наиме, с једне стране утеже тело и зауздава нумесна поскаквања (његова), а са друге душу чини прозрачнијом, окрилаћује је и чини узвишенијом и лакшом. Браћу пак вашу, ону која због телесне слабости не могу постити, подстичите да не изостају са духовне ове гозбе, поучавајући их и преносећи им ово што говоримо, и доказујући да онај који умерено једе и пије није недостојан овдашњега слушања, него је то онај који је лакомислен и раслабљен. И говорите им апостолску ону изреку: Који једе, Господу једе, и који не једе, Господу не једе, и благодари Богу (Рм 14,6). Дакле, који пости – Богу благодари што је имао снаге издржати напор поста; а који једе, опет благодари Богу што му то не може— ако хоће — нашкодити спасењу душе. Толике нам је путеве прокрчио човекољубиви Бог, колики се ни исказати не могу, а којима нам је могуће, ако хоћемо, задобити највишу слободу (пред Богом). Довољно је и ово што смо рекли одсутних ради, уклонивши им повод за стид и показавши да се не треба код тога стидети: не доноси нам, наиме, обедовање стид, него чињење нечег неваљалог. Велики стид је грех, ако њега производимо, дужни смо не само стидети се, него и покрити се (по глави), и као ударени, тако се осећати; или боље: ни тада не треба очајавати, него тежити исповедању и благоразумију. Таквога, наиме, имамо Господара, ништа друго од нас не тражи да чинимо после граха — ако нас грех због лакомислености (наше) некад зароби — него да исповедимо прегрешења, и на учињеном стати и више не падати у прегрешења. Ако храну узимамо умерено, никада да се не стидимо, јер Владика нас је сплео са овим телом, којему, ако не узме храну, другачије није могуће одржати се — једино неумереност да буде сасечена! — то нам, наиме, највише користи и за здравље његово и добро стање. Или не видите свакога дана како од богатих трпеза и неумеренога преједања настају безбројне болести? Откуд болови у ногама? Откуд тешке главобоље? Откуд обиље искварених телесних сокова? Откуд друге небројене болести? Нису ли од неумерености и што се више од потребног наливамо чистим вином? Као што у брод који је претоварен вода брзо уђе, те потоне, тако и човек, када се преда преједању и пијанчењу, срља ка понору, чини да му разум тоне, те на крају лежи као живи леш, често кадар да неваљалства чини, а за добра дела – ништа бољи од мртвих.

3. Зато вас заједно са блаженим Павлом молим: Старање за тело не претварајте у похоту (Рм 13,14), него се утврдите да са већим усрђем можете показати ревност многу у чињењу дела духовних. Разговарајући о свим тим стварима са браћом вашом, убеђујте их да се никада не лишавају духовне ове хране, него и ако су обедовали, нека дођу овде са свим усрђем, како би се, пошто овде приме поуку, могли храбро супротставити методама ђаволовим.

Али  хајда да вам надаље понудимо уобичајену трпезу, да наградимо љубав вашу за ревност у слушању и да вам отплатимо дуг који вам дугујемо. Свакако, наиме, знате и сећате се да започесмо говорити о обликовању човека, те у временској стисци, не могадосмо прећи све што је прочитано, него поуку окончасмо на причи о зверима, показујући да је човек на почетку имао власт над њима, али је због греха непослушности ње био лишен. Зато данас желим, износећи вам остатке (претходен трпезе), тако вас послати одавде. Но да би вам беседа била јасна, неопходно вас је подсетити на то где смо тада поуку окончали, како бисмо одатле започевши, тако и остало испунили. Где смо, дакле, тада завршили беседу? Казавши оно: Да створимо човека по лику нашему, и по подобију, и да владају рибама морским, и птицама небеским (1Мојс 1,26), пошто се беседа одужи, а нама се ту море мисли јави, не даде нам се даље ићи, него зауставивши се на томе не дотакосмо се онога што следи. Стога је сада неопходно прочитати љубави вашој и оно што следи, како бисте могли увидети шта је то што вам намеравам рећи. Одмах за тим (речима) божанско Писмо је навело: И створи Бог човека, по лику Божијем створи га, мушко и женско створи их. И благослови их Бог, говорећи: Растите и множите се, и испуните земљу, и загосподарите њоме, и владајте рибама морским, и птицама небеским, и свим животињама, и свом земљом, и свим гмизавцима гмижућим на земљи (1Мојс 1, 27-28). Кратке реченице, али у тим кратким реченицама много благо пложено. Јер Духом кличући блажени овај Пророк сада нас жели поучити тајанственим неким стварима. Када је, наиме, рекао: Да створимо човека, Творац свега је дометнуо, да тако кажемо, и савет и разматрање, тим држањем показујући поштовање према ономе који ће бити обликован, а још и пре обликовања поучио нас је и величини власти коју је намеравао уручити ономе којега ће створити. Казавши, дакле: Да створимо човека по лику нашему, и по подобију, додао је: И да владају рибама морским. Гле како нам од самих почетака показује скривено благо. Јер Пророк, Духом Божанским кличући, види оно што још није настало као настало. Дакле, због чега, кажи ти мени, пошто је казао: Да створимо човека, сада говори: И да владају? Кришом нам овде већ објављује некакву тајну. Који су ти (за које каже): да владају? Није ли очито да је то казао загонетно наговештавајући обликовање жене. Видиш ли да ништа у божанском Писму не стоји тек онако и залуд, него да и (наизглед) случајна речница носи у себи положено благо много.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ι’. Προτροπὴ πρὸς τοὺς ἐρυθριῶντας μετὰ τὴν ἑστίασιν παραβαλεῖν τῇ συνάξει κατὰ τὴν ἑσπέραν, καὶ εἰς τὰ ἑξῆς τοῦ, «Ποιήσωμεν ἄνθρωπον κατ’ εἰκόνα ἡμετέραν, καὶ καθ’ ὁμοίωσιν·» καὶ εἰς τὸ, Καὶ ἐποίησεν ὁ Θεὸς τὸν ἄνθρωπον· κατ’ εἰκόνα Θεοῦ ἐποίησεν αὐτόν· ἄρσεν καὶ θῆλυ ἐποίησεν αὐτοῦς; њен латински наслов је: Homilia 10. Exortatio ad eos quos pudet post cibum sumptum accedere ad concionem vesperinam, et in reliquum textum post, Faciamus hominem secundum imaginem nostram, et secundum similitudinem (Gen.1.26); et de his verbis, Et fecit Deus hominem; secundum imaginem Dei fecit illum; masculum et feminam fecit illos (Ibid. v. 27). или скраћено: In Genesim (homilia 10). Грчки текст: PG 53, 81-90.

[2] Златоусти дословно вели: напон поста.

[3] Тиме што не долазимо на сабрање.