Беседа пета

И рече Бог: Да се сабере вода што је под небом у сабрање једно, да је јави суво (1Мојс 1,9)[1].

1. Хајде да и данас љубави вашој приредимо гозбу од речи блаженога Мосија, те да са строгошћу размотримо оно што је Владика трећега дана створио. Јер ако они што копају златоносну земљу, тамо где виде неке жиле што садрже злато, не одустају копајући у саму дубину (земље) сишавши, пре но што обиље много отуда не изнесу, много пре нама, који не намеравамо златне жиле открити, него очекујемо наћи благо неизрециво, ваља свакога дана за тим трагати како бисмо, изневши отуда обиље много духовнога богатства, тако се дома вратили. Јер код оних првих је то чулно богатство онима који су га стекли почесто изродило опасности, а и пре опасности је, пруживши им краткотрајно уживање, одједном одлепршало, било од нападâ потказивачâ, било од разбојника, или провалникâ, било од слугу дужних да га чувају, који (са њим) побегну. А овде се ништа од тога не може догодити, јер духовно ово благо је непотрошиво, и будући да се одлаже у ризнице разума нашега, оно постаје недоступно свим нападима, само ако ми, у лакомислености (својој) не оставимо простор ономе што жуди одузети нам га. Јер непријатељ наш — о неваљалом ђаволу говорим — када види сакупљено духовно благо бесан је и оштри зубе и многу будност показује да нађе згодну прилику и украде нешто од онога што смо тамо одложили. Но, нема му згодне прилике, једино наша лакомисленост, зато нам ваља непрекидно да будемо будни и да му затворимо прилазе. Јер ако нас види да смо трезвени и показујемо будност многу, једном или два пута напавши, видеће да се подухвата ствари узалудних, и на крају одлази постидевши се, знајући да му ништа више неће поћи за руком док ми стражу многу показујемо. Знајући, дакле, да смо дужни сав овај живот провести у борбама, хајде да се наоружамо тако као да имамо непријатеља што стоји пред нама и непрестано вреба да ли му, задремавши, нисмо где дали прилику за напад. Зар не видиш оне што су многе паре стекли, када очекују напад непријатељâ, колику они бригу показују око чувања пара: једни вратима и резама их закључавајући, и свако осигурање предузимајући, други закопавајући их у саму земљу, тако да их нико не може наћи. Управо тако и нама приличи (урадити): сабирајући благо врлине, (ваља нам) га чувати са строгошћу многом и не износити га пред очи свих, него га скривати у ризници разума, и зазидати сваки прилаз ономе који се труди отети нам га, како бисмо пошто га неокрњенога сачувамо узмогли, мењајући овај живот, имати некакву попутнину за одлазак одавде. Наиме, као што они који су у туђини, када намеравају вратити се у отаџбину, дуго времена по мало штеде, и труде се сакупити толику попутнину колико ће им моћи бити довољна за читаву дужину пута, е да не би себе погубили излажући се глади, тако исто и нама ваља чинити, као да смо у туђини — јер сви смо странци и досељеници — већ овде гледати и унапред спремати себи попутнину делима духовне врлине, како бисмо били спремни кад нам Владика заповеди вратити се у властиту отаџбину, те једна од тих дела понели са собом, а друга унапред тамо послали. Таква је, наиме, природа тих попутнинâ, оно што чињењем добрих дела пожелимо себи унапред спремити, то нам отишавши тамо пре нас отвара врата слободе пред Владиком, и припрема нам улаз, да уђемо тамо без икакве бојазни и затекнемо благоволеније много код Судије.

2. А да би знао, љубљени, да ствари тако стоје, имај на уму да онај што милостињу даје у обиљу и овде проводи време имајући чисту савест, а и када се пресели одавде, затиче човекољубље много код Судије, те ће заједно са осталима чути блажене оне речи: Ходите благословени Оца мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света, јер огледнех и дадосте ми да једем (Мт 25, 34-35). Управо исто то човек ће наћи да бива и код других врлина. Тако ће се десити и код исповедања грехова, и код молитава које се чине са усрђем. Јер кад у постојћем животу посредством исповедања узмогнемо спрати (са себе) прегрешења и наићи на опроштај код Владике, тамо[2] одлазимо чисти од грехâ, и многу ћемо затећи слободу нама даровану. Јер онај што у овоме животу није спрао са себе грехе, тамо на крају неће моћи добити никакав опроштај. У аду, каже, ко ће Ти се исповедити? (уп. Пс 6,6) И с правом, јер ово је време поприштâ, (време) борби и рвањâ, а оно је (време) венаца, бојних награда и надокнада. Да се подвизавамо, дакле, као да време проводимо на стадиону, е да у време у које човек треба добити венац и награде за напоре, не бисмо били међу постиђенима, него да са слободом примимо венац на главу. Не наваљујемо са овим на љубав вашу тек онако, нити улудо, него хотећи свакога дана да вас наведем на подсећање на добра дела, како бисте савршени и спремни будући, блистајући врлим начином живљења, постали непорочни и неокаљани, беспрекорна чеда Божија, и да засветлите као светила у свету (овоме), држећи се речи живота, нама на похвалу у дан Христов, како бисте само се појављујући били на корист онима што су са вама, а они што саобраћају са вама да имају заједницу најбољега начина живљења и благуханија духовнога које је у вама. Јер као што дружење са лошим људима обично шкоди онима што се са њима мешају, као што и блажени Павле каже: Зли разговори кваре добре обичаје (1Кор 15,33), исто тако дружење са добрима доноси највеће користи онима што су им близу. Због тога је човекољубиви наш Владика допустио да се добри људи помешају са неваљалима, како би им тим дружењем били од користи, да не остају непрестано у неваљалству, него да имајући стално подсећање у посматрању оних, добију нешто више од дружења са њима. Толика је, наиме, снага врлине, да се и они који не учествују у њој од ње веома боје и похвалу многи јој исказују. Управо на исти начин и неваљалство се опет и од самих оних који у њему учествују непрестано излаже осудама, тако је оно свима јасно и очито, и никада нећеш наћи никога да одмах о њему слободно говори, него што је најчудније: оно што се подухватају на делима чинити, то често на речима руже, и многа дела би да сакрију. А и то је ствар човекољубља Божијега, које је показао према роду људскоме, то што је свакоме од нас наметнуо савест – судију неподкупивог, која даје тачну дијагнозу онога што је добро и што није такво, а што ће нас заправо лишити свакога оправдања, да нисмо из незнања запали у сагрешења, него због лакомислености душе и небриге о врлини.

3. Свакога часа вртећи то у себи да учинимо старање много о своме спасењу, како се не бисмо када прохуји (неко) време заборавили, највећу штету себи наносећи. За увод је, међутим, (и ово) довољно; да чујемо пак, ако је по вољи, шта је то што нас и данас жели поучити благодат Духа (Светога) преко језика Мојсијевог. И рече, каже се, Бог: Да се сабере вода што је под небом у сабрање једно, и да се појави суво, и би тако. Гладај овде, љубљени, најбољи ред и след. Пошто је, наиме, у почетку рекао: Земља беше без обличја и неуређена, покривена тамом и водама, затим је другога дана заповедивши да настане свод (небески), произвео раздвајање водâ, назвавши свод небом, сада нас опет поучава. Јер у трећи дан је заповедио да вода, она испод неба, односно испод свода (небеског), пружи простор, скупивши се у једно сабрање, е да се појави суво, и би тако. Пошто је, наиме, све било испуњено водама, Он заповеда да се то мноштво водâ скупи у једно сабрање, како би се тако појавило суво. Пази како нам мало по мало показује уређеност и благоликост његову. И би, каже, тако. Како? Онако како је заповедио Владика. Само је рекао – и уследило је дело. То је, наиме, својствено Богу, то да управља створењима по вољи својој. И сабра се, каже, вода под небом у сабрања своја, и јави се суво (1Мојс 1,9). И као што је код светлости, док је свуда тама, заповедио да буде уведена светлост, и (тиме) произвео разликовање светлости и таме, тако да једној западне дан, а другој ноћ, и код водâ је опет увевши свод (небески), заповедио да једне (воде) заузимају простор горе, а друге да буду под сводом, тако и сада, истим тим водама, те које су испод свода, заповеда да се скупе у једно сабрање, како би се јавило суво, и тада је и њему наденуо име, као и код светлости и таме. И сабраше се, каже, воде под небом у сабрања своја, и јави се суво, и назва Бог суво земљом (1Мојс 1,9-10). Виде ли, љубљени, како, да тако кажемо откривши[3] земљу, невидљиву и неуређену, као каквим застором покривену водама, нама сада показује лице њено, наденувши јој властити назив? И саставе[4], каже, водâ назва морима (1Мојс 1,10). Гле, и воде добише сопствени назив. Као што, наиме, најбољи уметник, када сопственим знањем намерава направити какв сасуд њему не надене име пре но што не надене крај израђеном (предмету), управо тако и човекољубиви Владика не надева називе стихијама, пре но што их властитом заповешћу не постави на своје место. Пошто је, дакле, земља добила свој назив, и вратила се властитом облику, и сабране воде се, опет, удостојише сопственога именовања. Назва (Бог), наиме, саставе вода морима, и опет је додао: И виде Бог да је добро (1Мојс 1,10). Пошто човечанска природа, слаба будући, није умела достојно похвалити дела Божија, божанско Писмо, идући испред учи нас похвали самога Творца.

Наставак у штампаном издању

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ε’. Καὶ εἶπεν ὁ Θεός· Συναχθήτω τὸ ὕδωρ τὸ ὑποκάτω τοῦ οὐρανοῦ εἰς συναγωγὴν μίαν, καὶ ὀφθήτω ἡ ξηρά; њен латински наслов је: Homilia 5. Et dixit Deus: Congregetur aqua quae sub caelo est, in congregationem unam, et appareat arida (Gen.1.9); или скраћено: In Genesim (homilia 5). Грчки текст: PG 53, 48-54.

[2] У будући живот.

[3] У грчком стоји: ἀπαμφιάσας.

[4] Дословно стоји системе.