Беседа прва

Беседа прва[1]

1. Радујем се и веселим гледајући како се Црква Божија данас окитила мноштвом своје деце и све вас који сте се овде стекли са радошћу многом. Јер када бацим поглед на ваша светла лица, то ми пружа највећи доказ душевног задовољства вашег, као што је и мудрац неки говорио: Кад се срце весели – лице блиста (Приче 15,13). Због тога се и сâм данас дигох (да беседим) са већом спремношћу, у исто време и заједно са вама заједничарећи у духовној овој радости, а и хотећи да вам будем гласник доласка свете Четрдесетнице – тог лека душа наших. Као брижни отац, заједнички Владика свих нас, хотећи да се оперемо од сагрешењâ (учињених) у свако време, одредио нам је лечење посредством светога поста. Нико, дакле, да не буде невесео, нико да се не покаже несрећан, него да поскакује и радује се и да прослави Старатеља душа наших који нам је и прокрчио најбољи овај пут, те да долазак (поста) прихвати са радошћу могом. Нека се постиде Јелини[2], нека се покрију (по глави) Јудеји, гледајући љубав нашу, да са светлом готовошћу дочекујемо тај долазак, и нека познају на искуству самих ствари колика је разлика између нас и њих. Нека они зову празницима и светковинама пијанство и свако друго неуздржање, ствари ружне које их обично ту и довлаче, а Црква Божија насупрот њима, нека празником зове пост, презир стомака, сваку врлину која за тим иде. Јер то је истински празник, ту је спасење душâ, ту је мир и једномислије, одатле је прогнана свака животна фантазија, ту (нема) вике, јурњаве, трке куварâ и клања бесловесних животиња, а уместо тих ствари влада сваки спокој, смиреност, љубав и мир, благост и небројена (друга) добра.

Хајде дакле, молим вас, да са љубављу вашом поразговарамо мало о томе, претходно вас замоливши да речи наше прихватате са миром многим, како бисте се кућама удаљили поневши (одавде) што корисно. Јер не сабирамо се овде тек онако и улудо, да један каже, а други да тек онако запљеска на то што се говори, те да тако изађемо одавде, него како бисмо и ми казали што корисно, нешто од оних ствари које се тичу вашега спасења, а и ви да изађете одавде окористивши се од тога о чему се говори и корист многу добивши. Јер Црква је духовно лечилиште, и онима што су овде дошли ваља отићи одавде тако што добију одговарајуће лекове и метну их на властите ране. Да једино слушање, наиме, без доказа на делима, ништа неће донети, чуј то од блаженога Павла који говори: Јер нису праведни пред Богом они што слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Рм 2,13). А и Христос је проповедајући говорио: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе ући у Царство небеско, но нај који твори вољу Оца мојега који је на небесима (Мт 7,21). Знајући, дакле мили моји, да нам ништа неће настати из слушања ако не уследи испуњење на делима, немојмо бити само слушаоци, него и извршитељи како би дела која следе за речима постала претпоставка слободе многе (пред Богом). Раширивши, дакле, недра разума, хајде да прихватимо речи о посту. И као што они који намеравају довести (себи) целомудрену неку и дивну несвесту, са свих страна украсивши ложнице и сву кућу очистивши и свакој немарној слушкињи је неприступном учинивши, тек тако уводе (невесту) у брачну ложницу, хтео бих и ја вас, на исти начин, пошто очистите мисао и раскалашности и претераном преједању кажете једно велико „збогом“, да тако, раширених недара дочекате мајку свих добара, (мајку) целомудрености и учитеља сваке врлине — о посту говорим — како бисте и ви уживали више задовољства, а и он[3] вама понудио властито и одговарајуће лечење. Јер ако лекарски помоћници када намеравају дати лекове онима који желе очистити у себи гњилу и покварену (телесну) течност заповедају уздржавати се од ове[4] телесне хране, тако да она не буде препрека сили лека, него да он делује и покаже властити дејство, много пре онда нама који намеравамо примити духовни овај лек, корист од поста — говорим о начину исхране — доликује очистити мисао, разум учинити лакшим, како не би утопивши га у пијанству, корист од поста учинили некорисном и ништавном.

2. Знам да многима ово што данас говоримо изгледа страно, молим вас, међутим, да не робујемо напросто навици, него да своје (поступке) изграђујемо размишљањем. Зар ће нам, наиме, бити какве користи од целодневног преједања и многога пијанчења? И што говорим о користи? Још и губитак (бива) многи и штета неподносива. Јер када се разум утопи у многоме пијењу вина, одмах и од самог увода и почетака корист од поста ће се изгубити. Јер шта је, реци ми, неугодније, шта ли грдније, када људи који до поноћи цевче чисто вино, пред зору, када се јављају (први) зраци сучеви, одишу задахом као да су се тек налили вином, те се онима које срећу показују грдним, слугама служе за презир, а сви који макар и мало знају за меру им се подсмевају, а пре свега тога, када тим неуздржањем многим и неумереношћу неумесном и ружном, навуку на себе срџбу Божију? Јер пијанице неће наследити Царство Божије (1Кор 6,10). Шта би то, дакле, било јадније од оних што се због кратког и штетног задовољства избацују из предворјâ царских? Не било да неко од вас што се овде сабирате буде заробљен том страшћу, него да са сваким мудрољубљем и целомуреношћу данашњи дан дочекавши, и ослободивши се буре и таласања које пијанство обично производи, упловимо у луку душâ наших — о посту говорим — како бисмо били кадри обилно убрати добра која од њега настају. Јер као што преједање људскоме роду бива узрок и домаћин небројених зала, тако нам је пост и презир желуца увек био узрок неисказивих добара. Јер Бог, када је на почетку створио човека, знајући да овоме понајвише треба тај лек за спасење душе, одмах и од самог почетка је првоствореноме ову заповест дао, казавши: Од свакога дрвета у рајскоме врту једи, а од дрвета познања добра и зла, од њега не једите (1Мојс 2, 16-17). А говорити: „ово једи, а ово не једи“, то је био вид[5] поста. Требало је, међутим, ту заповест сачувати, а (човек) то није учинио, неуздржањем желуца савладан и непослушност чинећи, био је на смрт осуђен. Јер када је зли онај демон и непријатељ природе наше видео начин живљења првосворенога у рајскоме врту, живот онај без муке, и да као нађео, тако у тело сплетен проводи век на земљи, хотећи да га саплете и обори надом већих обећања, избаци му је оно (што је овај већ имао) у рукама. Толико је (опасно) не остајати при сопственим границама, него тежити већим. Исто то објављујући један мудрац је говорио: А завишћу ђаволовом смрт је ушла у свет (Прем 2,24). Виде ли, мили мој, како је од самих почетака смрт после преједања нашла улаз (у свет)? А гледај опет како и после тога божанско Писмо, непрекидно осуђујући раскалашност сад говори: Седе народ да једе и пије, те устадоше да играју (2Мојс 32,6), а на другом месту: Јео је и пио, и ужири се, и удебља, и ритну се љубљени (5Мојс 32,15). Па и они што су живели у Содому заједно са другим злима и ту су на себе навукли неумољиви онај гнев (Божији). Чуј, наиме, од Пророка који говори: То је безакоње Содомљана, да у обиљу хлебова раскошно живе (Језек 16,49). То је, наиме, као какав извор и корен свих зала.

3. Виде ли штету од преједања? Гледај сад добра дела поста. Пошто се доказао у четрдесетодневном посту велики Мојсије је узмогао примити таблице закона, а када је сишавши (са Синаја) видео безакоње народа, таблице које је успео добити са толиком упорношћу, сломио је бацивши их, рачунајући да је неумесмо да народ док се опија и чини безакоње прихвати законодавство Господарево. Зато је чудесноме ономе Пророку било опет потребно четрдесет дана поста (в. 2Мојс 24,18), како би опет свише примивши таблице сломљене због безакоња народног, могао снести доле. А и велики Илија се доказао у посту од исто толико дана и избегао тиранију смрти, и са огњеном колесницом као[6] на небо се попевши и још и данас искуство смрти не добивши (в. 4Цар 2,1.11). И муж жељâ, пошто се доказао у посту од много дана, тек тако се удостојио чудеснога онога виђења (в. Дан 10,3), он који је зауздао гнев лавова и претворио их у кротке овчице (в. Дан 6, 16-23; 14, 30-39), не променивши им природу, него променивши им избор воље, док је звероликост (њихова) иста остала. Њиме се послуживши и Ниневљани су опозвали суд Господњи, уредивши да се заједно са људима и род бесловесних (животиња) докаже у посту, те тако сваки поједнини одуставши од неваљалих поступака (својих), позваше заједничког Владику[7] свих на човекољубље (в. Јона 3,7). И што се још вртим око слугу — могли бисмо, наиме, и многе друге који су се кроз пост прославили и у Староме и у Новоме (Завету) набројати — кад нам ваља доћи к заједничком Владици нашем? Јер Господ наш Исус Христос пошто се и сâм показао у четрдсетодневном посту, тек тако се дохватио рвања са ђаволом, показавши свима нама узор, да се постом наоружамо, те из њега снагу добивши, тако да се сврстамо у бојни строј против онога[8] (в. Мт 4,2). Али, можда ће овде неко од оних што имају оштро око и будан разум казати: због чега се Владика показује у истом броју дана (поста) са слугама, (због чега) није надмашио тај број? Није то тек онако и залуд било, него је и то мудро и по неизрецивом човекољубљу Његовом. Да се не би помислило како је дошао као привид, да није примио плот, или да је изван човечанске природе, због тога он пости исти број дана и не придодаје дане, е да тако затвори уста оних што се желе бесрамно расправљати. Јер ако и сада када се то десило још постоје понеки који се усуђују то говорити[9], да није властитим предвиђањем њима сасекао тај повод (за расправљање), шта се све не би подухватили казивати? Због тога Он не прихвата постити више дана, него толико колико и слуге, да би нас на самим стварима поучио да је и сâм огрнут у исту плот, и да није постојао изван наше природе.

НАставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Λόγος παραινετικὸς εἰς τὴν εἴσοδον τῆς ἁγίας Τεσσαρακοστῆς. Ὁμιλία α’; њен латински наслов је: Sermo admonitorius sub initium sanctae Quadragesimae. Homilia 1; или скраћено: In Genesim (homilia 1). Грчки текст: PG 53,21-26.

[2] Тј. незнабошци, пагани.

[3] Пост.

[4] Највероватније мисли: мрсне хране.

[5] Златоусти каже: εἰκών, дословно слика., икона.

[6] Грч.: ὡς εἰς τὸν οὐρανὸν, према тексту Седамдесеторице. У масоретском тексту тога нема.

[7] Бога.

[8] Ђавола.

[9] Тј. да је Исус привидно узео тело.