Беседа трећа

На наставак речи: У почетку створи Бог небо и земљу, све до: И би вече, и би јутро, дан један (1Мојс 1, 1-5)[1].

1. Читање Божанских списа налик је каквој ризници. Јер као што човек, ако би отуда кришом макар и мало злата могао (узети) себи богатство много израђује, управо тако и код Божанског Писма: и у маленој реченици може се многа сила мисли открити и богатство неизрециво. И не само ризницу, него и извор опонашају изреке Божије, извор што обилне токове даје и доток има јак; то смо јуче на самим стварима сви научили. Јер почињући од самих почетака књиге Постања, сву смо беседу оконачали на ономе: У почетку створи Бог небо и земљу, а ни тако нисмо успели све схватити. Велико је, наиме, богатство те ризнице и много је обиље токова тога духовнога источника. И не чуди се ако ми то осећамо, и они пре нас према моћи својој црпели су отуда токове, и они после нас ће се подухватити да то чине, па ни тако неће моћи све исцрпети, доток се увећава, токови придодају. Таква је, наиме, природа духовних токова, колико човек пожели отуда обилно црпети токове, они толико више бујају, и духовна благодат се придодаје. Због тога је Христос говорио: Ако је неко жедан, нека дође к мени и пије. Који верује у мене, као што каже Писмо, реке воде живе из утробе његове ће потећи (уп. Јн 7, 37-38), објављујући нам то обиље токова. Будући, дакле, да је таква природа духовних токова, хајде да сваки од нас донесе овде у обиљу судова разума, како бисмо их вратили пошто их напунимо. Јер када благодат Духа види жељу (вашу за слушањем) како кипи, (када види) разум будан, обилну даје од себе благодат. Одвартивши се, дакле, од свих животних (брига) које су попут каквог трња кадре загушити (ум) и сасекавши их у нашем размишљању, сав разум свој да пренесемо на жељу за стварима духовним, како бисмо многу корист овде примивши и убравши нешто велико и племенито, тако одавде изашли. Да би вам беседа, међутим, јаснија била, љубав вашу ћемо мало подсетити на оно што је јуче казано, као бисмо тако, као у једно тело спојили ствари које ће данас бити казане са онима јуче протумаченим. Јуче смо, наиме, као што се сећате, показали како је блажени Мојсије приповедајући нам стварање видљивих ових стихија говорио: У почетку створи Бог небо и земљу, а замља беше без обличја и неуређена, и ми вас поучисмо узроку, због чега и зашто је земљу тако извео, неуобличену и безлику, и мислим да сви то са тачношћу схватате; данас је, дакле, неопходно прећи и оно што је даље казано. Јер када је казао: А земља беше без обличја и неуређена, строго нас поучава откуда то да је била без обличја и неуређена, казујући: И тама над безданом, и Дух Божији ношасе се над водом (1Мојс 1,2). Пази овде на то да блажени Пророк не говори ништа сувишно, да не приповеда све створене ствари по деловима, него показвши нам оне стихије које се скупа држе и подсетивши нас на небо и земљу, остле ствари занемарује. Не указавши, наиме, нигде на стварање водâ, он вели: И тама над безданом, и Дух Божији ношаше се над водом. Јер то је било оно покривено лице земље – о тами говорим и бездану водâ. Овде смо сазнали да је све видљиво било: бездан водâ покривен тамом, и постојала је потреба за мудрим Творцем да сву ту безобличност уклони и све то уведе у некакво благоустројство. И тама, вели, над безданом и Дух Божији ношаше се над водом. Шта хоће (казати) то што је казано? Дух, каже, Божији ношаше се над водом. Мени се чини да то значи да је нека животна енергија присустовала у водама, и да вода не беше напросто стојећа и непокретна, него да се кретала имајући некакву животну силу. Непокретно је, наиме, сасвим некорисно, а оно што се креће је за много шта прикладно.

2. Како би нас, дакле, поучио да та вода, многа и неприкладна, има некакву животну силу, због тога вели: Дух Божији ношаше се над водом. А Божанско Писмо не говори тек тако управо то истурајући напред, него будући да намерава исприповедати нам да су и жива бића изведена из тих вода по заповести Творца свих ствари, због тога већ овде учи слушаоца да вода није била напросто састављена, него да се креће, јури и све плави. Пошто се, дакле, велико безобличје излило на све видљиво, Бог, тај уметник најбољи, заповедио је да се распрши то безобличје и буде уведена ова непатворена лепота видљиве светлости, те да она одагна ову чулну таму, и све осветли. И рече, каже, Бог: Да буде светлост, и би светлост (1Мојс 1,3). Рече – и би; заповеди – и тама побеже, а би уведена светлост. Виде ли моћ неисказиву? Но, они што заблуди робују не пазећи на доследност казанога, нити слушајући блаженога Мојсија који говори: У почетку створи Бог небо и земљу, и тада додаје: А земља беше без обличја и неуређена, због покривености тамом и водама — јер тако би угодно Владици да је на почетку изведе — казују да је твар предлежала (стварању), и да је тама претходно постојала. Шта би то било горе од таквога безумља? Слушаш: У почетку створи Бог небо и земљу, и да из небитија настадоше битујуће ствари, и говориш да је твар претходно постојала? И ко би од оних што ума имају отрпео такво безумље? Да можда тај који ствара није човек, те да има потребу за неком подлежећом (твари), како би тако показао (производе свога) умења? Бог је то пред којим све узмиче, који речју и заповешћу ствара. Гледај: само је казао – и би уведена светлост, а тама се повуче. И раздвоји Бог сред светлости и сред таме (1Мојс 1,4). Шта значи раздвоји? Свакој је доделио властито место, одредио одговарајуће време. И пошто се то збило, тада је коначно свакој наденуо одговарајући назив. Назва, каже наиме, Бог светлост – дан, а таму назва – ноћ (1Мојс 1,5). Виде ли како најбоље то раздвајање и чудесно стварање што сваку реч надилази бива само речју и наредбом? Виде ли коликим снисхођењем се служио блажени овај Пророк — или боље: човекољубиви Бог преко језика Пророковог — учећи род људски да позна поредак створених ствари, и ко је Творац свега, и како је свака поједина ствар уведена (у битовање)? Будући да је, наиме, род човечански био још несавршен, и није био у стању сазнавати замисли савршенијих (од себе), због тога нам Дух Свети све разлаже покрећући језик Пророка спрам немоћи слушалаца. А да познаш да се због несвршености нашега разума послужио тим снисхођењем приповедања, гледај Сина грома, да је човечанском роду говорио не више идући тим путем, него водећи слушаоце ка узвишенијој поуци. Јер казавши: У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Бог беше Логос (Јн 1,1), додао је: Беше светлост истинита која обасјава свакога човека што долази на свет (Јн 1,9). Јер као што је овде ова чулна светлост, заповешћу Владике уведена, застрла ону видљиву таму, тако је умна светлост прогнала таму лутања, а заблуделе повела ка истини.

3. Прихватимо, дакле, са свим благоволенијем догмате Божанскога Писма, немојмо се супротстављати истини, нити остајмо у тами, него хитајмо ка светлости и чинимо дела достојна светлости и дана, као што и Павле препоручује говорећи: Да ходамо поштено, као по дану (Рм 13,13), и немојмо чинити дела таме. И назва, каже, Бог светлост дан, а таму назва ноћ. Али замало да нешто пропустимо, неопходно је опет то поновити. Јер када је казао: Да буде светлост, и би светлост, додао је: И виде Бог светлост да је добра. Пази овде, љубљени, колико снисхођење на речима. Јер шта, пре но што је настала, није знао да је добра, него је након што је уведена (у битије) гледање показало Творцу лепоту уведенога (у битије)? И ко би то казао од људи што ума имају? Јер ако човек који се бави неким умењем и пре но што направи оно што производи, и пре но што га обликује, зна употребу због које готови то што посредством њега настаје, много пре је Творац свих ствари који је Речју све ствари из небитија у битовање увео, и пре но што је створио светлост знао да је добра. Због чега је, дакле, употребио ону реченицу? Блажени овај Пророк говори то снисходећи навици људској. Као што људи, када направе нешто са старањем многим и одреде крај властитим напорима, тада, после испитивања (начињеног), придају и похвали стварима које су настале, управо на исти начиин и Божанско Писмо, снисходећи овде слабости нашега слушања вели: Виде Бог светлост да је добра, и тада је придодао: И раздвоји Бог између светлости и између таме, и назва Бог светлост: дан, и таму назва: ноћ, и свакој одреди властити простор, од почетка и самог увода учврстивши некакве међе свакој појединој да их непрекидно чувају непреступним. И то је могуће сагледати свакоме од људи благомислећих, то да од онда све до данас нити светлост преступи властите међе, нити тама прође мимо властитога поретка производећи некакву забуну и неред. И то је, наиме, довољно онима што не желе бити неразборити[2] да их наведе на покорност и послушност ономе што нам говори божанско Писмо, и да опонашају макар поредак тих стихија, њих које чувају тај непреступни пут и не прекорачују властите мере, него знају властиту природу. А затим, када је свакој наденуо име, и једно и друго сводећи на исто, каже: И би вече, и би јутро – дан један (1Мојс 1,5). Конац дана и конац ноћи објављујући именима – један, како би некакав ред и редослед поставио видљивим (стварима) и да не буде никаве забуне. Но, поучавајући се од Духа Светог преко језика блаженога Пророка, можемо знати шта је створио првога дана, а шта у друге (дане). Па и то је својствено снисхођењу човекољубивога Бога. Јер свемогућа рука Његова и безгранична мудрост није била у немогућности да све ствари уведе (у битовање) у једноме дану. И што говорим: у једноме дану. У маленоме тренутку. Но будући да ништа од битуућих ствари није увео (у битовање) због властите потребе — јер ни за чим и нема потребе, неоскудан будући — него је све зготовио некавим човекољубљем и добротом, због тога ствара по деловима, и преко језика блаженог Пророка предаје нам јасну поуку о насталим стварима како не бисмо, познавши је тачно, потпали (под утицај) оних што се покрећу људским помислима. Јер ако и пошто су те ствари тако настале постоје понеки који говоре да су све битујуће ствари настале саме од себе, да се није користио толиким снисхођењем и поуком, на шта се све не би дрзнули они који се труде све говорити и творити против властитога спасења?

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Ὁμιλία γ΄. Εἰς τὰ ὑπόλοιπα τοῦ, ≪Ἐν ἀρχῇ ἐποίησενὁ Θεὸς τὸν οὐρανὸν καὶ τὴν γῆν≫, ἕως τοῦ, Καὶ ἐγένετο ἑσπέρα, καὶ ἐγένετο πρωΐ,ἡμέρα μία; њен латински наслов је: Homilia 3. De iis quae supersunt dicenda inillud, In principio fecit Deus caelum et terram (Gen.1,1), usque ad illud, Et factum est vespere, et factum est mane, dies unus (Gen.1,5); или скраћено: In Genesim (homilia 3). Грчки текст: PG 53,32-39.

[2] Код Миња заправо стоји: „који желе бити неразборити“ (τοῖς ἀγνωμονεῖν βουλομένοις), како међутим, таква реченица тешко да може имати смисла у овом контексту, попут многих других, сматрамо да су Мињови приређивачи испустили негацију.