Похвала Диодору Епископу

Похвала Диодору епископу

који је претходно (Златоустог) похвалио[1]

Мудри овај и племенити учитељ, одбацивши ономад (са себе) слабост телесну и попевши се на трон овај, уводне делове беседе о мени (говорећи) отпоче, називајући ме Јованом Крститељем, гласом Цркве, штапом Мојсијевим и другим, бројнијим после ових (именима). Он ме тада похвали, ви повикасте (у знак одобравања), а ја подаље седећи – зајецах. Јер он је хвалио показујући чедољубље (своје), ви сте узвикивали јављајући братољубље, а ја сам зајецао притиснут бременом тих похвалa. Величина похвалa, наиме, обично гризе савест ништа мање од сагрешењa, и кад човек који код себе не зна ништа добро слуша друге како о њему говоре многа и велика добра, размишљајући у себи о постојећем суду (о себи) и будућем Дану, у који ће све бити голо и огољено и када Онај што ће тада судити неће судити према мишљењу мноштва, него према самој истини ствари – Јер неће судити по гласу, вели, нити разобличавати према причи (Ис 11,3) – све то имајући на уму тугујем код похвалa и ваљанога мишљења мноштва, гледајући велику разлику између тога и будућега Суда. Ми се наиме сада, као иза каквих маски кријемо иза мнењa мноштва, а у Дан онај, голе главе и лишени тих маски, кад станемо пред Столицу судијску нећемо моћи никакву корист извући у погледу пресуда из славе овдашње, него ћемо добити већу казну управо због тога што уживајући похвале многе и добар глас код мноштва, ни тиме не постадосмо бољи.

2. Све то, дакле, имајући на уму – горко зајецах. Зато данас одмах устадох да код вас, који сте оне (похвале) слушали, одбијем ону славу. Јер када је венац већи од главе овенчанога, не држи се на слепоочницама, не задржава се на глави, него поставши од величине млитавији, прелазећи преко очију спадне око врата, те главу оставља неовенчаном. Управо то и ми доживесмо, пошто се венац похвалa показа већи од достојанства главе наше. Па ипак, и ако су (похвале) такве, услед нежне љубави њему својствене, отац не одустаде пре но што нам (венац похвала) како-тако не метну (на главу). Тако некако почесто и цареви чине, узевши круну која њима пристаје, стављају је на дечије главе, а затим, пошто виде да је дечија глава мања од круне, тим самим што су је ставили просто и тек онако се задовољивши, узевши је на крају опет је себи (на главу) стављају.

3. Пошто је и отац, венац који њему приличи, нама (на главу) метнуо, а кад се овај показа већи од главе наше, он не пристаде да га на себе стави, хајде да га ми, скинувши га (са своје главе) ставимо опет на главу оца којој и пристоји. Јер име „Јован“ нама је (наденуто), а памет (Јованова) је код њега, име је нама дато, а мудрољубље (Јованово) је он стекао. Због тога би, и због имена, праведно било да га је он наследио пре но ми; јер саименост[2] (не чини) заједничкост именa, него је обично чини сродство самих ствари, макар се имена и разликовала. Писмо, наиме, обично не философира онако како (говоре) они што учествују у ванцрквеноме мудрољубљу. Јер они, ако заједно са суштином не иде и општост именa, не кажу да (ствари) бивају синонимне. А Писмо не (вели) тако, него када види велико сродство у мудрољубљу, макар друга имена била наденута онима што узајамно заједничаре у том начину (живљења), оно их истим именом назива. Доказ за то не треба тражити далеко, него извевши на среду самог оног Јована, сина Захаријиног. Јер када су ученици питали да ли ће Илија поново доћи, (Христос) је одговорио: И ако хоћете примити, Он је Илија што ће доћи (Мт 11,14). А заправо, Јован се звао, но будући да је имао Илијин начин (живљења), због тога му је наденуо исто име, пошто је дух Илијин стекао, због тога је (стекао) и име Илија. Обојица су, наиме, живели у пустињи, и један је био оденут у кожух, а други у огртач од (камиље) длаке, слично им и трпеза беше једноставна и проста. Један је био служитељ првог Доласка (Христовога), а други ће, опет, бити онога будућег. Пошто су им, дакле, и начин живота, и хаљине, и места боравка, и служење – једно, и све им беше једнако, због тога је (Христос) обојици наденуо једно име, показујући да макар човек имао друго име, може бити саимен са оним чији начин живота следи.

Наставак у штампаном издању

 


[1] Наслов прве Беседе на грчком гласи: γκώμιον ες Διόδωρον πίσκοπον, τν προλαβόντα κα γκομιάσαντα. Њен латински назив је: Laus Diodori Episcopi qui prior concionatus laudarat Joannem Chrysostomum. Грчки тест у PG 52, 761-766. Ради се о Диодору Тарсијском, некада учитељу Златоустог. Претпоставља се да је Похвала казана 382. године у Антиохији.

[2] Синонимност, што има исто име.