И рече Бог: Да буду светила на своду небеском за осветљење на земљи, да раздвајају између дана и између ноћи; и да буду за знаке, и за времена, и за дане, и за године (1Мојс 1,14)[1].
1. Хтео бих да се прихватим уобичајене поуке, али оклевам и узмичем, облак нерасположења наишавши помути ми и поремети мисао — или боље, не само нерасположења, него и гнева — и не знам шта да чиним, недоумица ми, наиме, захвата разум. Јер када помислим да је ђаво, мало дунувши, сву ону поуку нашу помутио, и сви сте, свакодневно опомињање забораву предавши, дохвативши се хиподрома отрчали на ону свечаност сатанску, које ћу усрђе опет моћи показати у поуци вама када се распршило све претходно (казано)? А оно што ми понајвише увећава нерасположење и гнев чини жешћим, то је што сте заједно са нашом опоменом избацили из душе ваше и поштовање свете четрдесетнице, и тако себе предали мрежама ђаволовим. И како би човек могао, ако би и душу камену имао, кротко поднети толику вашу лакомисленост? Стидим се, верујте, и црвеним када видам да се залуд мучимо и на стене семе бацамо. Али мени, било да слушате то што се говори, било да не слушате, следи пуна плата. Јер ја сам извршио све што је до мене, сребро сам дао, и опомену исказао; но бојим се и страхујем да тим самим не постанем узрочник веће осуде нама. Јер онај, каже се, слуга који је знао вољу господара својега, а није је учинио, биће много бијен (Лк 12,47). Нико од вас, наиме, не може прибећи незнању, кад ми тако, свакога дана, исте ствари говоримо и указујемо: и на мреже ђаволове и на лакоћу многу врлине, ако хоћемо бити трезвени. Или не знате да божанско Писмо оне који не брину о сопстеном спасењу, те једном овде дођу, а други пут себе предају мрежама ђаволовим, пореди са псима? Јер човек који се одврати од греха свога и опет се на исти врати, налик је псу што се навраћа на бљувотину своју (в. Приче 26,11). Видиш ли на кога личе они што трче на оно незаконо гледање? Нисте ли чули Христа како говори: Сваки који слуша ове моје речи и не твори их, биће налик човеку лудом који сазида кућу своју на песку, и надођоше потоци, и дунуше ветрови, и ударише на кућу ону и паде, и беше пад њен велики (уп. Мт 7,26-27). А они који трче на хиподром и од њега су гори. Јер је његова кућа отрпела пад после налета — јер (Христос) је указао на реке и ветрове не да би нам загонетно наговестио мноштво водâ и силину ветрова, него жестину искушења што су наишла, и на пад куће (је указао) не да бисмо помислили на (неку) чулну кућу, реч је, наиме, о души која пада под налетом страхотâ, и која није кадра одупрети се — а код вас нити се ветар покрену, нити потоци излише, него напросто мали неки поветрац ђаволски поче да пири, и све вас одува. И шта би то било горе од таквога безумља? Каква је, кажи ми, онда корист од поста? Каква је добит од сабирања овде? Ко не би над вама зајецао и мене кукавним сматрао? Над вама што сте све оно што сте (овде) сабрали одједном просули, и вратнице душе ваше широм отворили неваљаломе демону, тако да може ући и са лакоћом многом однети вам сво благо духовно, а мене би с паравом кукавним сматрао зато што говоримо у мртве уши, и што подносимо толику штету свакога дана сејући, а не могући ништа пожњети. Зар се ми трудимо говорити зато да вам напросто заситимо (жељу за) слушањем, или нагонећи вас на похвалу (мени)? Ако не намеравате пожњети какву корист из овога што вам говорим, боље ми је надаље ћутати. Ја нећу да вам осуда постане већа. Јер као што трговац када накупи товар многи, имајући напуњену лађу богатства многога, а она одједном допавши олује и свладана силином ветрова потоне заједно са посадом, свима постаје призор кукаван, одједном се јавивши огољен, и после многога и неисказивога богатства допавши сиромаштва крајњега, управо тим начином је и вас ђаво сада удесио. Нашавши, наиме, вашу товарну лађу напуњену многога богатства духовнога, видевши то благо неисказиво које сте успели сакупити и од поста, и од непрекидне поуке, као какву олују пославши бесмислене оне и штетне коњске трке, преко њих вас је оставио огољене, без игде ичега.
2. Зам да сам жесток прекор употребио, али вас молим да ми опростите, таква је наиме огорчена душа. Ја, наиме, не говорим ово из омразе (према вама), него од брижне душе што нежно љуби, зато одуставши од жестине (прекора), пошто сам спречио (даље) ширење ране, хтео бих љубав вашу навести на добре наде, да не паднем у очајање, нити клонем. Не дешава се, наиме, овде као што бива код чулних ствари, јер тамо човеку који је од онога блага допао крајњега сиромаштва није могуће одмах се подићи, а овде човекољубљем Божијим, само ако пожелимо презрети (сагрешења) што смо их већ произвели, на томе зауставити нашу лакомисленост можемо се врло брзо вратити на претходно богатство. Такав је, наиме, Владика наш, тако штедар и дарежљив, и преко Пророка вапи говорећи: Нећу хтењем смрт грешника, хоћу да се обрати и живи (Јез 18,23). Знам да, као људи благоразумни осећате падове ваше. А увидети величину сагрешењâ, то није мала ствар у погледу повратка врлини. Али немој да ми неко наводи речи ђаволске оне заблуде, говорећи: „Који је то грех гледати коње како трче?“ Јер ако пожелиш благоразумно дознати све што тамо бива, наћи ћеш да је све пуно сатанске енергије. Јер не могу се ту видети само коњи како трче, него се може чути вика, богохуљења и безбројне неумесне речи, видети жене хетере присутне у сред (гомиле) и младићи што су се женској мекопутности предали[2]. Или се теби чини да су то незнатне ствари у погледу поробљавања душе? Јер ако и случајни сусрети почесто спотакну и оборе, и у сâм понор погибије сведу човека непажљивога, шта с правом не доживе они што тамо управо на то и долазе, и хранећи очи безаконим оним призорима враћају се отуда као готови прељубочинци? Човекољубиви Владика наш, знајући да се природа наша лако саблазни, и знајући дејство и лукавство злочинства ђаволовог, ограђујући нас од многога тога обиља (замки) и хотећи да нас начини неуловљивим тим мрежама његовим, овај је закон наметнуо, говорећи: Који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт 5,28), називајући заокруженом прељубом гледање са претераном радозналошћу. Немој ми, дакле, говорити: „Каква је штета од боравка тамо?“ Па и сâмо (гледање) коњских трка кадро је навести на душу погибију многу. Јер када време трошимо на ствари бесмислене, које не само да нимало не користе души, него јој и шкоде, гурамо се и небројене и узвикујемо и смислене и бесмислене реченице, шта ће нам бити извињење? Које оправдање? А овде, ако мало развучемо поуку, многи се зловоље и пренемажу, и изговарају телесним напором и слабошћу, и то док је дивни овај кров (храмовни) кадар да им донесе довољну утеху, јер не досађује им ни хладноћа, ни киша, ни силина ветрова; а тамо и док силна киша лије, дувају жестоки ветрови, а други пут сунце пушта вреле зраке, не јадан, или два сата, него већи део дана тамо проводе, и нити се старац устеже од седе косе (своје), нити младић стиди док иде на оно што дражи стаце, него је превара толика да још и са задовољством приступају тој омами душа, и не помишљају да је то штетно задовољство кратко и привремено, а мука непрестана, нити (помишљају) на осуду савести. Гледам, наиме, и сада лица неких (од вас), и погађам стање душе, колико им сада долази кајање. Но, како не бисте опет запали у исте (грешке), нити после толике наше опомене опет трчали на сатанске оне скупове, неопходно је Бога за сведока позвати[3]. Јер није увек добро наметнути пријатан лек, него када је рана упорна, ваља применити и јаче (лекове), кадре нанети бол, како би и исправљање било брже.
3. Нека, дакле, знају сви прозвани да су одговорни, да ако и после ове моје опомене опет остају при истој лакомислености, то нећемо трпети, него користећи се црквеним законима поучићемо их са жестином многом да не чине та прегрешења, нити да са толиким презиром слушају божанске изреке. Не говорим ово о свима што се овде сабирају, него о онима што су дужни положити рачун за ово о чему сговорим. Беседа се, наиме, говори свима, а сваки поједини од слушалаца нека прими одговарајући лек: који је дужан положити рачун за ово сагрешење, (нек прими беседу) тако да на томе заустави лакомисленост и не иде даље, него нека се ревновањем после тога призове себи, и учини исправљање падова (својих); а који није одговоран нека постане још безбеднији како не би био уловљен, нити да икада буде дужан поднети рачун. Али да бисмо на самим стварима уверили љубав вашу да бејасмо наведени казати ово, пошто нам је брига и старање много гризе душу, и силно страхујући над спасењем вашим, хајде опет да вам, хранећи се добрим надама, понудимо уобичајену поуку, показујући отачко благомислије, оно које о вама имамо; али молим вас, са строгошћу пазите на оно што се говори како бисте нешто више (из тога) узбрали, те тако да се дома вратите. А неопходно је казати оно што је прочитано љубави вашој. И рече, каже, Бог: Да буду светила на своду небеском за осветљење замљи, да раздвајају између дана и између ноћи. И да буду за знаке, и за времена, и за дане, и за године. И да буду за осветљење на своду небеском, да светеле на земљи. И би тако (1Мојс 1,14-15). Пошто нас је, наиме, блажени Мојсије јуче поучио како је Творац свих (створења), безобличје земље украсио биљем, шаренилом цветова и клијањем семења, данас је опет беседу превео на уређење[4] неба. Као што се, наиме, земља улепшава посредством онога што је из ње исклијало, тако је (Бог) ово видљиво небо начинио светлијим и блиставијим ишаравши[5] га шаренилом звезда, и стварањем два велика светила, о сунцу и месецу говорим. И створи, каже се, Бог два светила велика, светило велико за владање даном, и светило мање за владање ноћи, и звезде (1мојс 1,16). Виде ли мудрост Творчеву? Само рече, и би уведена та чудесна стихија, о сунцу говорим. Јер њега назива светилом великим, и каже да је оно настало за владање даном. Јер оно дан чини светлијим, пустивши зраке своје као каква блистања, свакога дана властиту лепоту у цвату показујући, истовремено са раном зором се јављајући, и сву природу човечанску подижући на бављење властитим делима. Исту ту лепоту предочавајући блажени Пророк каже: И оно као женик који излази из одаје своје, обрадоваће се као исполин да иде путем својим, од краја неба је излазак његов, и достизање његово до краја неба (Пс 18,6-7). Видиш ли како нам је објавио и лепоту (његову) и хитрину дејства? Јер казавши: Од краја неба је излазак његов, и достизање његово до краја неба, назначио нам је да оно у малом одсечку времена претрчава икумену, и пушта властите зраке од крајева до крајева њених, нудећи корист своју многу. Јер оно не само да греје, него и исушује, и не само исушује, него и спаљује, и многе и различите употребе нам нуди; многа је чудесност те стихије; човек не може све достојно исказати. А ово говорим и беседом ову стихију величам, е да ти, љубљени, не станеш на томе, него да се уздигнеш одатле и дивљење пренесеш на Творца стихије. Јер колико год да се та стихија покаже великом, толико више се дивљење указује Творцу.
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ς’. Καὶ εἶπεν ὁ Θεός· Γενηθύτωσαν φωστῆρες ἐν τῷ στερεώματι τοῦ οὐρανοῦ εἰς φαῦσιν ἐπὶ τῆς γῆς, τοῦ διαχωρίζειν ἀναμέσον τῆς ἡμέρας καὶ ἀναμέσον τῆς νυκτὸς, καὶ ἔστωσαν εἰς σημεῖα, καὶ εἰς καιροὺς καὶ εἰς ἡμέρας, καὶ εἰς ἐνιαυτούς; њен латински наслов је: Homilia 6. Et dixit Deus: Fiant luminaria in firmamento caeli ad illuminationem super terram, ut dividant inter diem et inter noctem, et sint in signa, et in tempora, et in dies, et in annos (Gen.1.14).; или скраћено: In Genesim (homilia 6). Грчки текст: PG 53, 54-61.
[2] Тј. који служе у исте сврхе у које и хетере.
[3] Грч. διαμαρτύρασθαι, могло би се превести и: заклети се пред сведоцима, или: живо замолити.
[4] Дословно: козмос.
[5] Златоусти каже: избоцкавши га, тј. истетовиравши га.