Беседа четврта

И рече Бог: Да буде свод небески посред воде, и да раздваја између воде и воде, и би тако (1Мојс 1,6)[1]

1. Гледајући, мили моји, то свакодневно ваше стицање овде са усрђем, велико осећам задовољство, и не стајем славећи човекољубивога Бога за напредовање ваше. Јер као што је бити гладан знак доброг телесног стања, тако би човек највећим знаком душевног здравља могао учинити ово: трудути се око слушања божанских речи. Због тога је и Господ наш Исус Христос у блаженствима која су на гори настала, говорио: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити (Мт 5,6). Ко ће бити у стању достојно похвалити вас који сте једном примили блаженство Владике свих, и који очекујете небројена добра од Њега? Такав је, наиме, наш Владика[2], када види душу напрегнуту жудњом многом како са спремношћу приступа стварима духовним, умножава благодат и даје дарове богате. Стога очекујем да и нама, на корист вашу, подари силнију беседу поуке на назидање љубави ваше. Јер ми смо због вас и напретка вашега подносили сав овај напор, е да и вас што брже успењемо ка самом врху врлине, и да свима који на вас гледају будете учитељи живљења по Богу, а и ми да уживамо више слободе (пред Богом) гледајући вас како се не трудите залуд и улудо, него да свакога дана узраста ова сетва духовна, и да се и кода нас није, као у Еванђељу са оним сејачем (Мт 13,4-7), исто тако збило. Јер тамо се један део сачувао, а три дела су пропала. Онај, наиме, део што је бачен поред пута остаде неродан, онај што паде у трње загуши се, трећи би бачен на стене, те оставши (тако) на површини, не могаде донети никаквога плода, а овде благодаћу Божијом очекујемо да је сво семе бачено у добру земљу, и да ће једно (донети) по сто, друго по шездесет, а треће по тридесет. То нам увећава спремност, то нам буди разум, савест, то да речи не произносимо тек онако и залуд, него да их прихватате трезвеним слушањем и напрегнутога размишљања. И не говорим ово улагујући се љубави вашој, него погађајући спремност (вашу) после онога што смо јуче казали. Гледао сам вас, наиме, све како сте чврсто везани за поуку и све чините да вам ни случајно нешто од онога што се говори не промакне, а иначе и дужина аплаузâ је била највећи доказ тога да оно што се говори прихватате са задовољством. А ко са задовољством слуша оно што се говори, очито да исто то утискује у размишљање и чини га неизбрисивим на плочи разума. Ко би вас, дакле, достојно похвалио, и нас блаженим назвао, зато што говоримо у уши слушалаца? Јер каже се: Блажен који говори у уши слушалаца (Сир 25,12). То је дело поста, тај лек је произвео спас наших душа. А ако је од почетка и самог увода показао толику силу, када прође (више) дана, колика корист се може очекивати од њега? Само вас молим: Са страхом и трепетом градите своје спасење (Флп 2,12) и не дајте никавог приступа себи непријатељу спасења вашега. Јер он је, гледајући сада духовно богатство ваше, побеснео и дивља, и као лав који риче обилази около тражећи некога да га прождере. Али ако смо трезвени, благодаћу Божијом никога неће савладати.

2. Такво нам је, наиме, то духовно оружје којим нас је опремила благодат Духа (Светога), као што јуче и казасмо љубави вашој. Ако смо, дакле, њиме за стално заштитили све удове, ниједан од злога одапета стречица неће нас моћи погодити, него ће се ослабљена њему вратити, јер благодат Божија нас је од жеженога жељеза чвршћим учинила, и ако ми хоћемо, сасвим неосвојивим. Дакле, као што онај који удара по жеженом железу њему нимало не шкоди, а себи је снагу истрошио, и онај који се против бодила праћа сопствене ноге окрвави, управо тако ће бити и са нама и са непријатељем спасења нашега, ако оружјем датим нам од благодати Духа (Светога) себе непрекидно ограђујемо. Толика је, наиме, сила његова да непријатељ ни сјај његов не подноси, него очи његове ослепе од зрака који отуда долази. Тим оружјем, молим вас, стално себе штитећи, тако и на трг да излазимо, и пријатељима да одлазимо, и послова да се прихватамо. И зашто говорим на трг? И у Цркву полазећи њега на себи да имамо, и кући се враћајући, и лежући да спавамо и устајући, и никада са себе да га не одлажемо током свега живота нашег; јер оно иде заједно са нама (у будући живот) и бива нам тамо претпоствка највеће слободе. Јер оно не оптерећеје тело, слично чулноме оружју, него га пре чини лаким, чини га усправнијим, снагу му увећава; ако га свакога дана чистимо тако да оно блиставо бивајући сластитим сјајем заслепљује очи неваљалога демона који све предузима против нашега спсења.

Хајде, дакле, будући да смо вас довољно опремили да вам поставимо уобичајену трпезу, и да вам понидимо оно што следи после јуче казанога љубави вашој, узевши опет чудесног оног домаћина, блаженога Мојсија, великога Пророка као вођу у лепој тој поуци. Да видимо, дакле, шта је то чему нас данас жели поучити, и да строго пазимо на оно што говори. Јер он не говори сопственом силом, него оно што у њему благодаћу Духа одјекне, то произноси сопственим језиком, поучавајући људску природу. Закључивши, дакле, беседу о првом дану и казавши после стварања светлости: Би вече, и би јутро, дан један, он опет каже: И рече Бог: Да буде свод небески[3] посред воде, и да раздваја између воде и воде (1Мојс 1,6). Обрати овде пажњу, љубљени, на доследност поуке. Пошто нам је, наиме, унапред казао после стварања неба и земље: А земља беше без обличја и неуређена, и пошто је и узрок придодао, да је због тога била без обличја јер је била покривена тамом и водама — све, наиме, беше вода и тама, и ништа друго — а затим кад је Господар заповедио, би уведана (у битовање) светлост, и настаде раздељеност светлости и таме, и једној (Бог) даде назив дан, а друга доби (име) ноћ, опет нас жели поучити да као што је (Бог) таму разделио увевши светлост, и свакој појединој од њих наденуо одговарајуће назив, тако исто заповешћу раставља мноштво водâ.

3. И гледај силу неисказиву што сваки људски појам надмашује. Јер Он једино заповеда – и једна од стихија се уводи (у битовање), а друга узмиче. И рече, каже се, Бог: Да буде свод небески посред воде, и да раздваја воду од воде. Шта значи то: Да буде свод небески? Као ако би неко језиком људским казао: зид некакав и преграда која раздваја између и прави размак. А да би познао послушност многу стихија, и силу Творчеву што (све) надмашује, каже: И би тако. Само је казао – и уследило је дело. И створи, каже се (даље), Бог свод небески, и раздвоји Бог између воде, оне што беше доле под сводом, и између воде, оне изнад свода (1Мојс 1,7). Кад настаде, каже, свод небески, заповеди да се једне од водâ протежу испод свода, а друге да буду изнад плећа свода. Али, казаће неко, шта је тај свод? Очврсла вода, или ваздух некакв згуснут, или друго некакво суштаство? Нико од људи благоразумних не би то тек тако могао решити. Ваља, међутим, то што се говори прихватити користећи се благоразумијем многим, не преступајући у оно што је с оне стране властите природе и испитивати ствари које су изнад нас, него само знати и држати при себи да је заповешћу Господаревом уведен свод небески што производи раздвајање водâ, те једне држи испод, а друге, горе подигнуте, може носити изнад властитих плећа. И назва, каже, Бог свод небом (1Мојс 1,8). Гле како се божанско Писмо и овде послужило истим редоследом. Као што је јуче казао: Да буде светлост, и пошто је ова уведена, тада је додао: Да раздваја између светлости и између таме, и тако је ту светлост назвао даном, тако је данас казао: Да буде свод небески посред воде. А затим, као код светлости, тако нас је и овде поучио употреби свода: да раздваја, каже, између воде и воде. И када нам је ту употребу учинио јасном, тада је, као што је светлости наметнуо име, тако је и своду наденуо назив. И назва, каже, свод небом, ово (небо) видљиво. Па како онда, кажеш, неки говоре да су настала многа небеса? Не уче они то по божанском Писму, него покретани властитим помислима. Блажени Мојсије нас, наиме, не учи ништа више од тога, јер казавши: У почетку створи Бог небо и земљу, и поучивши нас затим узроку због ког је земља била без обличја — покривена беше тамом и водама бездана — после стварања светлости, служећи се поретком некаквим и редоследом, каже: И рече Бог: Да буде свод небески. И затим, поучивши нас са тачношћу употреби свода, и казавши: да раздваја између воде и воде, сâм тај свод који производи раздвајање водâ незавао је небом. Ко би, дакле, после такве поуке, надаље прихвато оне што желе напросто говорити из властитога размишљања, и подухватају се тога да супротно божанском Писму говоре о многим небесима? Али гле, блажени Давид, узносећи хвалу Богу, казао је: Хвалите Га, небеса над небесима (Пс 148, 4). Немој се збунити, мили мој, нити помислити да понекад Свето Писмо говори ствари себи супротне, него познај истину казанога, и задржавајући (у уму) тачну ту поуку, затвори уши за оне што говоре ствати томе супротне.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία δ’. Καὶ εἶπεν ὁ Θεός· Γενηθήτω στερέωμα ἐν μέσῳ τοῦ ὕδατος, καὶ ἔστω διαχωρίζον ἀναμέσον ὕδατος καὶ ὕδατος· καὶ ἐγένετο οὕτως; њен латински наслов је: Homilia 4. Dixit quoque Deus: Fiat firmamentum in medio aquae, et dividat inter aquam et aquam: et factum est ita (Gen.1.6); или скраћено: In Genesim (homilia 4). Грчки текст: PG 53, 39-48.

[2] Говори, наравно, о Богу.

[3] У преводу Седмадесеторице стоји στερέωμα, нешто чврсто, чврстина, тврдина (слов. твердъ), веровало се наиме да је небески свод чврст, попут каквог кристала (в. превод вл. Атанасија и напомену 1,61 на стр 11).