Писма 190-209

Писмо сто деведесето

Врисону[1]

Шта је ово? Док смо били тамо, трудио си се небројене ствари и чинити и говорити, и свему граду, или боље: свој икумени си био пред очима са том нежном љубављу коју си према нама показивао и не покушавајући задржати је ћутањем, него је и на делима и на речима свуда показујући, а писати нам – нити један једини пут не узе, и то док смо ми веома жедни посланица твојих и жудимо за писмима? Говорим ово не осуђујући те – јер знам да и пишући и ћутећи према нама чуваш расположење у цвату – него силно жудећи за твојим писмима. А док ти не пишеш, ми не стајемо запиткујући људе што отуда пристижу о крепости твојој и благодушју, и силно се радујемо док слушамо оно за чим жудимо; хтели бисмо, међутим, и са језика твога, и од деснице твоје те ствари дознавати. Дакле, ако не тражимо нешто тешко, нити мрско, учини нам сада ту милост, највећу и најслађу, милост што нам задовољство много доноси.

Писмо сто деведесет прво

Ампрукли ђакониси[2]

Примисмо друго (писмо), којим си казала да си ти прва (мени) послала писмо, владичице моја најчаснија и најдивнија. И опет исто говорим: не називај дрскошћу то што си ти прва нама послала писма, нити сматрај да је грешка (оно што је) похвала највећа. Јер ми то сматрамо знаком кипуће и топле љубави и прaвог, искреног и пламеног расположења твога. Знајући, дакле то, умножи нам ту радост непрестано нам јављајући о здрављу своме и шаљи нам мећаве писмама што нам то објављују. Јер ако имамо поуздања у погледу здравља вас што нас љубите, да сте се зажелели и да сте у здрављу и безбедности, не мали ћемо имати подстрек и у туђини време проводећи, него и утеху највећу, премда живимо у пустињи крајњој. Замисливши, дакле, колики ћеш нам приредити празник немој нам позавидети на радости, него ако је могуће, као што и јесте, без престанка нам јављај о крепости својој.

Писмо сто деведесет друго

Онисикратији[3]

Силно се растужисмо кад чусмо за блажену кћер твоју. Па ипак, познајући мудрољубље разума твога и узвишеност мисли, имамо пуно поуздање да си чврсто стала изнад тих таласа. Не жалостити се је немогуће, молимо те, међутим, да то чиниш умерено, знајући привременост људских ствари, да су та страдања свима заједничка и да је то општи закон природе, да је то суд Бога, Господара свих нас. Није то, наиме, смрт, него путовање и прелазак са горег на боље. Све то, дакле, замишљајући, храбро подноси то што се десило, и заблагодари човекољубивоме Богу. Ако и јесте настао ударац најтежи, јер си и недавно сличан добила, блиставији венац за трпљење и веће награде ћеш имати кад страдање поднесеш са захвалношћу и славословљем. Да не бисмо, дакле, ни ми силно туговали, него да јасно дознамо како ти је нешто више настало од писама наших, немој се устручавати писати нам о томе, јављајући да ти се облак туге развејао и да је чир бола твога многога сасечен. Јер ако то дознамо, нећемо престати слати ти читаве мећаве писама, јер не мало држимо до благородства твојега, вазда од складности твоје уживајући праву и искрену почаст, уважавање и љубав. Чега се непрестано присећајући, расположење наше према теби чувамо цветајућим, макар отишли на саме крајеве икумене.

Писмо сто деведесет треће

Пеанију[4]

Силна си ми крила дао, да поскакујем учинио, што си, јавивши ми о болним догађајима, придодао реченицу коју код свих догађаја ваља говорити: „Слава Богу за све“! Та реченица је ђаволу рана смртоносна, највеће осигурање и претпоставка задовољства ономе што у свакој опасности њу говори. Јер у исто време кад је човек узвикне, одмах се распрши облак нерасположења. Никако немој стати то говорећи и друге томе поучавајући. Тако ће се и бура која те је захватила, макар још силнија постала, у спокој преобратити, тако ће и они што су у бури, заједно са ослобађањем од страхотa добити и већу награду. То је Јова овенчало, та реченица је ђавола (у бекство) окренула и учинила да се повуче покривши се (по ушима), то је уништење свакога немира. Што се тиче места (изгнања): нико више никоме да не досађује. Јер ако Кукуз и јесте пустиња, овде ипак уживамо спокој, непрекидним седењем у дому успели смо не мало поправити слабост која нам настаде на путу. Ако нас опет намеравате принудити да мењамо место за местом, пострадаћемо крајње, пошто је зима ту пред вратима. Нико, дакле, због те ствари да не постаје напоран никоме, нити мрзак. Пиши нам, међутим, без престанка како стоје ствари са здрављем твојим и боравком тамо, успехом и добром вољом твојом. Јер не малу утеху имаћемо и време у овој пустињи проводећи примајући таква писма од часности твоје.

Писмо сто деведесет четврто

Гемелу

Живимо у пустом месту, Кукузу, најпустијем у нашој икумени. Ако бисмо, међутим, и на саме крајеве икумене били одведени, не бисмо могли заборавити љубав твоју, него и овако у туђини време проводећи, и још увек на себи остатке болести носећи, и притиснути страхом од разбојникa – јер Исавријци не стају затварајући путеве и све крвљу пунећи – непрекидно те у размишљањима носимо, храброст твоју, смелост, слатко и искрено расположење замишљајући и са таквим мислима у сећању уживајући. Пиши нам без престанка, владико најдивнији, о здрављу своме, и како си искористио топле купке и у каквом су стању твоје прилике, како бисмо то и далеко (од тебе) будући, ништа мање могли да знамо од оних што су вазда с тобом. Знаш, наиме, како нам је стало имати вести о крепости твојој, јер силно жудимо за тобом и са строгошћу смо везани за величије твоје.

Писмо сто деведесет пето

Клаудијану

Шта значи то? Ти, тако драг миљеник наш, тако заносан, који си од нас толику љубав уживао, непрекидно за нас везан био, не удостоји нас током тако дугога времена ни једног писма, него си одабрао заћутати тако дугим ћутањем!? Шта је узрок? Зар си нас после одласка (нашега) избацио из сећања свога, и безбрижнији постао према љубави нашој? Ја бар мислим – не! Никад, наиме, не би могло бити да код душе тако миле и топле настане толика промена. Да те није, међутим, болест задржала? Но она не би могла да буде препрека писању. Будући, дакле, да не знамо узрок, заједно са прекидом ћутања кажи нам и узрок ћутања, и одмах нам пошаљи писмо што нам јавља благе вести о здрављу твоме. Јер тако ћеш нас највише обрадовати и понудити утеху многу – ако примимо таква писма. Но немој остати безбрижан, јер ако и после овога писма наставиш да ћутиш, више нећемо имати разумевања за тебе, него ћемо ти приписати незахвалност крајњу. А знам да ти је то горе од сваке казне.

Писмо сто деведесет шесто

Аетију

Никада не можемо заборавити љубав твоју, топлу, праву, пламену, искрену и непреварну, него те непрестано носимо у мислима и имамо те запечаћенога у сазнању. Хтели бисмо и гледати те непрекидно, но будући да то за сада није могуће, ту жељу испуњавамо себи преко писама, исказујући дужан поздрав благочестију твојему, а и тебе молимо да нам и сaм непрекидно пишеш. Јер ако и живимо у пустињи великој, и притиснути смо страхом од разбојникa, и болест нас још задеси, али ако од благородства твојега примимо писма што нам благе вести о здрављу твоме јављају, многу ћемо и овде у туђини утеху имати. Знајући, дакле, колико ћеш нас обрадовати и колико ћеш нам весеље приредити, не ускрати нам то толико задовољство, него се потруди чешће нам писати, јер много у томе имамо задовољство.

Писмо сто деведесет седмо

Студију, епарху (префекту) града[5]

Знам да ћеш као човек паметан и мудрољубив и без наших писама кротко поднети одлазак блаженога брата узвишености твоје, ја то, наиме, не бих назвао смрћу. Али будући да је неопходно да и ми учинимо што је до нас, молим чудесност твоју, владико величајши: покажи се и у овоме тренутку, не тако што нећеш туговати – јер то је немогуће, будући да си човек и у тело сплетен, и таквога брата не налезећи (више уз себе) – него тако што ћеш наметнути меру жалости. Познајеш, наиме, крхкост људских ствари, да природа њихова опонаша речне токове и да блаженима треба сматрати само оне који овај живот завршавају са добром надом. Јер не одлазе у смрт, него са подвига иду ка бојним наградама, од борби ка венцима, са немирнога мора у луку без таласа. Имајући, дакле, то на уму – теши себе, будући да и ми, не мало тугујући, највећу утеху у болу имамо: врлину тога мужа која, мислим, и теби самоме доноси утеху највећу. Јер да је отишао човек неваљао, пун залa, онда би требало кукати и јадиковати због тога, но будући да је био такав и да је живео, што сав град зна, исправно, ваљано, вазда праведнику част указујући и користећи се одговарајућом смелошћу, слободом, храброшћу, све постојеће за ништа сматрајући и стран животним бригама бивајући, славити ваља, са њим се радовати и са дивотом твојом што си послао таквога брата пред собом, а он је тамо отишао сва добра што има у сигурну ризницу носећи. Немој, дакле, погођен тим страдањем помислити нешто тебе недостојно, владико мој чудесњејши, него се покажи и у садашњем тренутку, и јави нам, молим те, да ти настаде нешто од ових наших писама, како бисмо се и ми, на толикој седећи раздаљини, дичили успевши да ти обичним писмом сасечемо тугу многу.

Писмо сто деведесет осмо

Исихију

Шта је то? Тако силно нас љубећи – ниси то, наиме, могао сакрити од нас, будући да није могуће миљенику ишта сакрити од љубљенога – не удостоји нас писама, него одабра да љубав (своју) ћутањем задржаваш? А шта је узрок? То ја не могу казати, него ти, ако прекинеш ћутање –кажи и узрок ћутања. Због тога се, наиме, први обратисмо благородству твојему писмима, како не би могао и томе (изговору) прибећи. Пиши нам без престанка, владико најбогобојажљивији и најплеменитији, и испуни жељу нашу. Јер ми који смо били придобијени самим голим гласом (о теби) везавши се за благородство твоје, не бисмо могли ни сами надаље ћутати, ни тебе ћутећега прихватити, него бисмо небројене ствари употребили ако нам ти не би слао честа и све једно за другим писма, том учесталошћу писама замењујући нам (лично) присуство.

Писмо сто деведесет девето

Данилу презвитеру

Благословен је Бог који нуди утеху много већу од невољa и који вам даде толико трпљење, да са радошћу многом подосите болне ствари што ударише на вас. То вам удвостручује плату: што подносите, и што подносите са радошћу; и нама нуди утеху то кад слушамо о храбрости вашој, смелости, непоколебивости воље, напону, трпљењу, истрајности, ревности од пламена врелијој. Због тога и у пустињи седећи и страхом од разбојникa опседнути, на крају и од зиме страдајући, ништа од тих ствари не осећамо због величине славе ваше, него поскакујемо, радујемо се и узносимо код толике истрајности ваше. Како бисмо се, дакле, непрекидно радовали слушајући о томе, без престанка нам пишите јављајући благе вести и о томе, и о здрављу вашем. Јер тиме ћете нам пружити највећу радост и задовоство.

Писмо двестото

Калистрату, епископу Исавријском

Ја благочестије твоје желим видети да је овде приспело, да се обрадујем друштву твоме и уживам искрену и топлу љубав твоју; но будући да то за сада није могуће због доба године и дужине пута, предајем ти преко писма дужан поздрав, и захвалност дугујем благочестију твојему што си се први нама писмима обратио. Јер то је својствено топло ме и искреноме пријатљству, и не само да ниси учинио ништа необично, него сасвим како ти доликује. Радуј нас непрестано том радошћу и чешће нам јављај о здрављу своме. А ако благочестију твојему буде могуће пробити се до нас, веома би нас обрадовао и испунио радошћу многом. Помисливши, дакле, да и ми жудимо видети благочестије твоје и да ствар та није много тешка, ако настане време згодно за путовање, не лиши нас сусрета са тобом. А док се то не деси, молим те, учесталошћу писама замени нам лично твоје присуство.

Писмо две стотине прво

Херкулију[6]

Не мучи се тражећи оправдање за дуго ћутање, владико мој чудесњејши и величајши, прибегавајући недостакту писмоношa. Јер ми, писао ти не писао, о љубави твојој имамо суд неизменив, љубави коју си на делима тако јасно показао да те сав град зна као пламеног и жестоког миљеника нашега. Али и тако расположени, ипак веома жудимо да без престанка од чудесности твоје добијамо писма што нам јављају о здрављу твоме. Као што си сaм, наиме, казао да ти је највећа утеха за раздвојеност (од нас) имати вести о здрављу нашем – и знаш колико то значи човеку који уме волети, будући да знаш волети – тако је и нама стало до тога. Радуј нас том радошћу, како бисмо и седећи у толикој пустињи многу у томе имали утеху.

Писмо две стотине друго

Киријаку епископу

То је несносно! То је неподносиво! Очекујеш ли да бар сенку оправдања имаш? Док ми седимо у толикоме нерасположењу тако дуго време, у толикој пометњи, и немиру, и невољи, не узе нити једном да нам пошаљеш писмо, него ми и једном, и двапут, и много ти пута писасмо, а ти ћутиш тако дуго време и сматраш да си малим сагрешио грехом тако незахвалан према нама поставши? Мене си у безизлаз многи ставио. Јер не могу наћи узрок твоме ћутању, кад замислим ону топлу и искрену љубав коју си вазда према нама показао. Не могу, наиме, да га урачунам лакомислености (твојој), јер знам бдитељну ти душу; нити кукавичлуку, јер знам храброст твоју; нити ланости, јер знам будност твоју и вештину – али ни болести, премда није довољна да те спречи; осим тога дознајем од оних што отуда долазе да си здрав и прав. Шта је, дакле, узрок, ја то не могу казати, него само једно могу: туговати и бол осећати. Учини, дакле, све да нас ослободиш бола и недоумице. А ако и после ових писама не пожелиш брзо нам писати, тако ћеш нас ожалостити да ће нам требати много труда да залечимо нерасположење.

Писмо две стотине треће

Салустију презвитеру[7]

Не мало се ожалостих чувши да и ти и Теофил презвитер клонусте. Јер када сам дознао да је један пет беседа до октобра месеца казао, а други – ниједну, то ми постаде теже и од ове пустиње. Ако је, дакле, то лаж, изволите јавити, а ако је истина – исправите се и разбудете један другога, будући да ме веома жалостите, премда вас више него силно волим. А оно што је заиста најтеже, то је што и од Бога многу на себе навукосте осуду, саживеши се са толиким нерадом и леношћу и не чинећи оно што је до вас. Које бисте, наиме, имали оправдање да док друге прогањају, истерују, гоне, ви народу у бури ни труд (голог) присуства вашег или поуке (не показујете)?

Писмо две стотине четврто

Пеанију

Када помислиш, владико мој најдивнији и нама од меда слађи, да је тешко и мучно бити одвојен од нас, замиш љајући какве се ствари прихваташ, да читав један град, или боље: читаву икумену посредством тога града исправиш, поскакуј и весели се. Заједно са коришћу, настаће ти, наиме, и задовољство много. Јер ако се понеки (људи) згрћући паре што их уништавају и убијају надахну толиком радошћу да се на дуго време одвајају и од кућa, и од жене и деце и од свих других ствари, која би беседа могла представити задовољство овога богатства, толикога благо које ти сабираш свакога дана, појављајући се само тамо (где си)? Никако не говорим ово улагујући ти се – знају то и они који то од нас слушају и у твоме одсуству – него силно задовољство осећајући и веселећи се и пламтећи радошћу. Довољно је, наиме, и да се појавиш те да многе тамо исправиш, подупреш, спремиш (за борбу), утврдиш. Ја познајем племића својега, знам ти тамошња јуначка дела, ревност, будност, путеве, напор душе (твоје), смелост, слободу са којом си и на епископе устао, пошто ово време то тражи, премда са одговарајућом мером. И дивио сам ти се код тих ствари, али много више сада, кад си – а да тамо нема никога да стане уз тебе, него једни беже, другу су прогоњени а трећи се крију – сaм стао пред бојни строј, чело његово украсивши, и никога ниси пустио да пребегне (у туђе редове), него си и оне што су се са противницима сврстали складом својим свакога дана у своје редове преводио. И не дивим ти се само због тога, него и што утврдивши се у једноме месту, водиш рачуна о свој икумени: приликама у Палестини, Феникији, Киликији, о којима си дужан понајвише бринути. Палестинци, наиме, и Феничани, као што јасно дознадох, не прихватише онога којега им противници (наши) послаше, нити га удостојише одговора, али (епископ) Егонски, како дознадох, и Тарсијски се са њима сврсташе, а Каставалијски[8] је јавио овде некоме од наших пријатеља како их приморавају они из Константинопоља да се прикључе њиховом безакоњу; он за сада одолева.

Наставак у штампаном издању

Писмо две стотине пето

Анатолију, чиновнику префектовом

Касно и кратко, или боље: доцкан пишем благочестију твојему, није, међутим, лакомисленост произвела то ћутање, него дуготрајна болест; знајући, пак, искреност твоје љубави, слободу мисли, неизвештачене и искрене, љубављу смо непрекидно са тобом везани. И нећемо стати свима објављујући расположење које смо непрекидно уживали од благородства твојега, не само присутни, него и одсутни, јер после одласка (нашега) није нам остало скривено шта си се све потрудио и чинити и говорити у нашу корист. Бог нека ти дa плату за тај твој труд, и овде и у Будућем веку. А да бисмо имали више задовољства, не само кад пишемо, него и кад писма примамо од складности твоје, молим те, пиши нам јављајући благе вести о здрављу своме, како бисмо и седећи у пустињи овој имали утеху многу. Јер ако добијемо писмо од љубави твоје које нам јавља о крепости твојој и свих твојих, многи ћемо – и време у туђини проводећи – добити подстрек.

Писмо две стотине шесто

Теодулу ђакону[9]

Ако и јесте тешка бура и диже се у висину велику, и ако они што желе нашкодити Црквама међу Готима улажу труд многи на све стране трчећи, ви ипак не станите чинећи што је до вас. Јер ако и не завршите ништа, што не мислим (да ће бити), ипак намером својом и спремношћу од човекољубивога Бога имате плату заокружену. Немој, дакле, клонути љубљени, трудећи се, старајући, бринући, и сaм и преко других, колико год да их је, е да тамо не настану немири и смутње. А пре свега – молите се и не станите напрегнуто молећи човекољубивога Бога са одговарајућом ревношћу да разреши зла која вас сада захватају, те да Цркви пружи многи и дубоки мир. За сада, дакле, као што сам вам и претходно писао, све чините да настане некакво одлагање у тој ствари, и пиши нам без престанка, док си тамо.

Писмо две стотине седмо

Монасима Готима на имању Промота[10]

И пре ваших писама дознадох колики притисак отрпесте, колике нападе, колика искушења, колика подметања, због тога вас понајвише блаженим називам, замишљајући венце, узвратне дарове и бојне награде што вам из тога настају. Јер као што они који вас нападају и узнемиравају навлаче на себе тешку осуду и на главу своју гомилају огањ геенски, тако ћете и ви који то трпите многу награду уживати, многи дар узвратни. И никако се не збуњујте, нити узнемиравајте, него се радујте и поскакујте апостолску мудрост чувајући, који говори: Сада се радујем у својим страдањима (Кол 1,24), и опет: И не само то, него се и хвалим невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство (Рм 5,3-4). Искуснији, дакле, поставши и богатији обиљем небеским, ако бисте и теже него сада пострадали, више се радујте. Јер мислим да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рм 8,18). Не остаде, наиме, скривено од нас трпљење ваше, храброст, истрајност, искрено и топло расположење, несклонивост воље ваше, неизменивост, непоколебивост. Зато вам и ми исказујемо благодарност многу и непрекидно се са душама вашим везујемо, и дужина пута нас не чини лакомисленијима према љубави вашој. А благодарност вам дугујем и за ревност кују показасте да не дође до пометње у Готској цркви, него да у тој ствари дође до одлагања. И не само да вам не пребацујем што никога не посласте, него вас и хвалим и дивим вам се. Оно што је, наиме, много важније од тога јесте да се сви ви бавите тим предметом. И никако немојте стати чинећи што је до вас самих, и сами од себе и преко других, колико год да их је, е да у тој ствари дође до одлагања. Јер било да што завршите, било не, заокружену имате плату за намеру своју и усрђе.

Писмо две стотине осмо

Акакију презвитеру[11]

Ти који си тако топли љубитељ наш, тако силно према нама расположен, ни писмa нам не шаљеш! И премда ти ми већ једном посласмо писмо, и други пут, ти још лењи у том погледу постаде. Замишљаући, дакле, колико нас радујеш јављајући нам о здрављу своме, молим те, брзо нам напиши писмо. Јер многи подстрек имамо непрестано дознајући о здрављу оних који нас љубе.

Писмо две стотине девето

Салвиону

Да нас волиш, писао не писао, то добро знам. Не можеш, наиме, то сакрити, будући да си тако силан љубитељ наш, него сви то говоре и многи што к нама долазе јављају нам о топлој и искреној љубави твојој. Хтели бисмо, пак, од благородства твојега без престанка добијати и писма што нам јављају о здрављу твоме, и (здрављу) владичице моје, законите жене твоје, као и свега дома твога; знаш, наиме, како нам је до тога стало. Знајући, дакле то, владико мој чесњејши, ако то што тражимо и јесте тешко због доба године, и што нам све ређе људи долазе, кад год се може, пиши нам и не устручавај се јављати нам то што заискасмо. Јер здравље ваше и безбедност сматрамо нашим богатством, радошћу и задовољством многим. Никако нас немој лишити тога задовољства, него даруј онима који те силно љубе подстрек преко писама, подстрек који нам утеху многу доноси.

 


[1] Врисон је био евнух у служби царице Евдоксије. Једно време је био задужен за појце у Константинопољској цркви. Царски пар је управо њега послао да Златоустог врати из првога изгнања. – Истоме: 234.

[2] Један од издавача Златоустових Дела, Фронтон, сматао је да је ово иста она ђакониса коју Паладије (Дијалог, гл. 10), назива Прокла, или Прукла.

[3] Писано највероватније 405. из Кукуза.

[4] Ово, као и четири следећа Писма, писана су из Кукуза 404.

[5] Мисли се на Константинопољ. Овога Студија помиње и Паладије у Дијалогу.

[6] Ово, као и следеће Писмо, написано је између 404. и 407.

[7] Ово, и следеће Писмо, писано је из Кукуза 404. – Истоме: 193.

[8] ) Градови Егон, Тарс и Каставали налазили су се у Киликији.

[9] Ово, као и следеће Писмо, писано је 404. у Кукузу.

[10] Паладије помиње неку Марсу (?), Промотову удовицу, као жену непријатељски расположену према Златоустом. Могуће је да је она вршила притисак на готске монахе да се одрекну Златоустог.

[11] Ово, као и следеће Писмо, писано је између 404. и 407