Писма 150-169

Писмо сто педесето

Максиму епископу

Кад замислим напоре ваше и знојеве што током дугога времена настадоше, не мали, него највећи подстрек добијам у страдањима којима сам и сaм незаконо пострадао, (кад замислим) љубав вашу, тако топлу и нежну, искрену бригу, напрегнуту бдитељност над исправљањем онога што се десило – највећу утеху имам. Не мала утеха бива ми кад помислим да ви, седећи на толиком растојању од нас, никад нас и не видевши, нити ја вас, речи са нама не разменивши, одједном се покренувши услед безакоња дрзникa, показасте љубав према нама толику, колику очеви према деци, или боље: и очеве бацисте у сенку том толиком бригом. Због тога благодарност дугујемо благочестију вашему, дивимо се, блаженим вас сматрамо и молимо и вас саме да себе следите, и да оно усређе које сте од почетка показали, њега истога до краја доведете. Јер и ако ништа више од тога не буде на испрвљање онога што се десило, као што управо рекох, није мала утеха нама који смо уживали и уживамо љубав од часности ваше.

Писмо сто педесет прво

Аселу епископу

Знам да вам писма нимало нису потребна да устанете и прихватите се исправљања залa што захватише цркве на Истоку. То показасте по ономе што сте учинили, сами од себе понудивши толики труд. Но будући да још остаје неисправљених зала, због безакоња оних што су се на толика зла дрзнули, помислисмо да је неопходно замолити благочестије ваше да се не окане, нити клоне, него да се користи истим усрђем и да опет дa све од себе. Јер колико више они што устају на Цркве болују од болести неизлечивих, толико ће већа и њима бити осуда, и вама који се не умарате – блиставија плата и бројнији венци.

Писмо сто педесет друго

Епископима[1]

И свакоме посебно, и свима вама заједно захвалност дугујемо; и не само ми, него и сви епископи на Истоку, клирици различитих градова и народи на разне начине гоњени, за то што се, показавши отачко благоутробије заједно с нама ожалостисте, храбро стадосте и оно што је до вас учинисте. Због тога вас сви победницима оглашавају, овенчавају, на уснама носе добра дела ваша. А ако су вам код људи такве почасти, замислите колики ће вам бити узвратни дарови код човекољубивога Бога! Знајући то, дакле, чесњејше и богобојазњејше владике моје, макар они што смућујући Цркве неизлечиве болести боловали, немојте стати чинећи служење које је до вас самих. Јер колико су веће препреке и већа тешкоћа, толико је и вама плата већа. Јер ако човек који је дао (другоме воде) да пије неће остати без плате за ту љубазност (Мт 10,42), ви који сте се прихватили тога да учините и трпите толике ствари за Цркве које се смућују, замислите колику награду ћете добити, све вас очекују награде за добре те напоре.

Писмо сто педесет треће

Истима

Не стајемо исказујући вам захвалност. Јер ако и јесмо доживели безакоња многа од непријатељa, од вас ипак имадосмо савезништво у борби много, обиље љубави, искрену љубазност, топлину љубави, и то није мала утеха за најтеже изгнанство, у коме нас држе, и за друге страхоте што наиђоше на нас. Зато молимо благочестија ваша да истрајавате показујући према нама исто расположење и ревност. Јер то што се десило неће стати само на нама, него ће прећи на заједницу Цркавa. Јер не смућује се један, два или три града, него читави народи широм земље. И ваља вам показати толику ревност, колику с правом треба да покажу они што се старају и окапавају над толиким душама. А да сте се много потрудили и што је до вас учинили, то знамо и ми и не стајемо благодарећи вам, али тражимо и да не стајете исто то чинећи. Јер истрајност ваша, трпљење и напон воље биће у стању и оне који су веома свађалачки расположени и болују болести неизлечиве одвратити од лудила што их сада држи. А ако би они остајали тако непоправиво се држећи, вама ће плата ипак бити заокружена, узвратни дар пун и венац за добра та дела читав.

Писмо сто педесет четврто

Истима

Желели бисмо и телесним очима видети вас, но будући да то није могуће док нас држи оков изгнанства, свакога дана вас очима љубави замишљамо и грлимо и не стајемо пљескајући и дивећи вам се што толико усрђе и ревност, од почетка све до сада, остадосте показујући према Црквама Истока, а молимо вас да и крај покажете достојан почетакa. Јер ако се они што у немир бацају и смутњама све пуне одликују толиком жељом за победом, много више вама, који сте се потрудили исправити ствари што су по злу пошле, ваља показати трпљење и истрајност у таквоме ревновању. Јер тако ће вам плата бити већа и узвратни дарови бројнији, а кад настану препреке многе, немојте се зауставити, него остајте тешкоћу догађајa озиђујући бдитељношћу и ревношћу.

Писмо сто педесет пето

Хроматију, епископу Аквилејскоме[2]

Одјекну све до нас продорнога гласа труба о топлој и искреној љубави вашој, доносећи са толикога растојања снажан и силан (глас) што до самих крајева земље допире. И ништа мање од (тамо) присутних и ми што смо настањени на толикој раздаљини пута знамо најсилнију и пламену љубав твоју искрену, језик испуњен слободом и смелошћу, отпор што железо жежено опонаша. Зато силно жудимо имати и лични сусрет са тобом. Но будући да нам је то ускратила ова пустиња за коју смо сада приковани, нашавши господина мојега, најчаснијега и најблагочестивијега презивитера, испуњавамо жељу себи како се може: пишући (вам) и поздрављајући, благодарност вам исказујући многу за труд који током дуге ове буре показасте у напону добром. И молимо вас, кад он крене назад, а и без тога, преко писмоношa на које се намерите – ако се могу наћи неки што крећу ка овој пустињи – пишите нам о здрављу вашему. Знате, наиме, колико задовољство имамо када учесталије добијамо благе вести о здрављу оних што су тако топло према нама расположени.

Писмо сто педесет шесто

Епископима

Вапи на све стране и сама природа ствари, пуштајући глас од трубе продорнији о најлепшој ревности вашој и усрђу око истине коју ни дужина пута, ни мноштво времена, ни неразумна тежња за свађом оних што неизлечиве болести болују, нити ишта друго од тих таквих ствари нити уништи, нити учини да потамни. А и ми не пропуштамо прилику исказати вам благодарност многу и не стајемо називајући вас блаженима због, код човекољубивога Бога, положених вам венаца за добре те подвиге. Жудимо и лице вам гледати. Но будући да то није могуће онима што су оковом прогонства спутани, узевши господина мојега, најчаснијега и најбогобојажљивијега презвитера, преко њега пишемо, и предајемо вам дужан поздрав, јављајући вам да сте сав Исток чежњом придобили и све начинили силним љубитељима вашим, и небројене имате (истомишљенике) који се заједно са вама срде праведном том срџбом код безакоња што су настала. Молимо вас да све до краја показујете исто усрђе. Јер знате колике ћете добити венце од привремених тих напора, унапред себи у обиљу многоме припремајући награде бесмртне.

Писмо сто педесет седмо

Епископима који су дошли са Запада[3]

И раније смо се дивили ревности вашој, спремности на исправљање Цркавa, чврстом и искреном расположењу, мужевној и непоколебивој вољи и истрајности коју показасте током толиког времена. Али понајвише се дивимо многоме напону вашему сада када сте се прихватили тако дугачкога и напорнога пута, испуњеног напорима и знојњењима што су на корист Цркавa. И хтедосмо непрекидно вам писати и вашему благочестију дужан поздрав пренети. Но будући да то није могуће – живимо, наиме, у месту готово неприступном, са свих страна ограђеноме пустињом – узевши сада господина мојега, најчаснијега и најбогобојажљивијега презвитера, поздрављамо љубав вашу и молимо да наметне крај (делу) који је у складу са почецима. Знате, наиме, колика ће вам бити плата за трпљење и колики су од човекољубивога Бога узвратни дарови онима који се труде око општег мира, и који се држе толиких подвига.

Писмо сто педесет осмо

Истима

Лепим тим трудом (вашим), напорима и знојењима нисте малу припремили, ни вама самима претпоставку за венце победне, ни нама повод за утеху. Зато вас, и седећи на оволиком растојању, оглашавамо победницима, благодарност вам исказујемо, ованчавамо и блаженима сматрамо. Хтели бисмо и чешће вам писати, јер највећу у томе имамо утеху, кад бисмо успевали намерити се на писмоноше. Но, будући да нам то није лако док боравимо на самим крајевима икумене, где нам нико не може брзо доћи, сада када се намерисмо на господина мојега најчаснијега и најблагочестивијега презвитера, исказујемо вам дужан поздрав и молимо благочестије ваше да, имајући на уму величину дела, ако и јесте време што је утрошено на њега много, а жеља за свађом противникa још горе узрасла, те они истрајавају неизлечиве болести болујући, не пропуштајте прилику чинећи све на исправљање онога што се десило. Јер колико је тешкоћа већа, толико ће већи и обилнији бити узвратни дар од човекољубивога Бога за добре те подвиге.

Писмо сто педесет девето

Истима

Не малу утеху имамо у невољама што су овде завладала – величину ревности ваше. И оно што се раније код вас десило: бдитељност, труд, брига толика, довољно је да нам пружи подстрек, а оно што сада придодасте кренувши на тако дугачко путовање због ствари што су на корист Цркавa, учинило је да сви ми силно одахнемо. И сви вам исказујемо заједничку благодарност за толике напоре, знојења и лепе те подвиге, не стајемо блаженима вас сматрајући за добро то усрђе и ревновање. Зато замолисмо господина мојега, најчаснијега и најбогобојажљивијега презвитера да похита ка вама. Прихвативши га, дакле, са вама доликујућим мудрољубљем, молим вас наметните конац (ствари) достојан почетака. Јер ако они који су у Црквама произвели толике буре и ратове све до сада болују болести неизлечиве, толико више их ваља жалити и оплакивати, а вама се дивити и за победнике оглашавати, што и док зла узрастају вазда показујете како напредујете у труду исправљања.

Писмо сто шездесето

Епископу који је дошао са Запада

Када замислим муку којом си се намучио, и дома седећи и спремајући се на дугачко прекоморско путовање због ствари на корист Црквама, не стајем овенчавајући те, победником те оглашавајући и блаженим називајући и пре краја (твога подухвата). Јер било да буде нешто од ревновања вашега, владико мој чесњејши, било да они што од почетак убацише немире (у Цркву) остају при истој жељи за свађом, болујући болести неизлечиве, вама је плата заокружена јер сте намером све што је до вас учинили. Због тога вас блаженим сматрам и дивим вам се, и не стајем благодарност вам исказујући. Хтели бисмо и чешће вам писати, но пошто нас је у томе спречила запустелост места у које смо прогнани, сад кад се намерисмо на господина мојега, најчаснијега и најбогобојажљивијега презвитера, пишемо и предајемо дужан поздрав. Намером, наиме, и расположењем више пута смо вам писали, али на хартији и мастилом, сада први пут, будући да сада први пут нађосмо њега који се ка вама запутио. Прихвативши га, дакле, како вам приличи, и показавши доликујућу вам љубав према њему, дајте да ужива у расположењу вашему. Јер неће имати малу утеху у толиком мучењу, ономе од путовања, док буде уживао ваше благомислије. А да се ваља користити јуначким ревновањем због несрећа у Црквама, не треба вам подсећања од других, на делима сте то показали.

Писмо сто шездесет прво

Презвитерима римским што дођоше са епископима

Многи сте напор поднели прихвативши се тако дугог прекоморског пута, многе и муке, али не (кренусте на тај пут) због животних и привремених послова, него због ствари које су на корист Црквама, за које ћете од човекољубивога Бога добити много веће (од напорa) бојне награде. И вама и нама, дакле, ваш напор и труд неће бити мала утеха: вама зато што је лепа та борба ваша (борба) за мир толиких Цркава, и што су вам узвратни дар – много бројнији венци, а нама што од вас уживамо толику љубав и што код толиких и таквих мужева затекосмо ревност многу, телом на толикој раздаљини пута настањени, везом љубави нас везасте за себе саме са строгошћу многом. За то вам дугујемо благодарност многу и не стајемо разглашавајући благомислије ваше. Оглашава њега, наиме, и глас самих ствари, али не пропуштамо прилику ни ми чинећи то језиком нашим. А ако вам сада први пут писмо посласмо, учинисмо то не услед лакомислености (наше), него због запустелости места. Сада пак, узевши господина мојега најчаснијега и најбогобојажљивијега презвитера, који иде тамо где ви живите, предајемо вам дужан поздрав, а вас молимо да га примите са љубављју која вама доликује; када се врати назад, нека нас извести о вашему здрављу, о коме нам је веома стало знати. Што се тиче тога да треба показати одговарајући труд у погледу претпоставке саме ствари због које сте дошли, мислим да благочестије ваше нема никакве потребе да га други подсећају, и то сте очитим учинили трудом (својим) који показасте све претходно време.

Писмо сто шездесет друго

Анисију, епископу Солунском

Доцкан и касно посласмо писмо љубави твојој, но дуго то ћутање не настаде вољом (нашом), него услед запустелости места у које смо прогнани, а не због лакомислености према љубави вашој. Сада пак, узевши господина мојега најчаснијега и најбогобојажљивијега презвитера, предадосмо часности твојој поздрав који одавно дугујемо, исказујући и благодарност многу благочестију твојему због отпора и храбрости (које си показао) у (одбрани) Цркавa. Прихвативши га, дакле, владико мој чесњејши како ти доликује и показавши према њему одговарајућу љубазност, немој клонути чинећи и предузимајући ствари што су на корист у свеопштем исправљању Цркавa. Знаш, наиме, величину тога дела и за колике Цркве се лепога тога дела прихватисте, и колики венци од човекољубивога Бога предстоје вама који се трудите око општега мира.

Писмо сто шездесет треће

Анисију, Нумерију, Теодосију, Евтропију, Евстатију, Маркелу, Евсевију, Максимијану, Евгенију, Геронтију, Тирсу и свима у Македонији православним епископима

Ревност љубави ваших и претходно беше велика, благодарност вам исказујемо због тога што током тако дугога времена стојите са храброшћу која вам и приличи, не повевши се ни за једним од оних што су се подухватили тога да вас придобију за себе; молимо вас, пак, да и крај наметнете онакав какав приличи. Јер колико су веће муке, већи ће бити и узвратни дарови и награде од човекољубивога Бога. Хтели бисмо часности ваше у лицa гледати. Но будући да су нас окови изгнања у томе омели и приковали за једно место, господина мојега, најчаснијега и најбогобојажљивијега презвитера посласмо (к вама) и преко њега вам предајемо дужан поздрав. Јављамо вам да не пропуштамо прилику да искажемо благодарност многу и велику благочестију вашем, молећи вас да имате разумевања за наше дуго претходно ћутање. Јер нисмо толико време ћутали не бринући, нити потцењујући вас; но будући да сада први пут налазимо човека кадрога да иде тамо где ви боравите и понесе писма од нас, пишемо вам јављајући у каквим смо приликама. Прихвативши га, дакле, са благомислијем и искреним расположењем, молимо вас да нам јавите како стоје ствари са здрављем вашим. Јер ћемо највећу утеху, и у пустињи седећи, имати од тих таквих писама.

Писмо сто шездесет четврто

Александру, епископу Коринтскоме

Знаш љубав коју показујемо према часности твојој и како се, мало (времена) са тобом провевши, чежњом за тебе везасмо. Зато се веома чудим што се током тако дугога времена ни један једини пут не прихвати тога да нам пишеш. Знам, наиме, да ћеш се заклонити иза оскудности писмоношa, и ништа невероватно. Ако, наиме, и има много оних што отуда овамо крећу, но овде где ми сада седимо не може брзо стићи ниједан од тих што отуда полазе. Па ипак, то нам није довољан (разлог) да нити једном не добијемо писмо. Будући да и ми, могући да се сакријемо иза таквога изговора, нисмо тако заћутали, него смо господина мојега, најчаснијега и најбогобојажљивијега презвитера, дигавши (на пут) послали тамо да се сретне са часношћу твојом и однесе од нас овај позрав и дозна о здрављу вашем, о коме нам је веома стало знати. Дочекавши га, дакле, са благомислијем, љубављу и љубазношћу која вам приличи, као члана нашега, када крене назад, немој оклевати да нам јавиш о крепости својој. Највећу ћеш нам, наиме, писмима пружити утеху док седимо у овој пустињи.

Писмо сто шездесет пето

Епископима који су дошли заједно са епископима са Запада

Задивисмо се и претходном вашем усрђу и ревности коју показасте код ствари што су на корист Црквама. Али пошто њима дометнусте још и тако дуго путовање, одбацивши свако оклевање са храброшћу која вам и доликује се запутисте на пут, не мало вам се и због тога дивимо и не пропуштамо прилику да вам заблагодаримо, и сада преко писама и без писама. И не само ми, него и сви широм Истока диве вам се и постају гласници чврстине ваше и непоколебивости у свему, топле љубави и неизмениве воље ваше. Те ни дужину пута, ни муку путовања надаље не држе за нешто тешко и непријатно, само да дотрче и виде толика дела ваша. Управо зато је господин мој, најчаснији и најбогобојажљивији презвитер, премда немоћнога тела, одабрао све да отрпи како би дошавши до вас уживао лично у дружењу с вама. Прихвативши га, дакле, са љубављу која вам приличи, макар страхоте још веће постале, молимо вас да се не устручавате исправљајући их, него наметните ствари конац достојан почетакa. Знате, наиме, колика ће бити плата од човекољубивога Бога вама који се трудите око толиких Цркавa у немирима, и све чините да оне уплове у мирну луку.

Писмо сто шездесет шесто

Истима

И претходно су од часности ваших велика дела настала: праведна она и вама долична зловоља због зала што су толике Цркве захватила, саосећање ваше, и ово: не статисамо на саосећању, него и учинити што је до вас. Али највеће је оно што је сада настало од љубави ваше: да се сваки од вас дигне из дома и запути на тако дуго путовање, да проводи време у туђини и подноси муке тако дугога путовања због ствари које су на корист Црквама. Због тога не престајемо благодарити вам, дивити вам се и блаженима вас сматрати што толике себи од човекољубивога Бога због тих ствари плате унапред припремате. А пошто нам сада, док смо у изгнанству, није могуће бити са вама, нити непрекидно вам писати, није наиме лако брзо добавити писмоноше – иначе бисмо вам мећаве писама послали – господина мојега, најчаснијега и најбогобојажљивијега презвитера, који је и сaм од себе гледао кренути и (лично) се видети са благочестијем вашим, замолисмо да нама донесе писма од вас, и он сaм лично ужива љубав вашу. Прихвативши га, дакле, како вам и доликује, кад год се може, не устручавајте се и нама јављати како стоје ствари са здрављем вашим. Веома нам је, наиме, стало то знати и то нам је не мала утеха у овој пустињи у којој седимо.

Писмо сто шездесет седмо

Истима

Благодарност вам дугујемо за толики ваш напон, труд и бригу, напоре, знојања и дуго ово путовање које предузесте због онога што се дешава у Цркви. Јер колико је онима што све (друге) узнемиравају већа осуда, толико је већа плата вама који трпите и ревнујете у исправљању зала што су од других настала. Хтели бисмо се са благочестијем вашим и присутнима, лично срести, но будући да смо тога лишени због принуде изгнанства, једва једном намеривши се на човека што ка вама креће, на господина мојега најчаснијега и најблагочестивијега презвитера, по њему шаљемо писма, предајући вам дужан поздрав, и благодарећи како за оно што је било, тако и за ово сада, и за целину исправљања залa. И да ништа од тога не буде, ви сте учинили оно штоје до вас. Зато и имате од Бога плату заокружену, сво време служећи се толиком ревношћу и усрђем у лечењу ствари што су на зло настале.

Писмо сто шездесет осмо

Прови, жени слободној (матрони) у Риму

Ако и јесмо раздвојени многом раздаљином пута, али као (тамо) присутни и све твоје гледајући, тако смо тачно искуство искрене и топле љубави твоје добили док нам они што отуда к нама пристижу јављају о складности твојој оно што смо жудели знати. Због тога смо ти дужни благодарност многу и велику, и величамо се и дичимо расположењем благородства твојега; стога љубљене нам: благочесњејшег презвитера Јована и чесњејшег ђакона Павла поверавам пристојности твојој, шаљући их у руке твоје као у какву луку. Дакле, гледај их, молим те, онако како теби и доликује, владичице моја чесњејша и благородњејша. Јер знаш колика ће ти бити плата за ту љубазност. И кад год се може, што чешће нам јављај како стоје ствари са здрављем твојим, о коме нам је веома стало знати, пошто веома држимо до њега.

Писмо сто шездесет девето

Јулијани и женама са њом

Колико је ваћа осуда настала онима што су ове безаконе ствари учинили, толико ће већа бити плата вама што сте се потрудили толика безакоња разрешити и показали толики труд и муку. Није, наиме, сакривено од нас доброчинство расположења вашега и ревност коју показасте и у тој ствари, и у љубазном прихвату оних које тамо к вама шаљемо. Зато вам захвалност дугујемо и молимо да остајете при истом усрђу и покажете још силнију чврстину и храброст. Знате, наиме, колика је величина тога дела и колику ћете добити плату смирујући толики немир и тако дивље таласе што су на вас наишли, и чинећи одговарајуће исправљање насталих зала.

 


[1] Највероватније Епископима западних цркава.

[2] Овај Епископ се помиње код Паладија, Дијалог, гл. 4.

[3] Ово и следећа три Писма су готово идентичног садржаја. Могуће је да је Златоусти написао Писма сличнога садржаја хотећи да сваки (или бар најутицајнији) од Епископa добије свој примерак. Исто важи и за 164, 5. и 6. Писмо.