Беседа друга

На почетак стварања. У почетку створи Бог небо и земљу (1Мојс 1,1)[1]

1. Многим се данас испуњавам задовољством гледајући љубљена лица ваша. Не радују се, наиме, и не веселе тако брижни оци кад их са свих страна окружују деца њихова и пружају им задовољство много својим добрим владањем и сваким другим служењем, као што се ја сада радујем и веселим гледајући како се ово духовно сабрање ваше са толиком пристојношћу овде сабрало и цвета имајући чежњу према слушању божанских речи, не обазирући се на храну телесну и тискајући ка гозби духовној, на самим делима доказујући Господњу изреку која говори: Не живи човек о самоме хлебу, него о свакој речи што излази из уста Божијих (Мт 4,4). Хајде, дакле, да и ми опонашамо земљоделце, као што они, кад виде њиву очишћену и ослобођену од штетнога растиња бацују (у њу) семе у обиљу многоме, на исти начин и ми, пошто нам се сада благодаћу Божијом њива ова духовна чисти од страсти што сметају, пошто је раскалшност избачена, те у мислима (вашим) нигде нити буре нити таласања, него мирно море и спокој многи, док је разум окрилатио и ка самом, да тако кажемо, небу се пружа и замишља ствари духовне пре оних телесних, хајде, дакле, да нешто мало побеседимо љубави вашој, да се данас усудимо на тананије мисли, износећи вам поуке из Божанских Писама. Јер ако то не учинимо сада, када је пост, презир желуца и толики мир исправних помисли, када ћемо моћи то понудити љубави вашој? Кад је (ту) раскалашност, преједање и лакомисленост многа? Тада, међутим, ни сами то нећемо учинити како треба, нити ћете ви моћи прихватити ишта од онога што се говори, као у каквој тами давећи се у бури помисли. Ако је икада, онда је сада време за такве поуке, сада када већ слушкиња не устаје против господарице, него покорна поставши показује верност и послушност многу, поскакивања телесна смирујући и остајући унутар властитих граница. Пост је, пријатељу, мирно море наших душа, украс стараца, педагог младићâ, учитељ целомудрених, он који некаквом дијадемом украшава сваки узраст и природу[2]. Данас нигде нема јурњаве, ни вике, ни сечења меса, ни трке куварâ, него је све то прогнано, те наш град данас личи на какву пристојну, уредну и целомудрену жену[3]. Јер када помислим на ову изненадну промену што је данас настала, и замишљам јучерањи немир, чудим се и дивим снази поста, како је ушавши у савест сваког појединог (од вас) преобликовао мисао, очистио разум, не само првака (народних), него и људи обичних, не само слободних, него и робова, али и женâ, не само богатих, него и сиромашних, не само оних васпитаних на јелинском језику, него и варварâ. И што говорим о првацима и људима простим? Пост је и савест самог оног што круну носи изменио у послушност једнаку са осталима. Данас се не може видети разлика између трпезе богатога и сиромашнога, него свуда проста храна, ослобођена излишности и фантазија, данас (сви) приступају трпези са већим задовољством него када су на њу изнесене многе посластице и пуно чистога вина.

2. Увидесте ли, мили моји, на самим почецима (беседе) снагу поста? Због тога се и ја сâм данас прихватам беседе са већим усрђем но претходно, знајући да бацам семе у њиву родну и дубоко узорану, њиву кадру да нам брзо узврати плодовима неупоредиво бројнијим од баченога (семена). Да познамо, дакле, ако је по вољи, силу прочитаних нам данас из блаженога Мојсија речи. Али, молим вас, пазите добро и са строгошћу на речи што вам се говоре, јер не говоримо своје, него оно што благодат Божија понуди користи ваше ради. А шта је то? У почетку створи Бог небо и земљу (1Мојс 1,1). Вреди се овде запитати због чега нам блажени овај Пророк, који је настао много поколења после (стварања) то излаже. Не тек онако, нити залуд. Будући да је Бог, када је у почетку створо човека, људима сâм собом говорио, колико је људимо било могуће чути. Тако је, наиме, пришао Адаму; тако је Каина казнио, тако је са Нојем разговарао; тако је Аврааму у госте дошао. А када се сва природа човечанска у многоме злу насукала, ни тада се Творац свих ствари није коначно окренуо од људскога рода, него будући да су људи постали недостојни саобраћања са Њим, хотећи поново да обнови пријатељство са њима, Он им као људима који су дуго одсутни, шаље писма, сву човечанску природу к себи привлачећи. Та писма је послао Бог, а Мојсије их је донео. И шта говоре та писма? У почетку створи Бог небо и земљу. Обрати пажњу, љубљени, и ту на изузетност чудеснога овога Пророка. Јер сви други пророци, или су казали ствари које ће бити после много времена, или које ће се десити у само то време, а блажени овај (човек) који се родио после много поколењâ, вођен Десницом одозго, би удостојен казати оно што је пре његовога настанка створио Владика свих. Због тога је тако започео, говорећи: У почетку створи Бог небо и земљу, и само што свима нама не довикује и говори јасним гласом: „Да можда не говорим ово од човека поучен? Онај који је ствари из не битија у битије превео, тај је и језик мој на тумачење тих ствари подстакао“. Дакле, молим вас да пазимо шта се говори, као да то не слушамо више од Мојсија, него преко језика Мојсијевог од самог Бога свих, и да се поздравимо са нашим посмилима, јер казано је: Помисли људске су јадне, и изуми њихови непостојани (уп. Прем 9,4)[4]. Са благоволенијем многим да прихватимо то што се говори, не прекорачујући властиту меру, нити се трпајући у оно што је изнад нас, од чега страдају непријатељи истине, који сопственим мислима желе све изокренути, и не помисливши (при том) како је немогуће да се људска природа распитује за стварање Божије. И што говорим о стварању Божијем? Немогуће је испитати ни умење истороднога нама човека. Кажи ми, наиме, како се од рударскога умења саставља природа злата? Или како чистота стакла настаје од песка? Не можеш казати. Ако, дакле, те ствари које су нам пред очима и које човекољубљем Божијим људска мудрост производи није могуће дознати, зашто се ти, човече, трпаш у ствари које је Бог створио? И какво извињење ћеш имати? Какву оправдање док тако лудујеш и замишљаш ствари изнад своје природе? Јер говорити да су битујуће ствари настале из подлежеће твари и не исповедати да их је Творац свих ствари извео из небића, знак је лудила крајњега. Затварајући, дакле, уста незахвалника, блажени овај пророк, намераваући да започне књигу, тако је започео: У почетку створи Бог небо и земљу. А када чујеш то „створи“, ништа друго не испитуј, него погнувши главу доле, веруј казаноме. Јер Бог је тај који све ствара и мења, и све уређује према својој вољи. Гледај овде и обиље снисхођења, ништа се не говори о невидљивим Силама, нити говори: „У почетку створи Бог Анђеле или Арханђеле“, и није нам тек онако нити залуд прокрчио тај пут поуке. Наиме, будући да је говорио Јудејима, њима који су приковани за постојеће и не могу замислити ништа умно, за сада их од ствари чулних узводи ка Творцу свих ствари, како би се, из ствари створених познавши Творца свега, поклонии Творцу, а не остали при стварима створеним. Јер ако нису престајали ствари створене обогтворавати пошто се то десило, показујући поштовање према најнечаснијим од бесловесних животиња, где се то лудило не би зауставило, да се није користио толиким снисхођењем?

3. И немој се чудити, љубљени, ако Мојсије иде тим путем обраћајући се на почетку и уводу незграпним Јудејима, кад Павле и у благодати, кад настаде толики додатак проповеди, намеравајући да се обрати Атињанима, поуку њима гради на стварима видљивим, овако говорећи: Бог који је створио свет, и све у њему, који је Господ неба и земље, не станује у рукотвореним храмовима, нити прима угађања од руку човечијих (ДАп 17, 24-25). Пошто је, наиме, знао да њима одговара таква поука, тим путем је и пошао. Спрам оних који су његове поуке примали, тако је вођен Духом, и поуку своју чинио. А како би знао да разлика лицâ и незграпност слушалаца бива узрок томе, слушај од њега, кад је писао Посланицу Колошанима, и кад не иде више тим путем, него другачије са њима разговара и говори: Њиме би саздато све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били Престоли или Господства, Началства или Власти, све је Њиме и за Њега саздано (Кол 1,16). А и Јован, син грома, је вапио говорећи: Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн 1,3). Али Мојсије не тако — и с правом — јер не беше благословено онима које је још млеком требало хранити давати чврсту храну. И као што учитељи, они који од родитеља примају децу, њих уче првим словима, а (други учитељи) када децу од ових (првих) узму, савршенија знања им предају, на исти начин су урадили и блажени Мојсије, и учитељ незнабожаца, и син грома. Онај (први) је, наиме, у самим почецима примивши природу човечанску слушаоце научио првим словима, а ови (после њега), преузевши их од Мојсија, надаље су им предали савршенија (учења).

За сада смо сазнали узрок снисхођења (Мојсијевог) и да је све изложио Духом говорећи слушаоцима оно што њима одговара, истовремено од самог почетка чупајући јереси које попут кукоља ничу унутар Цркве тиме што је казао: У почетку створи Бог небо и земљу. Јер било да ти дође Манихеј говорећи да претходно постоји твар, било Маркион, било Валентин, било ученици јелински, говори им: У почетку створи Бог небо и земљу. Али тај не верује Писму. Одврати се надаље од њега као човека који манита и који је ван себе. Јер онај који не верује Творцу целине, који истину посматра као лаж, какво саосећање да тај икада има? Намазани[5] су ти, стављајући маску исправности у овчијој кожи вука крију. Али се ти не дај завести, него понајпре омрзни на њега због тога што пред тобом, слугом себи сличним, глуми исправност, а против Бога, Владике целине, рат покреће и уопште и не осећа да трчи против сопственога спасења. Ми пак да се држимо стене оне несаломиве и да се опет вратимо на почетак. У почетку створи Бог небо и земљу. Гледај како и из самог начина стварања просијава природа Божија, како стварање чини супротно људској навици, најпре разапевши небо, и онда подастрвши земљу, најпре кров, а онда темељ. Ко је видео, ко чуо? Код људскога стварења то никада не бива, а када Бог заповеди, све уступа и узмиче вољи Његовој. Немојмо, дакле, људским разумом дела Божија да истражујемо, него вођени тим делима да се задивимо Уметнику. Јер што је на Њему невидљиво, каже, од постања света умом се на створењима јасно види (Рм 1,20).

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία β’. Εἰς τὴν ἀρχὴν τῆς κτίσεως· «Ἐν ἀρχῇ ἐποίησεν ὁ Θεὸς τὸν οὐρανὸν καὶ τὴν γῆν»; њен латински наслов је: Homilia 2. In creationis principium: In principio fecit Deus caelum et terram (Gen.1.1); или скраћено: In Genesim (homilia 2). Грчки текст: PG 53,26-32.

[2] Тј. оба пола, и мушки и женски.

[3] Именица „град“ (ἡ πόλις) у грчком је женског рода.

[4] У Премудростима стоји: Помисли смртних су јадне, и изуми наши непостојани.

[5] Златоусти дословно каже: „имају притворну боју“ (Πεπλασμένον ἔχουσιν ἐκεῖνοι τὸ χρῶμα).