Беседа девета

На (речи) што следе ономе: Да створимо човека по лику нашем, и онима који говоре: зашто су створене звери? И каква је корист од тога што су уведене у битовање? Да и то понајпре показује и част (указану) човеку, и неисказиво човекољубље Божије.[1]

1. Трудољубиви међу земљоделцима, када виде плодну и добру њиву, обилно бацајући семе улажу и многу и непрестану бригу, свакога дана мотрећи да им нешто од ствари кадрих нашкодити семену не учини узалудним претходни труд. Управо на тај начин и ми, гледајући чежњу вашу духовну и жељу за слушањем, свакога дана се трудимо унети мисли из божанскога Писма у размишљање ваше, показујући вам (ујесно) и оно што може шкодити тој духовној сетви, да не буде уништена, нити да се здрава поука догматâ загади прљавштином оних што се подухватају да ствари властитих помисли уводе у догмате Цркве. А на вама би надаље било да са строгошћу чувате поверено вам и да сећање на то сачувате недирнутим, како бисте и оно што следи могли са лакоћом пратити. Јер ако се ми не спустимо ка дубинама мисли, а ви не напрегнете размишљање ваше, сада када је време поста, када су нам и ноге и руке лаке за пливање, око разума оштрије, (сада) кад не досађују лоши (телесни) токови од раскалшнога живљења, када имамо довољно даха да се не удавимо, онда кад ћемо моћи то да учинимо? Када (је време) прејадања и пијанчења и зала што се из њих рађају? Или не видите да они који желе да изроне каменове ове[2] из мора, не раде то седећи горе поред обале и бројећеи таласе, него спустивши се у дубину, и сишавши, како се каже, у сама недра амбиса, тако достижу оно око чега се труде? Премда, какву велику корист доноси у живот наш налажење оних каменова? Добро је ако не донесе још и велику штету и губитак многи. Јер из тога се израђају велика зла, из маније и лудила за парама. Па ипак, иако из тога настаје толика штета, они који се тим стварима баве нимало не оклевају, него себе излажу опасностима, напор многи подносе како би могли наћи оно што траже. А код божанскох Списа, код духовних и драгоцених ових каменова, не треба се нити изложити опасности нити многоме напору, а корист је неизрецива, само ако са усрђем учинимо оно што је до нас. Јер благодат је спремна, и тражи оне који ће је примити изобилно. Такав је, наиме, Господар наш, кад види душу будну, како кипи од жеље, властито бгатство даје у обиљу, прекорачујући сопственом штедрошћу тражење.

2. Знајући то, дакле, мили моји, очистивши размишљање ваше од животних ствари и проширивши плочу разума вашега, са усрђем многим примите оно што Бог даје, како бисте као земља плодна и родна посејано умножили, и да донесете један стотину, други шездесет, а трећи тридесет. Претходних дана чусте неисказиву мудрост Онога који је све видљиве ствари створио, и како је само речју и хтењем све увео у битовање. Рекао је, наиме: Да буде, и би, одмах је увео у битовање све стихије; та реченица била је довољна за састав насталих ствари, не зато што је то била напросто реченица, него зато што је била реченица Божија. Сетите онога што смо тада покренули (обраћајући се) онима што говоре да су битујуће ствари настале из подлежеће твари, који властито брбљање уносе поред догматâ Цркве. Сазнали сте због чега је небо увео заокружено[3], а земљу безобличну и неуобличену. Тада смо, наиме, указали на два узрока: један је да се не бисмо, познавши силу Господареву у бољој стихији[4], двоумили мислећи како се то десило због слабости силе (Божије); а други, будући нам је замља постала и мати и хранитељка, из ње се и хранимо и све друго уживамо, и у њу се поново враћамо — она нам је, наиме, и отаџбина и гроб — како нас, дакле, та употреба њена не би натерала да о њој замишљамо што велико, (Бог) њу на почетку показује безобличном, како бисмо се и на самим стварима научили да не урачунавамо више природи земље све претходно казано, него (да то чинимо) сили Онога који ју је увео у битовање. Дознали сте, опет, како је изведео раздвајање водâ, заповедивши да буде уведен у битовање овај видљиви свод; видели сте жива бића душевна, како их дају и воде и замља. Ово сада нисам принуђен тек онако понављати и по други пут говорити љубави вашој, него да онима који су слушали то буде полазна основа и да безбедније буде одложено у разуму (њиховом), а онима који тада нису дошли (у Цркву) да буде довољна поука, те да не претрпе никакву штету од недоласка. Па и брижни отац чедима што су изостала са трпезе чува остатке (обеда), као би када дођу, у томе што је сачувано нашла утеху за то што нису била ту. Управо због тога и ми, старајући се о свима који су се овде сабрали као о властитим чедима, и напредак ваш стављајући као властити успех, жудимо да се сви покажете савршени и заокружени у славу Божију, на углед Цркве, а нама на похвалу. И ако вам не досађујем, хајде да вас укратко подсетим и на оно јуче казано љубави вашој. Видесте разлику између стварања (осталих) створењâ и обликовања човека; чусте коликом чашћу је (Бог) удостијио прародитеља нашега, и у самом обликовању како је самим речима и јачином израза указао част ономе који ће бити створен, говорећи: Да створимо човека по лику нашему, и по подобију. Сазнали сте шта значи то „по лику“, да не означава достојанство суштине (човекове), него сличност власти, и да се ту „лик“ не казује у смислу облика, него у смислу власти, зато је и додао: И да владају рибама морским, и птицама небеским, и зверима и гмизавцима земаљским.

3. Но овде нам се јављају Јелини, говорећи како не налазе да је та реч истинита, јер не владамо ми зверима, као што се (Бог) обавезао, него оне владају нама. Ни то, дабоме, никако није истина. Јер тамо где је човек[5], звери одмах беже. А ако су некад принуђене глађу, или претрпимо штету када ми ударимо на њих, то не бива услед њихове владавине над нама, него по нашој кривици. Будући да и када разбојници нападну на нас, а нисмо лакомислени, него се наоружамо, то није ствар (наше) власти над њима, него промишљања о властитој сигурности. Али да чујемо (шта је) до сада казано. Да створимо, каже, човека по лику нашем, и по подобију нашем. И као што је „лик“ казао објављујући слику власти, тако (каже) и „подобије“, да колико је у људској моћи бивамо подобни Богу — да се по благости и кротости, велим, изједначимо са Њим, а и у смислу врлине — као што и Христос каже: Будите слични Оцу вашему који је на небесима (уп. Мт 5,45). Као што су, наиме, на широкој овој и пространој земљи, од животиња једне питомије, а друге зверскије, тако и на плочи душе наше, од помисли једне су бесловесне и налик домаћим животињама, а друге више налик зверима и дивље. Треба их, дакле, савладати и надјачати, и предати их власти разума. А како човек може, кажеш, надвладати оне (помисли) налик дивљим зверима? Шта то говориш, човече? Лавове савладавамо и душе њихове кротимо, а ти се довумиш може ли се зверолика помисао преобратити у питому? И то иако је звери по природи да је дивља, а мимо природе да је кротка, а теби – супротно: по природи ти је да си кротак, а мимо природе да си диваљ и зверолик. И онда онај који избацујеш из душе (животиња) оно што је по природи, а умеће у њу оно што је мимо природе, сâм не може сачувати оно што му је по природи? Колике осуде то није достојно. И оно што је заправо још чудесније и необичније од тога: код природе лавова постоји, заједно са овом и друга потешкоћа – та звер је, наиме, без разума, па ипак, често гледамо кротке лавове како их воде преко трга, а многи од оних (што стоје) код радњи често дају новац власнику (лавова), као какву плату за његову вештину и мудрост којом је укротио ту звер, а у твојој души постоји и разум, и страх Божији, и помоћ многа одасвуд – не говори ми, дакле, изговоре и изврдавања. Јер могуће ти је, ако хоћеш, бити и благ и кротак. Да створимо, каже, човек по лику нашем, и по подобију.

Наставак у штампаном издању

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία θ’. Εἰς τὰ ἀκόλουθα τοῦ, «Ποιήσωμεν ἄνθρωπον κατ’ εἰκόνα ἡμετέραν», καὶ πρὸς τοὺς λέγοντας, διὰ τὶ τὰ θηρία ἐδημιουργήθη; καὶ τί τὸ χρήσιμον ἀπὸ τοῦ παραχθῆναι; Καὶ ὅτι καὶ τοῦτο μάλιστα δείκνυσι καὶ τὴν τιμὴν τὴν εἰς τὸν ἄνθρωπον, καὶ τὴν ἄφατον τοῦ Θεοῦ φιλανθρωπίαν; њен латински наслов је: Homilia 9. De iis quae sequuntur haec verba, Faciamus hominem secundum imaginem nostram: et adversus eos qui dicunt, Cur bestiae factae sunt, et quis usus creationis earum? Et quod vel sic maxime delectaretur honor homini habitus, atque ineffabilis Dei erga ipsum benevolentia, или скраћено: In Genesim (homilia 9). Грчки текст: PG 53, 76-81.

[2] Вероватно мисли на бисере.

[3] Тј. такво какво јесте.

[4] При стварању неба, које је „боља“ стихија од земље.

[5] Златоусти дословно каже: тамо где је одах, или одмор човеку.