Писма 210-229

Писмо две стотине десето

Теодору[1]

Зачудих се како то да од других (а не од тебе) дознадох за небригу Салустија презвитера. Би ми, наиме, стављено до знања да је једва пет беседа казао до октобра месеца, те да и он сaм и Теофил презвитер, један из лености, други из страха, не иду на сабрање. Но, Теофилу сам жестоко писмо написао укоривши га, а твојој часности пишем Салустија ради, будући да знам како си његов добар пријатељ, и вео-ма се радујем и веселим код тога. Жалим се, пак, и на часност твоју, и што ми то ниси јавио, и што је требало и исправити то, а ти ни једно ни друго не учини. Сада те, дакле, молим и себи и мени највећу услугу учини, пробуди га жешће, и не допусти му да спава и беспосличи. Јер ако он сад, у бури и силном таласању ствари, не покаже одговарајућу храброст, кад ћемо имати потребу за њим? Кад настане мирно време и ведрина? Молим те, дакле, чини што ти приличи и њега и све друге побуђујући на ревновање и помоћ народу у бури, што и пре наших писама добро знам, да и сaм од себе чиниш.

 

Писмо две стотине једанаесто

Тимотеју презвитеру

Ми ти и ономад писмо посласмо, као и господину мојему, чесњејшему трибуну Маркиану, а ти сaм, нити удеси да нам он пошаље писма, нити их сaм нама посла. Па ипак, самима себи доследни не престајемо да вас непрекидно помињемо и пишемо, кад год се може; управо то смо и сада учинили, благодарност вам исказујући и блаженима вас називајући због труда који показасте и опасности које поднесте. Не мале тиме себи унапред припремисте венце, кратко се мучећи, а сталне узвратне дарове себи унапред тамо одлажући, дарове много веће од оних напора. Јер страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рм 8,18).

 

 Писмо две стотине дванесто

Теофилу презвитеру

Веома се растужих чувши да ти и Салустије презвитер не идете стално на сабрање, и не мали бол ми то зададе. Молим вас, дакле, ако је то лаж, потрудите се да ми јавите како сте без основа оклеветани, а ако је истина – исправите ту такву лакомисленост. Јер као што вам је највећа плата, понајвише у ово садашње време, када показујете одговарајућу храброст, тако вам неће бити мала осуда кад узмичетеи не чините што је до вас. Знате, наиме, шта је доживао онај што је закопао један талант, који ни за шта друго није осуђен, него је само због тога био кажњен и добио осуду непорециву. Потрудите се, дакле, брзо ме ослободити те бриге. Јер као што ми доноси велику утеху и подстрек кад чујем да са усрђем утврђујете народ у бури, тако и када дознајем да понеки не показују старање, не мало тугујем над њима самима. Јер благодат Божија свакога дана уређује најлепше то стадо, као што сте и сами на делима познали, а они што из лакомислености пропуштају учинити што је до њих, због те лакомислености на себе не малу осуду наводе.

 

Писмо две стотине тринаесто

Филипу презвитеру

Зачудих се како то да ми током тако дугога времена не посла писмо, него према нама, и кад смо одсутни, показујеш љубав многу, а не посла нам ниједно своје писмо. Не устежи се, дакле, сада нам писати јављајући како стоје ствари са здрављем твојим, јер ми се, и кад ти не пишеш, распитујемо о твојим приликама, те дознадосмо да те избацише из школе[2], пошто сте показали смелост која вам доликује. То вам је плата, добит небеска, венац нетакнут, мноштво награда бојних. Све то, дакле, замишаљући храбро подносите нападе. Кадар је, наиме, Бог разрешити та искушења и учинити брзи мир, а вама за то трпљење дати плату многу и у Будућем веку.

 

Писмо две стотине четрнаесто

Севастијану презвитеру[3]

Ако и јесмо телом раздвојени од часности твоје, али љубављу смо повезани, и где год да одемо носимо расположење твоје (према нама) у сећању, макар на саме крајевеикумене били одведени. А да и ти сaм незабораван чуваш спомен на нас, у то мислим нико не треба да сумња. Познајем, наиме, искреност твога расположења, чврстину љубави, непоколебивост воље. Зато те молимо да нам без престанка пишеш и јављаш благе вести о здрављу своме. Јер веома нам је стало знати о њему, из тих таквих писама, и у пустињи време проводећи, многу утеху имамо.

 

Писмо две стотине петнаесто

Пелагију презвитеру

Познајем кротост твоју, исправност, ваљаност, сладост и топлину твоје љубави, искреност твога расположења према нама. Зато се обраћам чесности твојој са усрђем многим и објављујем да где год да сам, у мислима тебе носим. Молим те, дакле, како бисмо и другу имали радост – не само од писања, него и од тога што дознајемо о здрављу твоме – непрекидно нам о томе јављај. Јер ако би нас одвели и у пустињу већу од ове, кад добијамо од вас што нас љубите писма, много имамо радовање.

 

Писмо две стотине шеснаесто

Мусонију[4]

Већ писасмо благородству твојему, владико мој најчаснији и најблагочестивији, а и сада исто то опет чинимо, премда ти нама још ни једном не посла писмо. Па ипак, ми нећемо пропустити прилику стално вам пишући и чинећи оно што нам приличи. Хтели бисмо, наиме, и чешће то чинити, но будући да време проводимо у пустињи великој, и да је град опседнут страхом од разбојникa, и да зимско доба године затвара путеве, и да све то (заједно) не допушта да нам многи овде пристижу, кад год се може и кад год се намеримо на писмоноше, дужан поздрав предајемо благочестију твојему. Јер познајемо искреност љубави твоје, топло расположење, неизменивост воље, слободне и нелицемерне. Зато те непрекидно носимо у сећању, где годда одемо, и складност твоју не можемо заборавити. А да бисмо се радовали не само када пишемо, него и када примамо писма што нам јављају о здрављу твоме, без престанка нам шаљи таква писма. Јер тако ћемо, и далеко (од тебе) будући, из тих писма имати утеху многу док слушамо да ви, силни и искрени љубитељи наши, време проводите у доброј вољи и сигурности.

 

Писмо две стотине седамнаесто

Валентину[5]

Знам ти широкогруду душу, љубав топлу коју према заступништву сирмаха гајиш, жељу коју вазда показујеш према лепоме томе послу, нудећи га и са задовољством га чинећи двоструки и блистави венац за човекољубље си себи припремио, и обиљем (помоћи) и вољом од које то обиље и настаје. Пошто нам је, наиме, чесњејши презвитер Дометијан, који води рачуна о тамошњим удовицама и девицама, јавио да су оне готово у гладовање доспеле, као у луку (сигурну) прибегавамо рукама твојим, е да се ту разреши тај бродолом глади. Молим те, дакле, веома те молим, пославши по тога презвитера, како се може – помози! Јер та, сада пружена милост, много више ти доноси узвратни дар од милостиње (учињене) у неко друго време, утолико што су молиоци захваћени најтежом буром и таласањем, немајући (при том) уобичајено обиље (хране). Замисливши, дакле, и добит од те ствари, и додатак који бива од овога времена, учини молим те, што је до тебе. Ништа више, наиме, не треба казати обраћајући се тако човекољубивој и најкроткијој души. Знаш, наиме, да нам дугујеш спортулу[6], због њих ти, међутим, једну опраштамо. И, молим те, пиши нам да си се приклонио молби нашој, јаваљући нам благе вести о здрављу своме и свему благословеноме дому твоме.

 

 Писмо две стотине осамнаесто

Евтимију презвитеру[7]

Нимало да вас не жалости што су вас изјурили из школе[8] него имајући на уму колика ће вам и за то бити плата и како ће вам се увећати венци – радујте се и веселите над тим догађајима и нападима. Јер многу вам те ствари сабирају добит на небесима, блиставијима вас чине и веће бојне награде припремају. Узак је, наиме, и тесан пут што води у живот. И не устежи се писати нам без престанка како стоје ствари са здрављем твојим. Знаш наиме како смо везани са љубављи твојом, и како, где год да одемо, у мислима тебе носимо, поставши заувек ватрени приврженици твоји, а сада још и ватренији, онолико колико си блиставији постао самим делима (својим).

 

Писмо две стотине деветнаесто

Северини и Ромили

Да нисам веома добро упознао искрену љубав вашу и ревност коју вазда према нама показујете, пребацио бих вам небригу многу о нама због дугога овога ћутања којим заћутасте, и то често и непрестано примајући писма од нас! Но будући да знам да сте, и кад ћутите и кад пишете, према нама једнако расположени, не бих се прихватио тога да вас осуђујем због ћутања; ипак, ја силно желим да од вас добијам честа писма што нам о здрављу вашем јављају. Не можете, наиме, прибећи ни (изговору) да не наилазите стално на писмоноше, јер добро знам да вам је најдражи и најслађи, љубљени наш Салустије, могао послужити за то. Па ипак, ни тако вам не пребацујем, јер сам веома уверен у љубав вашу. Сaм пак, кад год се може, нећу стати без престанка вам писати, јер знам искреност и топлину расположења вашега.

 

 Писмо две стотине двадесето

Пеанију

Одахнусмо, поскочисмо (од радости) и не мислимо више да живимо у туђини, нити у страној (земљи) кад се чудесност твоја врати граду који је пострадао од толиких догађаја. А не чини нам толико задовољство то што уживаш већу част, јер част твоје душе је – врлина, и ни претходно те нико није могао ње лишити, нити ти је сада дати – како, наиме, ако те не може лишити? – а поскакујемо што си вративши се у град онима које гоне, убијају, који су у оковима, највећа утеха постао, добит заједничка и лука најпространија. Јер ти знаш извући добит тамо где добит и треба извући. И пиши нам о величини добрих дела твојих, јасно нам говори колике си од оних што леже подигао, колике пале усправио, које си од оних што се колебају учврстио, којима си од оних шту су се намучили током дугога овога времена у заштиту стао, које лакомислене ревноснијим учинио, које ревносне још ревноснијим начинио, и напросто о свим јуначким делима код сваког појединог у бојноме строју твоме. Ја то, наиме, знам и пре твојих писама, пошто познајем и душу твоју, (познајем) храброга борца и чудеснога племића, но хтео бих исто то дознати и са најдражега језика твога. Испуни нам ту молбу, јер знаш коликом нас радошћу радујеш то чинећи.

 

Писмо две стотине двадесет прво

Константију презвитеру[9]

Четвртог (дана) месеца Панема[10], пре но што ме протерају из Никеје[11], шаљем писма ова благочестију твојему молећи те исто оно што (и до сада) не стадох молећи те: макар бура што сада све захвата постала тежа, макар таласи били још већи, не престај чинити што је до тебе у ономе домостроју кога си се од самог почетка прихватио – гово-рим заправо о чишћењу Јелинизма, изградњи Цркавa, старању о душама – и нека тежина самих ствари не учини да лежиш докон. Ни кормилар, наиме, гледајући море како бесни и подиже се неће оставити кормило, нити ће лекар гледајући болесника захваћеног болешћу ускратити негу, него се управо тада сваки од њих понајвише служи својим умењем. Па и ти, владико мој најчаснији и најбогобојажљивији, употреби сада усрђе много и нека ови догађаји не учине да се излежаваш, јер ми нећемо поднети рачун за то што нам други зло чине, него ћемо још и плату добити.

 Наставак у штампаном издању

 

Писмо две стотине двадесет друго

Касту, Валерију, Диофанту и Киријаку, презвитерима антиохијским[12]

И написати (нам писмо), и први прискочити (писању) писама нама, и писма од нас заискати, и заповедити нам да прекорачимо меру посланице, све вас је то показало као ненасите и занесене љубитеље наше. То овој пустињи у којој проводим време не допушта да се покаже као пустиња. То нас теши у шароликим и узастопним неприликама. Јер шта је равно љубави? Није ништа! Она је корен и мати добара, врлина која напор не захтева, врлина задовољством прожета која радост многу доноси онима што искрено у њој учествују. Због тога вам захвалност многу дугујемо, што тако искрено сачувасте расположење према нама; а и ми, где год да одемо, ако бисмо и на саме крајеве икумене били одведени, ако бисмо били одведени у пустињу већу и од ове, идемо тамо носећи вас уклесане у души и мислима, те ни дужина пута, ни мноштво времена, ни терет околности није нас учинило безбрижнијима према складности вашој, него као да смо јуче и ономад са вама били, или боље: као да смо вазда са вама – као што, наиме, и јесмо – тако вас гледамо и замишљамо очима љубави.

 Наставак у штампаном издању

 

 

Писмо две стотине двадесет треће

Исихију

Жудео сам да и не написавши (писмо) складности твојој први добијем писмо, јер то је својствено најсилнијем заљубљенику; не дочекасмо, међутим, писма, него први тиме што ти пишемо прибегосмо топлој љубави коју осећамо према складу твојему, макар је и тиме показујући. И за то ти, међутим, благодарност дугујемо, јер добро знам да си то учинио не из лакомислености, него из силне скромности (своје). Покажи, дакле, надаље без икакве бојазни љубав према нама шаљући нам мећаве писама што нам јављају о здрављу твоме. Јер ако добијемо таква писма, макар нас на саме крајеве икумене одвели, макар у место још више пусто од овога, многу ћемо од љубави ваше утеху имати. Јер ништа не може тако подићи душу и уприличити јој задовољство много, као искрено волети и бити вољен. Знаш то и сaм, будући да понајвише од свих знаш и волети.

Писмо две стотине двадесет четврто

Маркијану и Маркелину

Шта је то? Тако нас силно љубећи – љубав ваша нам ни док седите на толикој раздаљини не остаде скривена, зато што је силна и пламена – узесте да ћутите и ни једном нам__не посласте писмо, него нам ту ствар још и загонетком учинисте. Није вам, наиме, довољан изговор који назначисте пишући господину мојему, најблагочестивијему презвитеру Константију. Не залазим, међутим, у детаље. Нека буде то тако како јесте, и нека буде да је то узрок ћутања; ево, и он вам се одузима и ми први прискочисмо писати вама, исказујући вам благодарност за искрену љубав коју према нама у цвату чувате, и молећи вас, кад год се може, без престанка нам пишите. Да не бисте оклевали ни доћи овде да није било указаних препрека смерности вашој, у то нимало не сумњам, или боље: према намери (вашој) ви сте и приспели овде. Но будући да та намера за сада не може доћи до остварења, пружите нам утеху писмима, јављајући како стоје ствари са здрављем и свим домом вашим. Јер ако без престанка добијамо таква писма од вас, макар седели у пустињи тежој од ове, из писама бисмо добили утеху многу.

 

Писмо две стотине двадесет пето

Константију презвитеру

Зачудих се како то да, тако велики приврженик наш будући, спреман да све твори, говори и отрпи за нас – не остаде нам, наиме, то скривено, јер ономе који искрено љуби није могуће то сакрити – нити једном нам не посла писмо, и то кад дођосмо у близину вашу, и кад је часни и прослављени брат мој Ливаније отуда овде пристигао. Ово говорим, не осуђујући, него тугујући. Будући, наиме, да сам веома расположен према благочестију твојему, ни због чега другог, но што улажеш труд око душе своје са свом ревношћу и што си заједничко пристаниште онима што су у изнудицама постао, разрешујући им оскудицу, исправљајући удовиштво, подржавајући сирочад, свима заједнички отац будући, тога ради веома те љубећи, силно жудим добијати писма од благочестија твојега. Учини нам ту милост, и испуни нам жељу. Јер нећемо малу утеху имати, и то овде у пустињи време проводећи, ако од миле нам душе и руке твоје добијамо писма што нам јављају о здрављу твоме и свему дому твоме.

 

 Писмо две стотине двадесет шесто

Маркиану и Маркелину

Одгонетнусте нам загонетку. А да као оправдање није био довољан онај претходни изговор, то сада сами објависте, и не добивши писма (од нас) први прискочисте писати нам. Таква је, наиме, природа љубави: не прихвата ћутати, него макар могла да буде осуђена због дрскости, испуњава оно што је до ње. Ми смо пак толико далеко од тога да вас осудимо што нам први пишете да вас и овенчавамо због тога, не само што сте нам писали, него и због тога што сте први писали. А кадар је Бог ослободити вас болести и вратити у чисто здравље, подарити лакоћу многу и лично дружење; ми довољну и сада убирамо утеху добијајући писма од тако искрене душе, али жудимо и за личним сусретом, што дај Боже да убрзо доживимо, е да нам највећи празник настане.

 

Писмо две стотине двадесет седмо

Картерији

Шта велиш? Непрестане слабости не дозволише ти доћи к нама? Па ти си дошла, и са нама си, од намере твоје све смо добили и теби због тога никакво оправдање није потребно. Довољна је, наиме, топла и искрена љубав твоја што непрестано цвета да нам буде уместо радовања многога. Но будући да нас ниси бацила у малу бригу казавши нам о болести својој, ако се ослободиш ње – кадар је, наиме, Бог ослободити те и вратити у чисто здравље – јави нам о томе да и нас ослободиш бриге. Јер оно што сам вазда пишући ти јављао, исто то и сада објављујем: где год да одемо, макар нас одвели у место још пустије од овога, не престајемо мислити о теби и приликама твојим. Такве си нам, наиме, оставила залоге топле и искрене љубави своје да се никада не могу потрошити, нити временом потамнети, него били ми близу благородства твојега, били далеко, увек чувамо исту љубав, познајући исправност и искреност расположења твога које све време уживасмо.

 

 Писмо две стотине двадесет осмо

Теодору лекару

Сaм прибегаваш обавезама својим, и у томе налазиш оправдање што не долазиш овде, а ја мислим да ти те речи нису потребне. Приспео си, наиме, и у погледу љубави немаш ништа мање од оних што су дошли и приспели овде, јер славећи те, према намери твојој, подједнако са њима, рачунамо те међу прве наше пријатеље, и захвалност ти дугујемо што си мало времена проборавивши са нама – а можда ни то мало – показао према нама љубав ништа мању од оних што су много времена са нама живели. Због тога ти благодарност дугујемо многу. А тебе молимо непрестано нам пиши. Желимо, наиме, присутнога те гледати, али да не бисмо неправду учинили онима који имају потребу и за рукама и за речима твојим, и лишили их таквога пристаништа, не усуђујем се овде те довући. Кад се може, међутим, молимо те непрестано нам пиши и јављај благе вести о здрављу своме. Јер ћемо тако, и подалеко од тебе будући, многу имати утеху ако добијамо таква писма од складности твоје.

 

Писмо две стотине двадесет девето

Севири

Ја благородство твоје телесним очима никада нисам видео, а очима љубави видех те понајпре од свих, будући да, ако растојање међу нама и јесте много, оно томе гледању не смета. Господин мој, најдражи Ливаније нас је, наиме, описујући нам ревност благородства твојега, ревност и труд око праве вере, силно окрилатио. Зато, никада те још не видевши, први прискочисмо писању писама благочестију твојему, молећи те да и сама пишеш нама, кад год се може. Јер ако би од складности твоје дошло писмо што нам јавља о здрављу твоме, и свему дому твоме, и у туђини време проводећи највећу бисмо у томе утеху имали. Јер ништа није равно љубави.

 


[1] Ово, као и следећа три Писма, писана су из Кукуза 404.

[2] Осим школа у данашњем значењу те речи, у Константинопољу онога доба школама су се називали и одреди императорске и дворске страже, као и други војни одреди и касарне у којима су били смештени.

[3] Ово, као и следеће Писмо, писано је између 404. и 407.

[4] Писано из Кукуза 404.

[5] Писано из Кукуза 404. или 405.

[6] Спортула је латинска реч. Код Кипријана Картагинског означава оно што се давало свештеницима, клиру уопште, нешто попут десетка који је даван Левитима у Старом Завету.

[7] Ово, као и два следећа Писма, писана су из Кукуза 404.

[8] Види напред белешку уз Писмо Филипу презвитеру.

[9] Писано из Никеје 404. године. Писмо наводи и Никифор Калист.

[10] Тј. четвртог јула.

[11] Никеја је највероватније била прва „станица“ на изгнаничком путу Св. Јована Златоустог.

[12]