Писма 170-189

Писмо сто седамдесето

Италици

Код послова ванцрквених, како природом, тако и чињењем и предузимљивошћу разликују се два рода, о мушкарцу и жени говорим. Овој последњој је, наиме, уобичајено пазити на кућу, а ономе хватати се јавних и послова на тргу. Код подвигa Божијих, пак, и напорa око Цркве, то више није могуће, него се жена може крепкије и од мушкарца држати лепих ових подвига и напора. То објављујући, Павле у Посланици вашој отаџбини упућеној обзнањује многе жене, говорећи како се оне нису мало намучиле у исправљању мужева и навођењу на оно што им приличи чинити (уп. Рм гл 16). Због чега ово казујем? Да не помислите како је вама страно дохватити се тога труда и напорa што се чине у црквеном исправљању, него да вам доликује, те и саме од себе и преко других, колико год да их је, учините доликујући вам труд на разрешење свеопште буре и немира што је захватио Цркве Истока. Јер колико се горе таласање дигло и тежа бура, толико ће бити већа плата вама које сте одабрале све учинити и пострадати да поново вратите мир и потрудиле се вратити све у одговарајуће стање.

Писмо сто седамдесет прво

Монтију[1]

Подалеко од тебе седимо телесним присуством, али близу расположењем душе; са тобом смо и сваки дан смо са тобом повезани замишљајући топлу твоју према нама љубав, гостољубље, љубазност онолику и труд који си у свему показао, и веселећи се сећањем на благородство твоје и свима објављујући искрено расположење твоје што не зна за превару. Зато жудимо за писмима од благородства твојега и молимо те без престанка пиши јављајући нам благе вести о здрављу своме, како бисмо и у томе имали утеху многу, дознајући како стоје ствари са крепошћу твојом. Веома нам је, наиме, стало знати о томе. Немој нас, дакле, лишити те радости, него кад год се може – пиши, јављајући нам те благе вести.

Писмо сто седамдесет друго

Еладију[2]

Мало бејасмо са тобом, али много добисмо искуство искрене и топле љубави твоје. Јер племените душе и када се на кратко време сретну – радују се. Управо то си и ти сaм учинио: у кратком времену учинио си нас силним љубитељима благородства твојега. Зато и пишемо и јављамо ти о нашим приликама: време проводимо у миру и доколици многој, док нас сви дворе са трудом и гледају са благоволенијем многим. Како бисмо се, дакле, радовали дознајући ваше прилике, не устручавај се писати нам јављајући како стоје ствари са здрављем твојим, е да бисмо и у томе имали утеху примајући писма од благородства твојега.

Писмо сто седамдесет треће

Евитију

Ако јесмо телесно одвојени од благородства твојега, љубављу смо, пок, везани са душом твојом. Такве залоге пријатељства си нам оставио показавши многу према нама овде пажњу и расположење. Због тога, где год да одемо не стајемо исказујући захвалност благородству твојему. И молимо те и сaм нам без престанка пиши јављајући благе вести о здрављу своме. Јер ми, окончавши читав пут без труда и у безбедности, време проводимо у Кукузу веселећи се миру места и спокоју, и уживајући негу и благоволеније много. А како бисмо се веселили и дознајући о крепости вашој, потруди се често и без престанка нам слати писма што јављају благе вести о здрављу твоме и свега дома твога. Јер тако ћемо највећу у томе имати утеху.

Писмо сто седамдесет четврто

Епископима, презвитерима и ђаконима затвореним у Халкидону[3]

Блажени сте због окова ваших и воље са којом те окове носите, апостолску показујући у њима храброст, јер и они су бичевани, гоњени и оковани све то подносили са задовољством, и не само да су их носили са задовољством многим, него су и чинили оно што је до њих, и у оковима будући, о свој икумени се старајући. Управо зато молим љубав вашу да не клоне ни код једне од тамошњих (неприлика), него колико вам веће задовољство бива из страдањa, покажите и веће усрђе, и свакога дана се старајте о Црквама по (свој) икумени, како би настало какво одговарајуће исправљање; не гледајте на малобројност вашу и не падајте наузнак због тога што вас одасвуд гоне. Јер страдањима својим стичући пред Богом већу слободу, очигледно је да ћете и већу силу имати. Користите се, дакле, на време усрђем, и ви сами и преко других, колико год да их је, потрудите се то и чинити и казати, како бисте могли умирити ово таласање што вас је захватило. Свакако ће бити нешто више док се трудите, а ако и не би ништа више настало, ви ћете од човекољубивога Бога имати плату за то усрђе и вољу.

Писмо сто седамдесет пето

Агапиту[4]

Многим и непрекидним знојевима се озноји господин мој најблагочестивији и најчаснији презвитер Елпидије трудећи се да оне што на гори обитавају, о Аману говорим, ослободи неблагочестија којим су захваћени. И ослободи их и избави од лутања, цркве сагради и манастире основа; благородству твојему могуће је то и од других дознати. Будући, дакле, да знам како си постао силан приврженик благочестивих и племенитих људи, знајући и да те радујем упознајући те са њим (што учини) толика дела, а истовремено хитајући да те сваким поводом поздравим, дадох му и ова писма, исказујући ти дужан поздрав, и препоручујући благородству твојему тога мужа. Погледавши га, дакле, како ти доликује, владико мој чесњејши и дивни, покажи му на делима да није залуд и улудо дошао носећи (са собом) писмо од нас, него да је оно било кадро учинити да њиме придобије благоволеније и љубав многу. Јер тако ћемо и ми захвалност многу исказати оштроумљу твојему, што и седећи на толикој удаљености можемо и писмом повезати љубав твоју и оне који жуде имати је, а један од њих је и он, силан љубитељ пристојности твоје будући, зато је и заискао од нас писмо са ревношћу многом.

Писмо сто седамдесет шесто

Исихију

Жудимо и присутнога те овде гледати и уживати у најслађем и милом друштву твоме. Но будући да је то тешко, и због тежине пута, и због мноштва послова (твојих), и због слабости тела, у писмима тражимо утеху коју не може спречити ни слабост тела, ни тежина пута. Учини нам управо ту милост, лаку и приступачну, која нам доноси задовољство много и не мало сасеца нерасположење што настаје услед телесне раздвојености. Јер ако такву утеху будеми уживали, сматраћемо да смо близу и вазда заједно са часношћу твојом. Довољна је, наиме, и љубав да то учини, али нешто више бива када она има савезништво у писмима.

Писмо сто седамдесет седмо

Артемидору

Господин мој Антиох помисли да ће уживати благоволеније много ако се са писмима нашим јави складности твојој. Покажи му, владико мој чесњејши, да није грешком то помислио, и прихвати га са благоволнијем које теби доликује, ако што праведно намери, што има смисла, молим те понуди му се и на делима покажи на није залуд и улудо__дошао (тамо) носећи ову нашу посланицу, него да му настаде нешто у погледу благомислија и савезништва праведнога од наших писама. Јер тако ће и он уживати доброчинство, а и нама ће бити указана част тиме што је он имао доброчинство.

Писмо сто седамдесет осмо

Евталији[5]

Писма твоја прожета су прaвом и топлом љубављу, искреним и неизвештаченим расположењем. Због тога ти благодарност многу исказујемо, и зато што пишеш, и зато што износиш највећи доказ искренога пријатељства према нама. Бог нека ти дa плату за такво твоје расположење – и овде и у Будућем веку – и нека те огради и сачува у свакој безбедности и благодушју утврди. Знаш, наиме, и сама, госпођо моја чесњејша, да нам не носи малу радост, док седимо овде у пустињи, без престанка слушати како послови твоји иду по замисли. Управо то нам непрекидно јављај, и немој стати јављајући нам благе вести о здрављу своме, како бисмо и у пустињи седећи многу у томе имали утеху.

Писмо сто седамдесет девето

Адолији

Доћи овде, можда јесте мучно, због телесне слабости (твоје), јер друге ти препреке нема – сви напади разбојника су, наиме, престали – али писати, какав је то напор? Ту никако не можеш прибећи изговору са разбојницима. Ово пак говорим зато што ево, ја мислим осмо ти пославши писмо, само два примих од благородства твојега. Уосталом, било да пишеш, било да ћутиш, ми не стајемо чинећи оно што је до нас. Јер нећемо моћи заборавити твоје старо и искрено оно пријатељство, него га непрекидно чувамо у цвату, и кад год се може – пишемо. Но будући да силно бринемо о твојим приликама, силно и жудимо добијати писма од тебе што нам благе вести о здрављу твоме јављају. Немој нас никако лишити те утехе, него знајући колико нас радује, макар ти напорно било писати, због нас што те силно љубимо прихвати се и тога напора, и јављај како стоје ствари са здрављем твојим нама који веома желимо свакога дана о њему знати.

Писмо сто осамдесето

Ипатију презвитеру

Нећу престати блаженим називајући часност твоју због трпљења, храбрости и истрајности многе коју си показао и показујеш у искушењима. И у претходном писму сам ти ставио до знања да ти за то предстоји двострука и трострука плата, како због тога што сaм показујеш толику чврстину, тако због тога што друге наводиш на исто ревновање, у тако дубокој старости показујући толико усрђе око прогоњенога народа. Хтели бисмо без престанка писати часности твојој, но будући да то није лако, и због зиме, и због страха од разбојникa, и због запустелости места у коме седимо, кад год се може, поздрављамо благочестије твоје и тражимо: непрекидно нам пиши и јављај благе вести о здрављу своме, јер силно желимо знати о њему. А блаженима називамо и чесњејше ђаконе Евсевија и Лапротата, који заједничаре са тобом у прогонима. Јер знате колики вам за то предстоје венци, колика плата и колики узвратни дар. Знајући, дакле то, остајте чврсто стојећи, непоколебиви, јер Бог ће вам за трпљење дати обилну плату и разрешити тренутне страхоте. И пишите непрекидно јављајући нам благе вести о здрављу своме, о коме нам је веома стало имати вести.

Писмо сто осамдесет прво

Епископима[6]

И пометња што је захватила Цркве на Истоку, најжешћа је и разноврсна, но и труд који благочестија ваша учинише на исправљање те пометње, многи је и обилан. Ако никад ништа од њега не настане, оне што болују болести неизлечиве – жалимо, а вама се не престајемо дивити и блаженима вас називати, што и ако после толиког времена ствари остају неисправљене, ви не клонусте, нити лењи постадосте, него навалисте још цветајућим усрђем нудећи своје савазништво, на осуду оних што се не желе држати вас, а на прослављење ревности ваше, и на бојне награде многе. И ми и сви широм икумене за победнике вас проглашавамо и овенчавамо зато што вас док на толиком растојању седите, ни дужина пута, ни мношво времена не учини лакомисленијима, него као да сте близу догађаја, и да сами својим очима гледате базакоња што настају, тако сте се са најпостојанијим усрђем потрудили учинити што је до вас. А ако они што су од почетка изродили та зла не желе прекинути ту неприличну свађу и бесмислени рат, нека вас то нимало не узнемирава, нити учини да клонете, јер колико вам напор буде већи, толико ће вам бити већи и венац од Бога што дели неисказиве и неирециве награде које реч надилазе.

Писмо сто осамдесет друго

Венерију, епископу Медиоланском[7]

Храброст вашу, смелост и слободу говора (у одбрану) истине сви су знали и претходно; садашњи, пак, тренутак показа још тачаније братољубље, љубав, благочестије и састрадање ваше и бригу о Црквама. Бура морска понајвише показује кормилара, тешке телесне болести – лакара, исто тако и онога који се труди живети у благочестију и многу храброст има – тешко време. Управо то се и код вас збило, колико је до вас, све је исправљено, и ништа не недостаје. Но будући да они који су немире изродили и (још их) рађају дођоше то тога безакоња да не само да се не покривају по глави код претходних (својих поступака), него се још боре, све вас молим употребите најсилније усрђе и немојте угасити толики труд, него још више придодајте, макар небројене тешкоће удариле. Јер они што у бројнијим знојевима и напорима чине што велико и племенито, добиће већу плату од оних што исто то чине лако и без напора. Сваки ће, каже блажени Павле, примити своју плату према своме труду (1Кор 3,8). Нека, дакле, то што вам се ваља веома помучити не учини да одустајете, него управо због тога се још више пробудите. Јер колико искушења добијају додатак, толико вам се увећавају венци и умножавају бојне награде за добре те подвиге.

Писмо сто осамдесет треће

Исихију, епископу Салоне[8]

Ако и јесмо растављени многом дужином пута од часности твоје, ако јесмо послани на саме крајеве икумене, ипак, користећи се крилом љубави које је лагано, и лако савладава толико путовање, близу смо и заједно с тобом, и писмима ти исказујемо дужни поздрав, а тебе молимо да учиниш труд који ти и приличи око Цркава на Истоку. Ти, наиме, знаш колика је плата ономе што пружи руку Црквама у мукама и толики немир промени у мир и разреши тако жесток рат. А ово молимо, не зато што је вама потребно подсећање, јер и пре наших писама сами сте то учинили, но будући да страхоте још нису разрешене, него још и цветају, молимо вас да се не опуштате, него док постоје ти чиреви на телу Цркве, и ви намећите лекове, јер колико се предстојеће савршава са бројнијим напорима, толико већа вам предстоји плата.

Писмо сто осамдесет четврто

Гавдентију, епископу Бреше

Ниједно од твојих (дела) не остаде нам скривено, него као да смо тамо присутни, тако јасно дознадосмо за ревност твоју, будност, бригу, муке, напоре које си у заштиту истине показао, и многу ти захвалност за то исказујемо; седећи у оваквој пустињи, највећу имамо утеху ово: топлину и искреност твоје љубави, које искуство овде добивши, знамо да и тамо цвета, и да је ништа, ни мноштво времена, ни дужина пута неће помрачити. Због тога ти дугујемо захвалност многу, а и тебе молимо – истрајавај исти показујући труд. Јер знаш за колике нам Цркве сада предстоји борба, и колика је величина тога дела. Имајући, дакле, то на уму, владико мој најчаснији и најблагочестивији, молим те, остај при истој ревности. Јер ћеш тако, мало се помучивши, на небесима себи припремити награде за добре те подвиге.

Писмо сто осамдесет пето

Пентадији ђакониси[9]

Дугим си заћутала ћутањем, премда има много оних што отуда к нама пристижу. Шта, дакле, може да буде узрок томе? Метеж? Ма хајде, не бих рекао да је то, познајем наиме велику и узвишену душу твоју која је кадра и у бурама многим под повољним ветром пловити, и у сред таласа ведрину спокоја уживати. То си на самим стварима показала, глас што оглашава добра дела твоја до самих крајева икумене дође, и сви те за победницу оглашавају, што и у једном месту се учврстивши и оне који су подаље (од тебе) благочестијем својим побуђујеш и чиниш их усрднијим. Шта је, дакле, узрок ћутања? Ја то не могу казати. Али молим складност твоју, преко онога што ће уручити ова писма благочестију твојему, преко њега истога јави нам како стоје ствари са здрављем твојим, и благодушјем, и безбедношћу, и твојом и свега дома твога, како бисмо и седећи на толиком растојању и време проводећи у најтежој пустињи, из тих твојих писама утеху многу имали.

Писмо сто осамдесет шесто

Алипију[10]

Сaм си се побојао да некако, тиме што си први прискочио писању писма нама, не потпаднеш под укор због наглости – послужићу се, наиме, самим твојим речима – а ја сам толико далеко до тога задржавати те да пишеш, да ти још и пребацујем због небриге, и пре бих те похвалио да си раније писао. И ово говорим служећи се опет самим твојим судом као доказом. Казао си, наиме, да је доказ нежне љубави понајвише ово: поздрављати и оне који ћуте[11]. Будући, дакле, да је страх од наглости уклоњен, чега си се непотребно бојао, покажи нам исти тај знак веће љубави: шаљи нам, наиме, мећаве писама. Јер ти знаш како смо били, а и сада јесмо, расположени према складности твојој. Ако и јесмо протерани у најпустије место, ако и јесмо на самим крајевима икумене, никада не можемо заборавити искрену љубав што лукавства у себи нема, него сваки дан проводимо замишљајући те и врлине душе твоје у сећању наново уобличавајући. Хтели бисмо и чешће писати, но будући да нам је то тешко пошто смо толико далеко од вас настањени, а вама лако, молимо без престанка нам пишите како стоје ствари са здрављем – твојим и свега дома твога. Јер тако ћемо, и у туђини време проводећи, многу имати утеху.

Писмо сто осамдесет седмо

Прокопију[12]

Кратко бејасмо тамо с тобом, владико мој најдивнији, а добисмо много искуство искрене љубави, душе нерастрзане светским пословима и топлога и искренога расположења. Зато те и настањени на самим крајевима икумене, одведени у пустињу крајњу, тиме што те свуда са собом носимо где год да одемо, имамо запечаћенога у савести (нашој), и пишемо ти са оволике раздаљине и исказујемо ти дужан поздрав и молимо складност твоју, ако ти није тешко и мрско, и сaм нам укажи исту ту милост јављајући нам благе вести о здрављу своме. Дознајемо их, наиме, и кад не пишеш, пошто запиткујемо оне што отуда пристижу, јер нам је веома стало знати о здрављу твоме и напретку, али хтели бисмо их знати и са језика твога и од руке твоје, тако да двоструко убирамо задовољство: и што пишемо, и што добијамо писма од благородства твојега. Учини нам ту милост, најслађу и благословену, милост што нам радост многу пружа.

Писмо сто осамдесет осмо

Маркелину[13]

Одведени смо у најпустије од свих местa – Кукуз; кад, међутим, замислимо љубав вас који нас љубите, највећу имамо утеху, и овде у пустињи се богатећи. Јер није мала ризница намерити се на људе који знају искрено волети. Због тога, ако и јесмо телом одсутни, душом смо са вама везани, стегнути оковима љубави. Стога и пишемо са оволике раздаљине и дужан поздрав предајемо. Да смо вас уписали међу прве наше миљенике, то и сaм знаш владико мој најдивнији. Учини и ти сaм милост нама и без престанка пиши јављајући нам благе вести о здрављу своме, како бисмо и тиме што пишемо, и тиме што таква писма примамо, многу имали утеху и радост, и подстрек највећи док време проводимо у пустињи.

Писмо сто осамдесет девето

Антиоху

Како можемо заборавити слатко и топло расположење твоје, непатворену и искрену љубав, слободу воље и узвишеност пламене ти душе? И макар нас прогнали на саме крајеве икумене, идемо тамо свуда са собом носећи тебе, искренога миљеника нашега, жестоко са нама везанога законом љубави. Зато и настањени у највећој пустињи наше икумене, о Кукузу говорим, и у немогућности да се лако намеримо на писмоноше, многи уложисмо труд потражити и наћи некога да понесе ово наше писмо, да се обрати чудесности твојој и пренесе дужан поздрав величију твојему. А да ти сaм, после онога што си већ учинио, немаш потребу за подсећањем од нас да нам стално пишеш и јављаш благе вести о крепости својој, у то мислим не треба сумњати. Немамо, наиме, малу утеху кад од вас што нас силно љубите добијамо писма што нам јављају о здрављу вашем и преко писама непрестано обнављају љубав и чине да замишљамо присуство ваше љубави. Довољна је, наиме, учесталост писама, када она стижу од искрених пријатеља, да замени задовољство од (личнога) присуства.

 


[1] Између 404. и 407.

[2] Ово, као и следеће Писмо, писано је из Кукуза 404.

[3] Сматра се да је Писмо написано 404, током пута за Кукуз

[4] Ово, као и следећа два Писма, писана су највероватније 404. из Кукуза.

[5] Ово, и следећа два Писма, писана су из Кукуза 405.

[6] Ово, као и следећа три Писма, писана су највероватније 406

[7] Тј. Миланском.

[8] Данашњи Солин на Јадрану.

[9] Писано највероватније 405.

[10] Писано из Кукуза 404

[11] Односно писати писма и онима који их нама не пишу.

[12] Писано између 404. и 407.

[13] Ово, и следећа три Писма, писана су из Кукуза 404.