И рече Бог: Да изведу воде гмизавце душâ живих, и птице летеће на земљи испод свода небеског; и би тако. И створи Бог китове велике, и сваку душу живих гмизаваца које изведоше воде по роду њиховоме (1Мојс 1,20-21)[1].
1. Довољно јуче прекорисмо оне што (одавде) на коњске трке беже, показавши им величину штете којој се изложише одједном просувши благо од поста сакупљено и довевши себе изненада из обиља многога у муку крајњу. Хајде да данас употребимо блажи лек, и као удове наше, тако да повијемо ране душе њихове; пошто им ми јуче наметнусмо оштрије лекове, не да их напросто ожалостимо, и увећамо бол, него како бисмо том жестином (прекора) могли провалити чир. Па и лекари и очеви обично тако чине, једни најпре одређују драстичније мере, а када чир пукне, тада уводе лекове кадре ублажити (бол), а и очеви, када виде децу своју да неуредно живе, најпре се користе жешћим прекорима, а после тога опоменама и саветима. Управо тим начином и ми јуче употребисмо жешћу беседу, но данас ћемо обраћање учинити блажим, и понеговаћемо их као удове наше. Као што ће, наиме, напредак ваш нама донети више слободе — то је наше духовно благо: гледати вас како напредујете у духовним стварима, блистате у врлини, и уздржавате се од ствари кадрих нашкодити вам — тако и када вас видимо да се спотичете и поводите за заблудама ђаволским, испуњавамо се сетом и некакав стид, како се каже, помрачује душу нашу. Јер по блаженоме Павлу: Тада ми живимо, ако ви чврсто стојите у Господу (уп. 1Сол, 3,8). Дакле као савршени и савешћу испуњени, тако оно што је иза заборављајте, а пружајте се ка ономе што је испред, и обновивши завете које склописте са Христом, у ономе што следи их чувајте, те мишљу разборитом сваки приступ ђаволовим лукавствима закључавши, ревновањем многим да сперете прљављштину што се на вас накупила од лакомислености, савладавши (тако) неумесну и штетну ту навику[2], рачунајући у себи да не само да је страшно то што они који тамо одлазе себе изложу штети многој, него и то што многим другим постају саблазан. Јер када Јелини и Јудеји виде онога који свакога дана проводи време у Цркви и непрестано ужива поуку, да се одједном тамо појавио, и да се са њима меша, како неће помислити да су наша (учења) превара, и неће ли исто подозрење имати о свему нашем? Или не слушаш блаженога Павла како јасним гласом опомиње и саветује: Не будите на спотицање (1Кор 10,32). А затим, да не помислиш да тај његов налог бива само својима, и онима који су се заједно са нама сврстали, прво је казао: ни Јудејима ни Јелинима, а тада је навео: ни Цркви Божијој (1Кор 10,32). Јер ништа тако не жалости и не шкоди нашој вери као неверујућима пружити какв повод (за напад). Дакле, када виде понеке код нас да блистају у врлини и многи презир према стварима животним показују, једни од њих пуцају од муке, а други често чудећи се до удивљења дођу што људи који су исте природе (као и они) немају учешћа у истим стварима са њима. А када виде некакву малу лакомисленост да је настала (код неког од нас), одмах оште језик против свих (нас) заједно, и по лакомислености једнога суде о свему народу хришћанском. И ни на томе не стају, него одмах против сопствене главе кличући[3], због лакомислености слуге усуђују се хулити на заједничкога Валдику, те мисле да им наша лакомисленост бива покров за властиту заблуду.
2. А да то највећу опасност доноси онима који дају повода за богољуљење, да чујемо од Пророка који вапи и од лица Бога говори: Тешко вама, што се хули на име моје међу народима (Ис 52, 5). Страшна реченица, језом испуњена. Јер ово „тешко вама“ као да је својствено ономе што јадикује над њима који ће доћи под удар неизбежног оног кажњавања. Дакле, као што онима који властитом небригом пружају повод за хулу предстоји толика одмазда, тако опет онима који се брину о врлини то постаје претпоставка безбројних венаца. Исто то учећи Христос је говорио: Да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима (Мк 5,16). На исти начин, наиме, на који они, саблажњавајући се због лакомислености неколицине (хришћана), оштре језик (свој) против Господара нашега, тако, каже, када имате учешћа у врлини, људи гледајући вас не остају на похвали вама, него када виде дела ваша како светле и осветљавају лица ваша, покрећу се на славословље Оцу вашему на небесима, а када то бива од њих, опет се нама умножавају награде, и за похвалу од њих Господар нама дарује небројена добра: Јер каже: оне који ме славе – прославићу (1Сам 2,30). Све, дакле, да чинимо, мили моји, да се прослави Господар ваш, и никоме да не пружимо повод да се саблазни. Томе нас, наиме, без престанка учи васељенски учитељ, блажени Павле, час говорећи: Ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести меса до века (1Кор 8,13), и опет на другом месту каже: А тако, грешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савест, о Христа се грешите (1Кор 8,12). Жестока претња која носи осуду велику. Јер каже, немој помислити да ће штету доживети само онај, на самога Христа она прелази, који је због онога распет. Ако се, дакле, Владика твој није одбио од оних што су Га распели, нећеш ли и ти прихватити да све учиниш како не би пружио никакв повод за саблажњавање (других)? И наћи ћеш Га како свуда то саветује ученицима, јер то је оно што држи скупа живот наш. Због тога је на другом месту говорио: Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других (Флп 2,4), и опет на другом месту: Све ми је слободно, али све не изграђује (1Кор 10,23). Виде ли памет апостолску? Ако ми, вели, и јесте слободно нешто урадити, и то ми ништа не шкоди, али зато што (из тога) не следи изграђивање ближњега, нећу се прихватити чињења тога. Виде ли брижну душу, како нигде на гледа на себе, него у свему показује да је највећа врлина ово: много старање чинити око назидања ближњега? Све то знајући, да се чувамо, кад вас молим, и уздржавамо од ствари које могу нашкодити богатству наше врлине, и никада да не чинимо нешто што ближњему наноси какву штету. Јер то увећава грех и нама доноси жешћу казну. И ни малога човека да не презиремо, нити да говоримо хладне оне речи: шта мари ако се тај и тај саблажњава? Шта то говориш, реци ми? Шта мари?! Христос је наложио да твој живот тако светли да се они што те гледају не само диве, него и да славослов узносе Владици твојему, а ти супротно чинећи и уређујући да уместо славословља бива хула на Њега, нимало не мариш!? И откуд је то својствено души благочестивој, која законе Божије добро познаје?
3. Но, ако је неко раније вођен навиком то индиферентно и говорио, сада, молим вас, прихвативши опомену нашу, нека престане са неумесним тим речима, и нека се труди све чинити тако да нити буде осуђен од недремовног онога ока, нити од своје савести, нити да покреће оне што гледају у њега на хулу на Господара. Јер ако са толиком стражом изграђујемо своје (држање), много ћемо и уживати од Владике човекољубље, и избећи лукавства ђаволова. Јер када (ђаво) види да смо тако трезвени и будни, помишљајући како се подухватио ствари залудних, повући ће се покривши се (по ушима). Но, довољно је за увод, хајде надаље да вам, поставивши љубави вашој оно што је прочитано, припремимо духовну гозбу, те да видимо дознавши чему нас данас блажени Мојсије — или боље: Дух Свети преко језика његовога — хоће поучити. Шта, дакле, он каже? И рече Бог:Да произведу воде гмизавце живих душâ, и птице летеће на земљи испод свода небеског. И би тако (1Мојс 1,20). Гле човекољубља Господаревог, како нас учи свему стварању по некаквом реду и следу. (Мојсије) нас је прво поучио како је земљу Његовом заповешћу побудио на рађање плодова, затим поучивши нас стварању двају светила, додао је и шаренило звездâ, којим је лепоту неба учинио светлијом; данас даље прелази на воде, и показује нам жива бића, настала речју Његовом и заповешћу. Каже наиме: Да изведу воде гмизавце живих душа, и птице летеће на земљи испод свода небеског. Која ће, реци ми, беседа моћи досегнути ово чудо? Који језик ће бити довољан у похвалу Творца? Само је казао: Да исклија земља, и одмах ју је побудио на трудове; сада говори: Да изведу воде. Гледај како су заповести сагласне узајамно, тамо: да исклија, овде: да изведу, каже, воде гмизавце живих душа. Као што је, наиме, код земље само рекао: да исклија, и би дато велико шаренило цветова и биљака и семенâ, једном речи све би уведено у битовање, исто тако је и овде казао: Да изведу воде гмизавце душа живих, и птице летеће на земљи испод свода небеског, и одједном беху створени толики родови гмизаваца, толика разникост птицâ, колику беседом није могуће набројати. Кратка изрека, једна реченица, а родови живих бића различити и шаролики. Но немој се чудити, љубљени, јер то беше реченица Божја, реч Његова даровала је састав (свим) рођеним бићима. Видиш ли како (Бог) из не битујућег све приводи битовању? Виде ли строгост поуке? Виде ли снисхођење Владичино, колико (снисхођење) показује према роду нашему? Откуд би нам, наиме, било могуће то тако са тачношћу дознати, да Он сâм није вредним сматрао преко језика Пророковог поучити природу човечанску, како бисмо могли увидети и поредак створених бића, и силу Творца, и то како је реч Његова дело постала, и реченица Његова даровала састав и приступ битовању?
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ζ’. Καὶ εἶπεν ὁ Θεός· Ἐξαγαγέτω τὰ ὕδατα ἑρπετὰ ψυχῶν ζωςῶν, καὶ πετεινὰ πετόμενα ἐπὶ τῆς γῆς κατὰ τὸ στερέωμα τοῦ οὐρανοῦ, καὶ ἐγένετο οὕτως. Καὶ ἐποίησεν ὁ Θεὸς τὰ κήτη τὰ μεγάλα, καὶ πᾶσαν ψυχῆν ζώων ἑρπετῶν, ἃ ἐξήγαγε τὰ ὕδατα κατὰ γένη αὐτῶν; њен латински наслов је: Homilia 7. Et dixit Deus: Educant aquae reptilia animarum viventium, et volatilia volantia super terram secundum firmamentum caelli, et factum est sic (Gen.1.20). Et fecit Deus cete magna, et omnem animam animalium reptilium, quae produxerunt aquae secundum genera sua (Ibid.21); или скраћено: In Genesim (homilia 7). Грчки текст: PG 53, 61-69.
[2] Навику одласка на хиподром.
[3] Тј. на своју штету.