Писма 130-149

Писмо сто тридесето

Касту, Валерију, Диофанту и Киријаку, презвитерима антиохијским[1]

Љубав је ствар плаха и присилна, насилнија од сваке власти. Ни они што им људи дугују паре не траже од њих тако их давећи, како ви, оковани оковима љубави, приморавате нас на отплату (дуга) у писмима, премда ми тај дуг често пута отплатимо. Но, таква је природа тога дуга, вазда се отплаћује, и вазда се дугује. Због тога се и ви, и често примивши писма, не насићујете. Јер и то је својствено тој похлепи, она опонаша море које се не пуни док са свих страна у њега теку реке небројене. Таква је и ширина слушања нашега, због тога, колико више (у њега) убацујемо (беседa), толико више будимо пламен расположења нашега (за слушање). Немојте, дакле, помислити да смо заћутали кратко ово време посумњавши у ваше пријатељство. Јер све бисмо супротно учинили да смо посумњали, и чешће бисмо вам писали. Јер као што они који су јаки немају потребу за лекаром, тако и људи лакомислени и они који су пали, имају потребу за негом многом. Да смо, дакле, осетили да ваше расположење (према нама) храмље, не бисмо били немарни учинивши све што је до нас, е да се оно још више разгори. А тиме што смо веома уверени и што добро знамо да и примајући, и не примајући писма њега непрекидно чувате чврстим, непоколебивим, постојаним, неизменивим, несаломивим и цветајућим, сматрали смо да нема потребе слати вам писма о томе, него отплатити дуг за то расположење (ваше). Па и сада не пишемо из потребе, него пријатељства ради. Јер да вам, ако би са свих страна почеле да дувају буре многе, ако би у висину таласе дигле, оне нимало не би могле нашкодити и бацити у немир нерасположења, то је довољно показало претходно време. Дакле, не пишемо зато што имамо потребу за утехом у томе, него јављајући вам да се радујемо, веселимо и поскакујемо од задовољства уживајући толику љубав код складности ваше и на толиком растојању. А будући да добро знам да вам доноси радост многу знати у каквом су стању наше прилике, (јављам вам): ослободисмо се стомачне слабости, здрави смо, ништа нам не смета, ни напади разбојникa, ни запустелост места, ни мноштво (других) околности, нити нас ишта друго такво ломи нити притиска, него уживамо сигурност, доколицу, мир многи свакога (дана) бринући о вашим приликама, о њима са сваким који нам дође (овде) започињемо беседе. То, наиме, и значи искрено љубити: бити спреман вазда имати на језику драге (особе). То и ми чинимо, будући да силно волимо, што и ви знате. О свему томе, дакле, размишљајући, немојте мислити да смо постали безбрижни, нити да смо временом постали лакомислени у расположењу према вама. Јер љубав никад не престаје (Кор 13,8), него и ако прође дуго време, ако узрастутешкоће, ако се раздвојимо још дужим растојањем пута, њу ништа од тих ствари не прекида, нити се губи, него још више цвета и придодаје се.

Писмо сто тридесет прво

Елпидију епископу[2]

Заћутасмо ово претходно време, не што се не обазиремо на љубав твоју, нити из лакомислености, него дуго то ћутање произведоше страхоте што нас окружише. Нисмо, наиме, седели на једном месту, него сад у Кукузу, сад у Аравису, а сад смо и гудуре и пуста места обилазили, тако се све било испунило пометњом и немиром, док огањ и мач све гутају: и тела и грађевине. Градови су већ раскопани заједно са становништвом; свакога дана изложени непрестаним гласинама постајемо селице, подносећи тежак неки и необичан начин изгнања, и очекујући смрт свакодневну. Ни сада у утврђењу, као у тамници се закључавши, нисмо сигурни, зато што се Исавријци усуђују и ту (напасти). А свему томе приступи и тешка болест, које сада, само што смо избегли најгоре, још носимо остатке, те као на острву каквоме које је са свих страна окружено отвореном пучином, тако ни на коју страну не можемо лако видети никога, док је сваки пут затворен страхом од тих смутњи. Молим, дакле, извињење владико мој најчаснији и најблагочестивији, јер познајеш љубав коју смо одавно и од самог почетка показали према теби, и не стај молећи се за нас. Јер потпуно смо сигурни да, ако се лако намериш на оне што могу послужити као писмоноше, нема никакве потребе подсећати те да нам без престанка пишеш о здрављу твоме. А и ми, ако попусте ове страхоте и узмогнемо провирити из ове тамнице и мало одахнути од опсаде под којом смо, нећемо стати непрекидно пишући часности твојој. Јер то чинећи, нама самима причињавамо радост највећу.

Писмо сто тридесет друго

Гемелу[3]

Гле, гле, колико је племенита и младалачка та душа која, не однекуд изван, него сама од себе и из себе убире и задовољство и безбедност, и оно што је најчудесније, (то бива) из ствари које многима изгледају страшне и несигурне. Јер не узнемиравати се, нити жалостити док те неки (људи) мрзе, него се још дичити код тога, и не само дичити, него и жалити мрзитеље и желети да се промене и постану ваљани, колике је то дело памети, коликога мудрољубља? Због тога те хвалимо и дивимо ти се, владико чудесњејши и величајши, због тога и сами (од радости) поскакујемо, хвалећи се пријатељством са великолепијем твојим као каквим венцем блиставим. А будући да и молитве од нас тражиш у писмима, знај да и пре тих писама не стадосмо молећи (Бога) да погледа тако велику и мудрољубиву душу како одмах бива посвећена, и како се удостојила свештених оних и страшних Тајни. Ако бисмо могли добити такве благе вести, сматрали бисмо да смо се ослободили изгнанства овога, заборавили бисмо на ову пустињу и сматрали да смо се ослободили телесне слабости у којој сад остарисмо. И знам да ти је ревновање, владико мој чудесњејши, и жеља да се преко маленкости наше удостојиш тих добара[4], а и нама је, као што сaм знаш, до тога стало. Но ако наше (жеље) потребују време, та ствар нека нема никаквога одлагања. Јер свакако ћеш, и док смо одсутни, успети у томе и са људима нама веома блиским који су кадри увести те у ту Тајну. Ако то буде, исто ћемо имати задовољство као и ако бисмо и сами послужили давању небескога тога дара, будући да је и благодат иста.

Писмо сто тридесет треће

Адолији[5]

Шта то говориш?! Поново се жалиш на сплетке и кажеш да си од страхота пострадала? А шта ти је препрека, реци ми, упловити у мирну луку и ослободити се свих тих таласа? Нисам ли ти све време то говорио, а ти се никада ниси хтела држати наших (савета)? Него си сама прихватила небројена та зла (што долазе) од блата овосветских ствари, непрестано западајући у мочваре, а на нас, због тога што те такве ствари подносиш, наводећи боли, непрекидне и честе. Или мислиш да ме сада мало чини нерасположеним кад сам чуо то што си написала, да си од својих, а уистину туђих – послужићу се твојим речима – доживела издају и тешку трагедију? Докле ћеш седети у том диму помућујући оштрину очију душе? До кад то нећеш ослободити себе најгорега ропства? А шта ти је сметња доћи овде и посаветовати се о томе са нама? Јер и сама си казала како, да се то десило, ништа од тих ствари не би осетила. Ја се веома чудим, и ниједан узрок не налазим за толику одвојеност твоју од нас, него једино лакомисленост и леност. Јер растојање пута је мало, доба године је веома погодно за путовање, не смета ни хладноћа ни врућина. Но, можда ти сметња увек постаје она мати свих зала – говорим о бризи о животним стварима – можда ти она и сада бива сметња. Ја, наиме, и ако дођеш овде радост имам многу, а ако не дођеш, не пребацујем, нити се љутим, него имам исту ону љубав коју сам вазда према складности твојој показао цветајућом. Али тугујем и веома ме боли док слушам да си још уплетена у небројене послове и да носиш около бреме небројених животних брига. И да нас принуда изгнања није задржала овде негвама (својим), не бих огорчио благочестије твоје, него и да сам слаб још више но што сам сада слаб, сaм бих похитао и не бих пре стао све чинећи и предузимајући све док те не бих ослободио те жестоке буре, и блата и бремена небројених зала. Но, пошто то није могуће, хтео бих да се о тим стварима посаветујеш са нама дошавши овде. А ако ти ни то није лако, него тешко, нећемо престати опомињући те и саветујући преко писама да покидаш те конопце, поцепаш мреже, разбијеш окове душе, те да корачаш са лакоћом и слободом многом. Јер тако ћеш узбрати не само овосветску радост, него ћеш и небо задобити са лакоћом многом. Оно, дакле, што ћеш мало касније, у време одласка одавде, и невољно оставити, исто то својевољно унапред пошаљи у ризнице истините, посредством тога унапред себи припремивши оне бесмртне и сјајне венце што никада не тамне.

Писмо сто тридесет четврто

Диогену

Много бих дао да видим складност твоју, владико мој најдивнији; знаш то и сaм и пре писама (мојих), будући да добро знаш нежну љубав коју имамо према чудесности твојој. Но будући да то није могуће – јер је и растојање пута много, и нисмо ни власни над тим кренути где хоћемо, а и страх од налетa Исавријацa сваки дан буја – молим благородство твоје да без престанка примамо писма што нам јављају благе вести о здрављу твоме, и о свему дому твоме, што нам је највећа утеха у пустињи овдашњој, а и у свакој другој невољи, док је још могуће тиме нас радовати. Ни то нам, наиме, није лако имати у обиљу многоме, зато што нико одавде не креће тамо. Па ипак, ако и јесте тешко то што затражисмо, молим те, кад год је могуће, уложи труд и без престанка нам шаљи писма што нам јављају (вести) о крепости твојој. А да би знао наше (прилике): имамо доколицу, спокој многи, мир ведар, умерено здравље, узнемирујући се једино тиме што смо одвојени од вас које волимо. Но, памет твоја кадра је и то утешити, ту муку на коју указах. Учини нам ту милост, тако да је и нама што седимо на толикоме растојању могуће веселити се таквом насладом и топлом и искреном љубављу.

Писмо сто тридесет пето

Теодоту ђакону[6]

Није да и сaм не знам како си одавно намеравао бити са нама да те страх од Исавријацa није (у томе) спречавао. Јер који се диже на пут овамо док мраз све окива и по оноликој зими, много пре не би пристао остајати тамо кад се јавило пролеће и у ваздуху влада мир многи. Познајем, наиме, сласт, складност и топлину твога расположења, оног искреног, и душу испуњену слободом многом. Зато сам и сaм не мало нерасположен што у тако благо доба године на нас наводиш не малу буру нерасположења, толико времена будући раздвојен од нас. Ово говорим не да бих те довукао овде, макар ти и сaм то небројено пута пожелео – јер све је испуњено многим ратовима, и то ћеш дознати од оних што одавде долазе тамо – него да знаш да ни ми, премда имајући мир и доколицу многу, не можемо овде бити без туге јер смо раздвојени од часности твоје, и да нам дознавши то непрестано пишеш, не само преко оних што одавде иду тамо, него и преко оних што се отуда хватају пута и пристижу овде. Захвалност ти дугујемо многу, господине мој чесњејши, због бриге и старања које имаш у погледу овдашњих немира. Свакога дана се, наиме, усложњавају прилике са овдашњом опсадом, и седимо у овој тврђави као у каквој замци. Јер већ и усред ноћи, мимо сваке наде и очекивања, натрча на град гомила од три стотине Исавријацa, и умало и нас не уграби. Но рука Божија их је одмах, а да нисмо то ни осетили, окренула назад тако да не само да смо били ван опасности, него и без страха, и када је настао дан, тада смо дознали шта се десило. Због тога се радуј и весели, и немој стати молећи се Богу да нас постави у сваку безбедност и ослободи болести што нам прети. Јер ако смо се и ослободили несигурности, ипак трају остаци болести, непрекидно нас подсећајући на слабост (претходну). А ово написасмо, не да бисмо те ожалостили, него да те побудимо на ревносније молитве за нас. Господина мојега, најчаснијега чтеца Теодота, поверавам благочестију твојему, тако да му по могућности у свему будеш пристаниште. Јер многе су, како дознадосмо, ствари што га муче.

Писмо сто тридесет шесто

Теодоту чтецу

Не мучи се тражећи оправдање за то што си брзо отпутовао одавде, прибегавајући слабости очију (својих) и хладноћи (овдашњој) и одлазак свој њима приписујући. Јер ми по слову љубави рачунамо да си (и сада), ништа мање него претходно, овде и заједно са нама, а очекујемо да ћемо једном опет уживати у личном сусрету. Нимало, дакле, то да те не узнемирава. Јер ако те је зима одвела из Јерменије, није те избацила из наше душе, него те непрекидно носимо у размишљањима. И да нас рат са Исавријцима није, затворивши сваки пут (овамо), бацио у оскудицу у погледу слања писама, читаве мећаве писама бисмо ти слали. А овако, језиком смо протекло време ћутали, али намером – никако, него вазда бринемо о теби и приликама твојим и, колико је до нас, непрекидно смо ти писали. Знајући, дакле то, сматрај да си са нама, и да време проводиш са нама у Јерменији. Ако се неко подухвати тога да сплеткари и зло чини, буди изнад тих овосветских стрелица, будући да од зла страдати, не значи зло страдати – него зло чинити, то значи зло страдати. Ми ти се, наиме, због тога још више дивимо и хвалимо твоју чврстину и мужевност, што си и док те толико таласање исцрпује стао бивајући изнад ових овдашњих немира. Остај и даље са великим задовољством пловећи по том мирном мору без таласа. И немој се зачудити ако ја то море називам мирним, док ти помињеш нападе многе. Јер тај суд доносим не по намери оних што уносе немире, него по врлини смирења. Шта значи ово што говорим? Овај велики и узвишени живот који се према небу пружио, изгледа да је по природи самих ствари тежак, а по мужевности и спремности оних што учествују у њему он постаје веома лак. И оно што је заправо најчудније код овога мудрољубља јесте то да онај што искрено и топло у њему учествује, тај и док море бесни плови по њуму под повољним ветром и у миру многоме, што док се одасвуд дижу немири, он убире смирење чисто, док се са свих страна одапињу безбројне стрелице, он стоји нерањен, дочекујући копља, а од тога нимало не страдајући. Знајући, дакле, то и без престанка о томе философирајући, убери задовољство које не вене очекујући од Бога венце што ти за лепе те напоре предстоје. И без престанка нам пиши, кад год се може, јављајући нам о здрављу своме – и ономе душевном и ономе телесном – и сво слободно време троши на читање Божанских Списа, онолико се дружећи с њима, колико ти слабост очију (твојих) допушта, како бисмо, ако нам се укаже време, у најблагороднију душу твоју уметнувши мисли из њих, то учинили са лакоћом многом. Јер знати Списе (тамо) положене, не мало ће ти помоћи када будеш намеравао схватити и мисли у њима.

Писмо сто тридесет седмо

Теодоту ђакону[7]

Престани да нас осуђујеш за кашњење, а да претходно себе не изложиш истој осуди. Добивши од нас исто онолико писама колико си нама написао, осим једнога, казао си то тако као да си нам мећаве писама послао, мислећи да нас том непрекидношћу побудиш на писање. Могуће је, наиме, волети и онога што не пише писма, а ја нисам престао писати, не престајем ни волети. Него, макар још дуже време протекло од растанка нашега, макар били одведени у још већу пустињу, нити те могу избацити из душе, нити престати да непрекидно чувам расположење према теби у цвату. Знајући то, дакле, пиши нам без престанка о здрављу своме. Јер вама је лакше (то чинити) него нама. А ако доба године и жестина Исавријацa спречава, знајући мишљење које имаш о нама, имаћемо довољну утеху за дуго то ћутање.

Писмо сто тридесет осмо

Елпидију епископу[8]

Знам да сам ретко писао часности твојој, али не својевољно, него држан под принудом самих ствари. Јер и доба године, и запустелост места у коме седимо, од тамнице гора, и то што (људи) овде ретко пристижу, и то што се ни међу то мало не срећу свима познати, а још и слабост телесна што нас је силно савладала и сву зиму приковала за постељу, довела је до дугога овога ћутања, али не ћутања намером, него до ћутања језиком. И немој мислити да си добио онолико писма колико сам ти послао, него много бројнија. А мислићеш тако ако не бројиш само она (написана) мастилом на хратији, него и она (написана) расположењем (нашим). Јер у мислима смо ти непрекидно писали и вазда смо са тобом, те ни дужина пута, ни мноштво (протеклога) времена, ни околности самих ствари нису учинили да код нас потамни расположење према часности твојој. Него остајемо чувајући га у цвату, и тога силнога и топлога приврженика, макар отишли у место и од овога пустије, идемо свуда га са нама носећи, уклесавши га у разуму нашему. Јер то значи искрено љубити: то не престаје ни временом, ни местом, ни дужином пута, ни околностима самих ствари. То знаш и сaм, будући да знаш искрено волети.

Писмо сто тридесет девето

Теодору, консуларију Сирије[9]

Сaм си казивао да ће највећи знак бриге наше о теби бити ако блиставости твојој дође од нас и друго, после првога писма. А ми, ако бисмо тиме успели бити међу онима што служе, мећаве писама бисмо послали мужу тако ваља ном, благом и великом приврженику нашем који са толиком жељом дочекује писма од нас. Будући, међутим, да то није могуће, молимо блиставост твоју да љубав нашу не мери бројем писама, него да и кад ћутимо и кад пишемо, исти онај суд који и претходно о њој има, њега неизмењенога да чува, рачунајући да нам дуго ћутање не производи лакомисленост нарави, него запустелост места.

Писмо сто чертрдесето

Теодоту ђакону[10]

Не малу утеху у оволикој пустињи имали бисмо у овоме: моћи без престанка писати сладости твојој, но и то су нам одузеле околности са исавријским злима. Јер како се јави пролеће, процветаше и њихови напади; изливају се са свих страна по друмовима, сваки чинећи стазом непроходном. Већ су заробили неке слободне жене, а мужеве убили. Зато те молим да саосећаш са нама што нисмо непрекидно писали. А будући да добро знам да ти је веома стало знати како стоје ствари са здрављем нашим, тешко пострадавши током протекле зиме, сада смо се мало опоравили; помевши се опет аномалијом ваздуха – јер овде и сада влада зима – ипак очекујемо да одбацимо остатке болести када се јави чисто лето. Јер ништа тако не шкоди нашему телу као мраз, нити пак тако користи као лето и утеха од (могућности) згрејати се.

Писмо сто четрдесет прво

Теодоту бившем консуларију[11]

Многа добра да се излију на тебе што си сина својега прихватио са толиком чашћу. То нам је, наиме, он сaм јавио, није сакрио, показујући у исто време благодарност оцу, а и нас хотећи да испуни задовољством. Стога мислимо како је та част (указана њему) нама двострука: тиме што сами мислимо да је и наше када он што добро доживи, и тиме што му и од писама наших настаде додатак многи оном (твом) благомислију. Истрајавај, владико мој најбогобојажљивији и најблагороднији, негујући добар тај изданак. А који ће то бити начин неге? Ако љубав према најлепшем овом мудрољубљу, у коме он сада учествује, негујеш у њему непрекидно, и припремаш је да узраста, јер тако ће нам брзо и плодове донети. Благородне душе, наиме, не опонашају спорост ових постојећих биљака, оних што се поверавају недрима земље, него у исто време када се саде у жељи за најлепшом овом врлином, оне се пружају ка небу и показују толики принос плодовa да бацају у сенку свако богатство, и обиљем (својим) и природом. Јер не престају са овим животом, него путују заједно са нама ка Будућем животу.

Писмо сто четрдесет друго

Елпидију епископу

Руком ретко, али намером смо често писали благочестију твојему и свакога дана смо са њим; тога дружења не може нас лишити ни множина времена, ни дужина пута, ни околности самих ствари. Таква је, наиме, природа љубави, не узмиче ни пред једном од тих ствари, нити се повлачи, него стоји бивајући виша од свега. Немој, дакле, владико мој најчаснији и најблагочестивији, нежну љубав коју имамо према складу твојему сада мерити бројем писама, него знајући мишљење наше и расположење које смо вазда показали према благочестију твојему, нимало не сумњај (у њих) услед дугога овога ћутања. Будући да и ми, добивши мало писма од расположења твојега, не мислимо да си тиме постао небрижнији према нама, него добро знамо и уверени смо да истрајаваш чувајући расположење према нама у цвату, не само не падајући услед непрекидности страхота што се наводе (на нас), него и силнији постајући (у расположењу) према нама, и за то ти дугујемо захвалност многу. А будући да добро знам како желиш знати и наше прилике: уживамо здравље, доколицу многу и мир, време проводимо у безбедности, за сада се ослободивши исавријских немирa. И коначно сам се увежбао мирно подносити јерменску зиму, трпећи од ње штету колика обично бива овако слабоме телу; натеран сам непрекидно бити затворен у кући када је мраз несносан, и ретко провиривати ван. А у другим годишњим добима, веома пријатним, уживам, тако да смо у стању лако исправити слабост која нам од зиме настаје.

Писмо сто четрдесет треће

Поливију[12]

Избачени смо са тла и из зидина градских, али из града[13] се уистину нисмо одселили. Јер ако сте ви град, а ми смо вазда са вама и у вама, очито да и овде време проводећи станујемо у ономе граду, јер живимо унутар душа ваших; и добро знам да где год да одемо, идемо тамо све вас, силне миљенике наше, у размишљањима носећи. То нам не дa осетити нити запустелост овога места – а пустије је од сваког места икумене – нити опсаду разбојникa – а свакога дана смо под опсадом – нити глад што се овде изродила, будући да нам тело борави овде, али душа непрекидно код вас. Али пошто они што су тако расположени веома желе и стало им је и до телеснога присуства, и боли их када га нема, а то је за сада немогуће, могућ је најбољи лек за то: дружење преко писама, њега нам понуди у обиљу многоме, и ослободићемо се овога нерасположења. Јер ти, владико мој најдивнији, кадар си и преко писама надоместити задовољство (личнога) присуства.

Писмо сто четрдесет четврто

Диогену

Пустиња је простор Кукуза, и иначе за становање несигуран непрестано опседнут страхом од разбојникa, а ти си га, међутим, и одсутан, рајем учинио. Јер када чујемо за много ревновање твоје, љубав према нама, искрену и топлу – јер ништа нам, и док седимо на толиком растојању није скривено – као највеће благо и богатство неизрециво имајући расположење складности твоје, држимо да време проводимо у нејбезбеднијему граду, крила добијајући од толике радости, и највећу утеху овде у томе убирући. А да би нам и други додатак задовољства настао, молим те, даруј нам и писма, она што јављају о здрављу твоме. Јер ако то и јесте тешко, услед дужине пута, и што је место ово веома далеко од јавности, али ономе који тако воли, као што ти сaм знаш волети, и ствари тешке – лаке постају. Замисливши, дакле, коликом нас радошћу радујш честим писмима, пружи нам и то весеље, јер силно тугујемо што, пославши ти већ друго писмо, ниједном не примисмо писма од складности твоје.

Писмо сто четрдесет пето

Николи презвитеру[14]

Хтео сам и сaм и силно жудео видети и загрлити складност твоју, знаш то и пре наших писама. Јер љубити знаш искрено, а умеш распознати и оне што искрено љубе. Но пошто то није могуће, чиним оно што је могуће: за сада пишем, поздрављам, писма тражим што нам о здрављу твоме чешће јављају. Даруј нас таквим даром. Ако теби, наиме, и није потребан позив на то, нећемо стати подсећајући те на то. Јер није нам мали подстрек и утеха и за пустињу ову и за страхове свакодневне што настају од разбојничкога налета, и за телесну слабост, и за све остале околности, имати новости о вама који нас љубите, да сте крпки и здрави, и да вам све ствари иду својим током, макар нам ти говорио о небројеним бурама. Како и којим начином? Могуће је, наиме, да човек храбар, будан и трезвен, плови под повољним ветом и на пучини шибаној олујама, као што се онај који је млитав, који је пао и на леђима лежи, и на мирноме мору збуњује и смућује.

Писмо сто четрдесет шесто

Теодоту, Николи и Херију, презвитерима и монасима[15]

Ви за ваше одсуство кривите налет Исавријацa, а ја за вас и одсутне велим да сте присутни, и с нама, и доласку вашему (у том смислу) то нимало није препрека. Јер таква су крила љубави, одједном и са лакоћом многом на све стране избијају, макар било небројених препрекa. А ви, ако и јесмо лишени телеснога вашега присуства, не стајте молећи се, и даће то човекољубиви Бог. Будући да вас и сaм непрекидно носим у размишљањима, не мало жудим и за личним сусретом, и добро знам да ће и њега бити, док ви са приљежношћу молите Онога који је кадар сваку буру разрешити, и све ствари извести на мирну ведрину. А како бисте се обрадовали знајући наше прилике: уживамо мир многи и доколицу, тело нам је, премда постоје многе ствари које сметају здрављу његовоме – лекари ретки, нема најнужнијих ствари (јер овде се не може ништа купити, нема избора лекова), лоше време (ништа мање од хладноће, смета нам и врућина, будући да опонаша супротност хладноће), опсада, тешка и непрекидна и стални и узастопни напади Исавијацa, уз те и друге бројније ствари које нам кваре снагу, за сада се оне тешке опасности и слабости ослободисмо и уживамо некакво умерено здравље. И немојте никако прекинути и сами нам без престанка пишући и јављајући благе вести о здрављу вашему. Јер мислимо да је највећи подстрек и утеха и ризица пуна добара многих – љубав ваша, и када замислимо расположење ваше, оно искрено, и непоколебивост мишљења (вашега) – а не стајемо њу замишајући – као да у какву луку, пространу и мирну упловљавамо после невољa многих.

Писмо сто четрдесет седмо

Антемију[16]

Други честитају чудесности твојој на конзулству и префектури, а ја (честитам) самим тим положајима, величија твојега ради. Јер нису они тебе украсили, него си ти њих украсио. Будући да је врлина таква, не зајми почасти споља, него их сама у себи носи нудећи оним положајима част, а не сама је од њих узимајући. Управо због тога, сада ништа нисмо придодали нежној љубави (нашој) према теби. Јер теби ништа више и не настаде, нити ми волимо подвојводу и конзула, него владику мојега најкроткијега Антемија, онога испуњенога савешћу многом и мудрољубљем многим. Зато те и сматрамо блаженим, не што си се попео на тај трон, него што си добио обилнији материјал да покажеш памет своју и мудрољубље. А честитамо свима којима се чини неправда, видећи пространу луку душе твоје која је кадра разрешити бродоломе безбројне и оне што су у опасностима крајњим припремити да плове под повољним ветром. Због тога поскакујемо, због тога се радујемо, сматрајући да је власт твоја свеопшта светковина свих прогоњених. – Коју светковину и ми сада празнујемо, величину твојих добрих дела метнувши на место властитога задовољства.

Писмо сто четрдесет осмо

Киријаку, Димитрију, Паладију и Евлисију, епископима[17]

Блажени, трипут и много пута балажени да сте због добрих тих знојева и подвига, мука, напора и опасности које сте поднели због Цркавa што леже по свој икумени, блистави на земљи, а блистави и на небесима поставши због тога. Јер сви људи који ума имају победницима вас оглашују. И овенчавају, дивећи се због напона вашега, храбрости, истрајности, служења. А човекољубиви Бог који вазда даје много веће узвратне дарове за напоре, наградиће вас толиким добрима, којима Богу и приличи наградити оне који се тако мужевно боре за мир у свој икумени. Због тога и ми не стајемо сматрајући вас блаженим, непрекидно уживајући у сећању на вас, у размишљању вас около носећи, ако и јесмо растављени многом дужином пута. Чесњејши, дакле, ђакон Киријак сада испловити није могао, зато што је био савладан великим трудом. Господа моја, пак, најбогобојажљивији презвитер Јован, и чесњејши Павле ђакон, са свих страна гоњени и не могући нигде стати, нити се сакрити, помислише да је неопходно докопати се љубави ваше, и бити тамо заједно са вама. Примивши их, дакле, са љубављу, покажите према њима благомислије које вам и доликује.

Писмо сто четрдесет девето

Аврилију епископу Картагинском[18]

Гле, гле колико је то: храбра душа што клија плодом љубави и благочестија; сaм, на толиком растојању пута настањен од нас, као да си присутан, и овде са нама, тако си нас придобио и освојио. Јер топлина твоје љубави и благоуханије слободе и благочестија стиже и до нас што седимо на крају икумене. Због тога ти дугујему благодарност многу, због тога блаженим сматрамо благочестије твоје, што узевши на себе напор многи и знојеве за Цркве по свој икумени, себи унапред спреми највеће венце од човекољубивога Бога. И молимо те да истрајаваш подвизавајући се лепим тим подвигом – знаш, наиме, бојне награде од њега. Јер ако неко ко подржава човека којему је учињена неправда и безакоње има од Бога плату неизрециву, замисли колику ћеш сaм добити узвратну награду, толике Цркве што се смућују ослобађајући и смутњи и немира, потрудивши се да их уведеш у ведрину луке мира.

 


[1] Писано из Кукуза 405.

[2] Писано 406.

[3] Истом: 79, 124, 194.

[4] Другим речима, желео би да га Златоусти крсти.

[5] Ово, као и следеће Писмо, писано је из Кукуза 404.

[6] Ово, као и следеће Писмо, писано је из Арависа 406.

[7] Писано највероватније 406.

[8] Писано највероватније 404. Истом: 142.

[9] Писано између 404. и 407.

[10] Писано из Кукуза 405.

[11] Ово, као и следеће Писмо, писано је највероватније 406.

[12] Ово, и следеће Писмо Диогену, писано је из Кукуза 404.

[13] Говори о Константинопољу.

[14] Писано 404. или 405.

[15] Ово, и следећа два Писма, писана су из Кукуза 405.

[16] Антемије је био конзул 405. године заједно са Стилихоном. Из Теодосијевог кодекса (Imperator. Honorii et Theodos. lex 14, lib. 12, titul. 12) види се да је био префект преторијa (παρχος τν πραιτωριν).

[17] Сви овде поменути епископи живели су заједно у Риму. О томе види: Созомен, Црквена историја, 8,26, као и о ђакону Киријаку који се ниже помиње.

[18] Следећа двадесет два Писма, закључно са Писмом Италику, са мањом или већом вероватноћом писана су 406. године.