Беседа осма

И рече Бог: Да створимо човека по лику Нашем, и по подобију; и да владају рибама морским и птицама небеским, и домаћим животињама, и зверима, и свом земљом, и свим гмизавцима гмижућим по земљи (1Мојс 1,26) [1].

1. Хајде да и данас, пошто јуче са усрђем многим саслушасте оно што смо говорили, љубави вашој предложимо ово што је малопре прочитано, замоливши вас претходно да са строгошћу пазите на (наше) речи, а и да оно претходно одложите у разуму вашему, како ми не бисмо оволики напор залуд и улудо поднели. Јер то око чега се трудимо јесте да са свом тачношћу увидите силу написаних (у Светоме Писму) речи, тако да их не само ви сами знате, него и да другима постанете учитељи, е да бисте могли, по блаженоме Павлу, један другога назидавати (1Сол 5,11). Јер ако ви напредујете у Господу, и покажете некакав додатак у духовној поуци, и нама ћете донети радовање много. То је, наиме, нама сва радост и највећи празник. Јер ко је, каже (Павле), наша нада или радост или венац хвале? Зар нисте то ви (1Сол 2,19), и ваш напредак (у живљењу) по Богу? Па и сваки учитељ, када види ученика да је добро утувио у разуму претходне поуке, те да на делима показује плод (учења), са већим усређем му предаје и знање онога што следи. И ми, дакле, колико више видимо како је разум ваш будан, чежњу (за пуком) како узраста, мисао где добија крила, толико више бивамо спремни понудити вам обилнију поуку. Јер колико ми на вас више изливамо те духовне токове, толико у нама узрастају похвале због назидања вашега, због користи душама вашим; јер овде се не дашава оно што обично бива код новца. Тамо, наиме, онај што даје новац ближњему (тиме) умањује властити иметак, и колико више дâ, толико му се више богатство умањује, а овде је супротно. Богатство нам се тада још више увећава, тада се више придодаје то духовно богатство, када у обиљу пружамо поуку онима који је желе црпети. Пошто, дакле, и нама то бива претпоставка већега богатства и имања, а и ви се према духовној гозби држите незасито, хајде да видимо шта нас данас блажени Мојсије учи преко (данас) прочитанога, или боље, шта свима нама благодат Духа (Светога) говори преко језика његовога. И рече, каже се, Бог: Да створимо човека по лику нашем, и по подобију (1Мојс 1,26). Немојмо, мили моји, напросто да протрчимо поред казанога, него да растумачимо сваку реч, те сишавши у дубину да увребамо силу скривену у тим кратким реченицама. Јер ако речи има мало, но (у њима) сакривено благо је много, и људима који су трезвени и будни приличи не задржати се на површини. Будући да и они који се подухватају ископавања овога чулнога блага не копају само површину, нити на површини истражују, него када се спусте у дубину многу, тада испитују недра земљина, те онда властитим умењем одвајају злато од земље, и после великог напора и знојења почесто узмогну открити тек малена зрнца (злата). А овде нема ничег таквог, него је напор мањи, а имање – неисказиво. Такве су, наиме, све духовне ствари.

2. Немојмо, дакле, да будемо гори од оних који су се страсно везали за чулне ствари, него да истражимо и ми ту ризницу духовну што лежи у овим речима, те прво да видимо шта је ново и необично код казанога, и због чега се блажени овај Пророк — или боље: човекољубиви Бог који кроз овога Пророка говори — користио толиком променом речи, те (сад) каже: Да створимо човека по лику нашем, и по подобију. Пре неки дан, наиме, слушали смо га како после стварања неба и земље говори: Да буде светлост, и: Да буде свод између водâ, и опет: Да се саберу воде у једно, и да се појави суво, и: Да буду светила, и: Да изведу воде гмизавце душа живих. Виде ли како је само речју и заповешћу сва творевина створена за пет дана? А гле колика разлика у речима данас. Јер више не каже: Да буде човек, него: Да створимо човека по лику нашему, и по подобију. Шта је ту ново? Ко је, дакле, тај који се ствара да је био потребан толики савет и разматрање Творцу у погледу опремања његовог? Не чуди се, љубљени. Најдрагоценије од свих видљивих живих бића је човек, због којега је све (друго) и било уведено у битовање: небо, земља, мора, сунце, месец, звезде, гмизавци, марва, сва бесловесна жива бића. А због чега је онда, каже (неко), ако је часнији од свих ових, касније изведен? С пуним правом! Као што је, наиме, када цар намерава ући у град неопходно да копљоносци иду напред, и сви други, како би тек када су спремљене царске одаје, цар тек тада ушао у двор; управо на исти начин и овде, намеравајући да га постави као каквог цара и владара свима на земљи, најпре је сво оно уређење предуготовио, и тек тада је увео у битовање онога којега ће поставити (за цара), показујући нам на самим стварима колико поштује то живо биће. Али да питамо Јудеја, и да видимо шта он каже, коме је казано то: Да створимо човека по лику нашему? Јер то су Мојсијеви списи, којему они говоре да верују, а (заправо) не верују, као што и Христос каже: Јер да веровасте Мојсију, веровали бисте и мени (Јн 5,46). Но списи су код њих, али је смисао код нас. Коме је, дакле, казано то: Да створимо човека, и коме Владика предлаже тај савет? Не зато што му је савет и мишљење потребно — не било! — него нам под велом тих речи жели показати свенадилазећу част коју показује према створеноме човеку. Шта дакле кажу они[2] што још имају покривало положено у срцима њиховим, и који не желе увидети ништа од тамо положенога (смисла)? Анђелу, каже, говори те речи, или Арханђелу. О, лудила! О, многе ли бестидности. И каквога би имало смисла, о човече, да Анђео размењује мишљење[3] са Господарем, створењâ са Творцем? Није на Анђелима да размењују мишљење, него да стану пред (Бога) и врше службу. А како би познао, чуј од гласовитога Исаије који о Силама вишим од ангелских говори како је видео Херувиме с десне стране Бога, и Серафиме како покривају крилима лица своја и ноге (в. Ис 6,2). Очито зато што не могу поднети бљесак што отуда долази, него су стојали са страхом многим и трепетом. Створењима је, наиме, својствено да стоје пред Господарем.

3. Али они, не увидевши ништа од положенога тамо смисла, напросто говоре оно што им дође (на памет). Стога ваља, одгурнувши (у страну) њихово брбљање, чедима Цркве предати истину казанога. Ко је, дакле, тај којему (Бог) каже: Да створимо човека? А ко други него Весник Великога савета, Чудесни саветник, Власник, Кнез мира, Отац будућег века, Јединородни Син Божији који је једнаке Суштине са Оцем, и кроз којега је све уведено у битовање (в. Ис 9,6). Њему (Отац) каже: Да створимо човека по лику нашему, и по подобију. Овде се и онима што аријански мисле смртни ударац задаје. Јер није заповедно, као потчињеноме, казао: „Створи!“, или као некоме по суштини мањем, нега је са равночашћем многим (казао): Да створимо; а и оно што следи показује нам равношаће Суштине. Јер каже: Да створимо човека по лику нашему, и по подобију. Но овде опет избијају други јеретици који кваре догмате Цркве, те казују: „Гле, казао је: по лику нашему“, и онда на основу тога хтели би да кажу да је Божанство човеколико; а ствар поремећености крајње било би то: Њега који је без спољашњости, без облика и непромењив сводити на људско обличје, бестелесноме приписивати обрисе и удове. И шта би то било равно томе лудилу, када они не само да не желе извући корист из поуке богонадахнутих Списа, него још из њих највећу штету извлаче? Јер они болују од болести (налик) онима што имају слабе телесне очи. Као што они, наиме, мрзе сунчеву светлост услед слабости очију, и као што се болесници одвраћају и од најздравијих јелâ, управо тако и ови, болесне душе и заслепљених очију разума, нису у стању погледати у очи истини. Зато да ми извршимо што је до нас, те да им пружимо руке са кротошћу многом, разговарајући са њима. И блажени Павле је овако саветовао, говорећи: Са кротошћу преваспитавати оне што се противе, е да им Бог некако, каже, дâ покајање на познање истине, и отрежњење у мрежи ђаволовој, који их је живе ухватио да врше вољу његову (уп. 2Тим 2,25-26). Видиш ли како је тим речима показао да су они као кавим пијанством захваћени? Јер тиме што је казао: и отржњење, показао их је како леже доле пијани. А опет (кад каже): који их је, каже, живе ухватио, само што не каже: ухваћени су као у мреже. И потребна нам је благост многа и дуготрпељивост како бисмо успели избавити их и извести из тих замки ђаволових. Да им кажемо, дакле: отрезните се мало, погледајте ка светлости правде, помислите на строгост оних речи. Јер (Отац) казавши: Да створимо човека по лику нашему, и по подобију, није стао на томе, него је нам је у наставку очитим учинио у ком смислу је узео реч „лик“. Јер шта (у наставку) каже: И да владају[4] рибама морским, и птицама небеским, и свим гмизавцима што гамижу по земљи (1Мојс 1,26). Дакле, „по лику“ значи „по власти“, а не по нечем другом, јер је Бог човека створио као владара свега на земљи, и ништа на земљи није од њега веће, него је све под његовом влашћу.

Наставак у штампаном издању.

 [1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία η’. Καὶ εἶπεν ὁ Θεός· Ποιήσωμεν ἄνθρωπον κατ’ εἰκόνα ἡμετέραν, καὶ καθ’ ὁμοίωσιν· καὶ ἀρχέτωσαν τῶν ἰχθύων τῆς θαλάσσης, καὶ τῶν πετεινῶν τοῦ οὐρανοῦ, καὶ τῶν κτηνῶν, καὶ τῶν θηρίων, καὶ πάσης τῆς γῆς, καὶ πάντων τῶν ἑρπετῶν τῶν ἐρπόντων ἐπὶ τῆς γῆς; њен латински наслов је: Homilia 8. Et dixit Deus: Faciamus hominem secundum imaginem nostram et secundum similitudinem: et dominentur piscibus maris, et volatilibus caeli, et pecoribus, et bestiis, et universae terrae, et omnibus reptilibus repentibus super terram (Gen.1.26), или скраћено: In Genesim (homilia 8). Грчки текст: PG 53, 69-76.

[2] Јудеји.

[3] Дословно стоји: κοινωνεῖν γνώμης, да заједничари у мишљењу.

[4] За множину види вл. Атанасије, прим 1,262, стр 14.