Писмо две стотине тридесето
Елпидију епископу
Многу захвалност дугујем господину мојему, најдражем Ливанију, што се диже из дома (на пут) и дође овде, и опет се запути к благочестију твојему, и за то сам му веома захвалан. Мени је, наиме, посебно стало до тога да уживаш част и свако уважавање од свих, не зато што то теби треба, него зато што то користи Црквама – и онима захваћеним буром, и онима које нису. Прихватајући га, дакле, са благоволенијем, владико мој чесњејши и богољубезњејши, и дознавши све од њега са тачношћу, прилике у Антиохији, прилике у којима сам ја – јер и то ће казати, кратко време провеши са нама, али дознавши како живимо – пошаљи га назад радоснога и веселога. Јер он се чврсто држи благочестија твојега, а и велики је наш приврженик. Поздрави, молим те, од нас владику мојега, најдражега Асинкритија презвитера са милом децом његовом, и сав клир твој који си за кратко време научио да опонаша твоју љубав према нама. Јер ни то није скривено од нас: то колику љубав према нама показују и да су спремни и пострадати у учинити све због тога. А то је у целости дело богобојажљивости твоје.
Писмо две стотине тридесет прво
Адолији
Често смо писали благочестију твојему, није нам, међутим, довољно то „често“, него бисмо свакога дана хтели то чинити. Знаш, наиме, како смо расположени према складности твојој. Но пошто то није могуће, кад год се може, себи самима највећу радост чинећи предајемо ти дужан поздрав, стално и без престанка хотећи да знамо и како стоје ствари са здрављем и благодушјем твојим. Молим те, дакле, знајући колико нас радујеш пишући нам, учини то дело – без престанка нам пиши о томе. Будући да се и сада не мало ожалостисмо што, док се муж да тако кажемо свима познат, а нама љубљен, спрема да дође овде – господин мој чесњејши Ливаније – ти не посла писмо (по њему), можда и не знајући (за његов долазак); уосталом, жалости нас и то што не познајеш људе који отуда овамо долазе. Јер ми не стајемо распитујући се и интересујући за све који су отуда овде дошли, кад год се може преко њих испуњавајући себи жељу, а то је: без престанка слати писма складности твојој.
Писмо две стотине тридесет друго
Картерији
Да си јасно увидела колику си нам радост уприличила пишући, и то без престанка нам пишући и медом љубави своје писма сладећи, све би учинила да будеш у могућности свакога дана нам слати писма. Јер још не мислимо да живимо у Кукузу, нити да време проводимо у пустињи – убирући толику из писама твојих и искрене љубави твоје радост. А то што не само да си послала писма, него и господина мојега, најдражега брата нам Ливанија, убедила да се дигне отуда и запути на пут овамо, колике је то доказ љубави? Коликога старања? Због тога поскакујемо и веселимо се. Ништа, наиме, није равно љубави. И ти тражиш од нас да сачувамо исто оно расположење које смо од почетка показали према складности твојој.
Наставак у штампаном издању.
Писмо две стотине тридесет треће
(Епископу?) Антиохијском[1]
Требало је да благочестије ваше не окреће разум према ономе што су (други) рекли, него да са уздржаношћу многом у мноштву лажи увреба истину. Јер ако све брбљарије прихватиш за истину, сви су у опасности, а ако по суду и закону увребаш ствари скривене, ја бих бар пристао да ме испиташ, да ме неко други неће одмах оружјем клевете запахнути. Бојим се, наиме, бојим се на крају и сенки, иавети, будући да сте ви сами тако пресудили. Пријатељи порекоше пријатељство, који су нам блиски подаље стадоше (уп. Пс 37,12), и подаље будући стрелице клеветања одапињу. Учинисте да у сред луке претрпим бродолом. Ако ме, међутим, избацују из града и одвајају од Цркве, спреман сам сваку одмазду отрпети. Одабрао сам, наиме, мудрост љубити и храбро подносити несреће. Јер знам, добро знам да је пустиња мени благонаклонија од града и дивље звери кроткије од пријатељa. Буди ми здраво.
Писмо две стотине тридесет четврто
Врисону[2]
Скоро седамдесет дана утрошивши на путу – дивоти твојој могуће је по томе израчунати од коликих и каквих зала смо пострадали, на многим местима опседнути страхом од Исавријацa, рвући се са несносним упалама – једва једном стигосмо у Кукуз, место најпустије у свој икумени. А ово говорим не мислећи да дојадим некоме да нас пресели одавде – јер оно најтеже окончасмо, мучење на путу – него од вас услугу иштем: непрестано нам пишите, и немојте нас, пошто смо подаље (од вас) пресељени, и те утехе лишити. Знате, наиме, колики подстрек нам бива, ако неше прилике и јесу у невољи и неприлици, када чујемо вести о здрављу оних што нас љубе, да сте у здрављу и весељу и сигурности многој. Како бисмо, дакле, овде уживали радост многу непрестано нам пишите о томе. Јер не мало ћеш нас опоравити, него ћеш нам удесити да утеху имамо многу; није ти наиме непознато како се радујемо добрима твојим.
Писмо две стотине тридесет пето
Порфирију, епископу[3]
Знам чврстину љубави твоје, неизменивост, непоколебивост, а да је не може поколебати никаква потешкоћа околности, ти си то и на делима показао. Због тога и ми,__ премда се нађосмо у болести и одведени у најпустије место у икумени нашој, Кукуз, опседнути нападом Исавријацa, у неприликама многим будући, пишемо и предајемо дужан поздрав благочестију твојему; телом раздвојени, душом пак повезани, највећу у томе налазимо утеху. Јер ако тешкоћа боравка овде јесте многа, ипак имамо као највећу утеху једно: да смо вам сусед и да можемо, пошто је раздаљина пута мала, непрекидно и писати благочестију вашему, и од вас писма примати. Јер тај празник уживајући – ја то, наиме, празником држим и светковином и претпоставком задовољства многога – нећемо имати ни најмањи осећај пустиње, страха и агоније (овдашње).
Писмо две стотине тридесет шесто
Картерију игемону[4]
Кукуз је без претеривања место најпустије; не жалости нас, међутим, толико пустиња, колико нас весели мир, и што нам се ни са једне стране не намећу обавезе. Зато, као нашавши мир у луци каквој, тако седимо овде одахнувши од залa на путу, и спокојем овим исправљајући остатке слабости настале од других залa која претрпесмо. Ово казасмо блиставости твојој будући да веома добро знамо да те одахом нашим радујемо, будући да оно што си сaм учинио смирујући оне непромишљене и бесмислене немире, и све што је до тебе чинећи и вршећи да нас уведеш у сигурност, то никако не можемо заборавити. И свима то објављујемо, где год да се запутимо многу ти благодарност дугујући, владико мој најчудеснији за толику бригу (твоју). А да не бисмо само из тога што нас љубиш, него и из писама твојихшто нам јављају вести о здрављу твоме, весеље много имали, учини нам и ту милост. Јер не мали подстрек и у земљи туђој боравећи имамо ако добијамо таква писма од чудесности твоје.
Писмо две стотине четрдесет друго
Халкиди и Асинкритији
Не треба вам никакво оправдање што нисте дошле овде; што се мене тиче, намером (својом) ви сте дошле и ништа нам нисте мање од оних што су дошли овде. Зато сам вам веома благодаран, увидевши ваше искрено расположење, и за одсуство ваше имам разумевање и због телесне слабости, и доба година, и страха од разбојникa. Не устручавајте се никако без престанка писати нам јављајући благе вести о томе како стоје ствари са здрављем вашим. Јер и подалеко (од вас) седећи бринемо се за ваше прилике, и ако дознамо да сте ван домашаја немирa и смутње, и вести о крепости вашој, не малу ћемо имати радост. Знајући то, дакле, непрекидно нам јављајте благе вести о ономе што жудимо знати, како бисмо и у пустињи време проводећи у томе имали утеху многу.
[1] Епископу Порфирију који је био непријатељ Св. Јована Златоустог. Понеки (Тилмон) сматрају да ово Писмо не припада Златоустом, него презвитеру антиохијском Константију, који није хтео да се повинује поменутоме Порфирију и пошао заједно са Златоустим у изгнање. И заиста, ни лексика ни стил нису карактеристични за епистоларни стил Златоустог.
[2] По доласку у Кукуз. Део Писма наводи и Никифор Калист. – Истоме: 190.
[3] Ово, као и следеће Писмо Картерију, писана су из Кукуза 404.
[4] Игемони су били представници суда неке области. После овога Писма следи пет Писама горе помињанога презвитра Константија: 137. Мајци, 138. Сестри, 139. Презвитерима Валерију и Диофанту, 140. Презвитеру Касту и 141. Презвитеру Кириаку. Премда она дају извесне податке о животу Светитеља у изгнанству, ми их ипак нисмо уврстили у ред Писама која припадају перу самога Светитеља. Она би могла да буду интересантна само специјалистима. Задржали смо, међутим, бројеве Писама која следе да не бисмо збуњивали читаоце.