Писма 110-129

Писмо сто десето

Васу епископу

Шта значи то? Ти који си толику према нама љубав показао, и у претходном времену, и од скоро у Константинопољу, када си чуо да смо у суседству часности твоје, ни писама нас ниси удостојио! Зар не знаш како смо расположени према благочестију твојему, и како смо са тобом везани везама пријатељства? Ја сам, наиме, очекивао да ћеш доћи овде и утешити нас који смо допали оволике пустиње. Јер шта би то било пустије од Кукуза, где са запустелошћу (места) иде и опсада Исавријацa? Па ипак, ако то и јесте тешко за тебе, и због страха од разбојникa, и због тежине (самога) пута, не оклевај писати нам и јављати о здрављу твоме, како бисмо и проводећи време у туђини, у томе утеху многу имали.

Писмо сто једанаесто

Анатолију, епископу Адане

Хтео сам срести се са часношћу твојом, будући да од многих слушам о топлој љубави коју према нама гајиш, и то никада нас не сретнувши. Али пошто је то за сада немогуће, то наиме да се оствари нада у сусрет (наш), исправљам то дружењем преко писама, највећу радост себи причињавајући. Јер ако и јесте највећа пустиња место ово у које смо одведени – Кукуз – пуно опасности многих и под опасдом сталнога страха од разбојникa, нас, међутим, ништа од тога не узнемирава, нити доводи у пометњу, нас што уживамо љубав вашу; него ако и јесмо растављени телесно, душом смо везани са вама силином многом, или још боље: сматрамо да у вашем граду живимо, неметежном и мирном, пре него у Кукузу, вазда расположењем (својим) са вама будући, и где год да одемо у мислима те носећи.

Писмо сто дванаесто

Теодору епископу[1]

Да нам је могуће било доћи и загрлити благочестије твоје, обрадовати се самим присуством љубави твојој, учинили бисмо то са ревношћу многом и брзином, но будући да нам то сада не предстоји, исто то испуњавамо посредством писама. Јер ако бисмо били одведени и на саме крајње границе икумене, не бисмо могли заборавити љубав твоју, праву, топлу, искрену, неизвештачену – ону коју си одавно и од самог почетка показао, исту ту си и сада показао. Није остало скривено од нас шта си се све потрудио и казати и учинити за нас, владико мој чесњејши и богољубезњејши. А ако (од тога) и не би ништа, ти ипак од Бога као дужника имаш заокружену плату за труд (свој) и усрђе. А и ми не престајемо захвалност исказивати блаженству твојему, и свима проповедати благочестије твоје, молећи те да и ти исту љубав према нама за свагда чуваш у цвату. Јер не малу утеху имамо, и у пустињи седећи, када толику у срцу ризницу и богатство имамо положено: љубав твоје будне и храбре душе.

Писмо сто тринаесто

Паладију епископу[2]

Што се нас тиче, не треба нам никаква утеха, довољна нам је, наиме, утеха претпоставка овога што се десило. Жалимо, међутим, свеопшту буру цркавa и бродолом који је икумену захватио, и све вас позивамо помоћи молитвама (својим) да се свеопшта погибија ова једном разреши, и све измени у ведри спокој. Не попустите управо то чинећи. Јер док се кријете и сакривате, више времена имате истрајавати у молитвама, тако са душом у невољи. И није мала ствар то: припасти човекољубивоме Богу. Не стајте, дакле, то чинећи, и кад год се може, без престанака нам пишите. Јер ако и јесмо настањени на великој раздаљини од складности ваше, али не престајемо свакога дана бринући о приликама вашим, и оне који отуда пристижу – премда се на такве ретко намеравамо – испитајући и пропитујући (за вас). Како бисмо, дакле, све јасније знали, када се може, нудите нам ту радост, јављајући нам благе вести о здрављу вашем, како бисмо и време проводећи овде у пустињи, многу имали утеху.

Писмо сто четрнаесто

Елпидију епископу[3]

И то је својствено теби, трезвеном и будном кормилару, то: запасти у бору која се толико подигла, а стајати још увек старајући се и размишљајући, по својим моћима све чинећи, посредством писама на све стране стижићи, доводећи у ред и оне близу и оне далеко, будећи их, и соколећи да таласи никога не одвуку (са брода), него да стоје и буду трезвени макар наишли небројени таласи, од ових још гори, и на једном седећи месту, да лете свуда около посредством препорука (твојих). Ниједно од (делa) твојих није од нас остало сакривено, премда седимо на толикој раздаљини (од вас). Зато сматрамо блаженим и дивимо се и благочестију твојему, и будној души (твојој), вољи несаломивој, и у толикој старости – младалачкој срчаности, и није то ништа невероватно. Јер када би та дела потребовала телесну снагу, старост би ту била сметња, а кад се тражи мудрољубље душе, тада обично седа коса нимало не смета јуначким делима; није ти, наиме, ни засметала, него је од стране благочестија твојега све учињено.

Наставак у штампаном издању.

Писмо сто петнаесто

Теофилу презвитеру[4]

И то је ствар благоволенија и благодарне намере твоје: не добивши ништа ни од кога од оних којима смо те препоручили, сматраш да си од спремности наше све добио. Али ми се тиме нисмо задовољили, него смо господину мојему Теодору, епарху који нас је водио у Кукуз, многе ствари говорили тога предмета ради, и многима писма шаљући о томе смо писали. Дакле, било да нешто буде од тих наших писма, било да писма остану само писма, да ништа не испослују код оних који су их примили, потруди се да нам брзо јавиш. Јер, понајвише се дивимо љубави твојој у томе, и највећим знаком поуздања (твога у нас) чинимо то: о тим стварима са нама разговарати. Објави нам, дакле, и ако буде чега, и ако не буде, како бисмо, ако се оно прво деси, благодарност исказали онима који су донели корист души својој – јер они то чинећи, више себи, него теби услугу чине – а ако буде ово друго, смислићемо други неки пут, краћи и лакши, којим ћеш свакако имати сваку утеху, као да ниси ни у какавој стисци. Јер ми себи највећу радост причињавамо бринући се о тако благородној и слободној души. И без престанка нам пиши о здрављу своме, јављајући нам благе вести и о добром гласу (своме).

Писмо сто шеснаесто

Валентину[5]

Шта је то? Знајући како се радујемо твојим добрима, и како поскакујемо код успеха твојих, и пре свега да си дужан јавити нам величину положаја на који си се попео, пустио си нас да то најпре од других дознајемо, и не мислиш да ти је за то потребно неко оправдање много, за то што си се попевши се (на такав положај), колико је до тебе, толико времена лишио тако велике радости? Прави твој чин, и највећа твоја власт јесте, наиме, врлина душе твоје. Но, будући да си се ти постарао окористити се и тим животним стварима на корист душе, онолико колико она буде моћнија, толико се потребитима пространија лука отвара, због тога се сада радујемо, и поскакујемо, а ипак те не остављамо без осуде због ћутања (твога). А како ћеш нам се лепо оправдати? Учесталошћу писама и тиме што ћеш нам без престанка јављати о здрављу своме, и свему дому своме. Будући да смо те, дакле, поучили начину оправдања, надаље ти придодај што је до тебе. Јер ако и после овога писма истрајаваш ћутећи, приписаћемо то лакомислености твојој и ожалостићемо се. А добро знам да ћеш најгором казном себи сматрати то да нам тиме нанесеш бол, пошто знам како си се потрудио искрено и топло нас волети.

Писмо сто седамнаесто

Теодори[6]

Пишем не тако често складности твојој зато што нам није лако намерити се на људе који носе писма, но сећам те се не ретко, него непрекидно. Ово последње је до нас, а оно прво није до нас; власни смо, наиме, непрекидно се сећати тебе, а носити писма, то већ нисмо власни. Због тога оно прво вазда бива, а ово друго – кад се може. Друга наша писма слали смо са поздравом, а ово и са молбом за милост. А која је то милост? Таква да пре доноси плод теби која је нудиш, него ономе који је прима. Дође, наиме, до нас (глас) да је Евстатије, један од оних што су ударили на часност твоју, и да је (због тога) избачен из дома твога, и склоњен ти са очију. Какву природу то (његово) дело има, и због чега си осетила толики гнев, то не могу казати, ово једино знам: оно што треба да чујеш од нас који веома држимо до спасења твога је следеће: знаш (и сама) да је постојећи живот – ништа, а да ствари истините, постојане, непромениве јесу оне које ће нас дочекати после одласка одавде. То си и од нас често пута чула, а и сама мудрољубиво тако живиш. Стога писмо не чиним дугачким, али кажем ово: ако су неки сплеткароши (њега) неправедно избацили, стидећи се природе (тога) праведника – исправи то што се десило; а ако (је избачен) праведно, одајући част законима човекољубља – учини управо исто то; у томе ћеш сама добити више него ли он.

Наставак у штампаном издању.

Писмо сто осамнаесто

Епископима и презвитерима у тамници[7]

У тамници боравите, у окове сте оковани, са људима прљавим и одбаченим затворени – шта би то било блаженије од вас, тога ради? Шта је, наиме, златан венац на главу метнут у поређењу са оковом на десницу стављеним због Бога? Шта је кућа блистава и велика у поређењу са тамницом пуном таме, прљавштине и стида, и тескоба због истог оног разлога? Због тога поскакујте, веселите се, овенчавајте се, коло играјте, што су те болне ствари које су наступиле вама претпоставка добити многе. То је сетва што најављује жетву неизрециву, то је рвање што победу доноси и награде, то је брод што товар многи носи. Све то, дакле, урачунавши, господо моја најчаснија и најблагочестивија, радујте се и веселите, и немојте стати Бога за све славећи, а ђаволу рану неисцеливу задајући и себи на небесима плату многу унапред припремајући. Јер страдања садашњега времена нису ништа спрам будуће славе која ће вам се открити (Рм 8,18). И непрекидно нам пишите. Јер веома жудимо добијати писма од људи који су због Бога оковани, писма што нам јављају страдања ваша, јер многу и у томе и овако у туђини време проводећи имамо утеху.

Писмо сто деветнаесто

Теофилу презвитеру[8]

Будући, дакле, да сам ти отворио врата преписке, покажи да претходно (твоје) ћутање није произвела леност, него то што си од нас очекивао добити слободу писати (нам); и шаљи мећаве писама која нам јављају о доброме гласу (твоме) – знаш, наиме, како држимо до њега – и немој допустити да те тиранија нерасположења баци у ћутање, него покидавши је лакше од сваке паучине, јави се у пуноме сјају у бојноме строју (своме), смелошћу и слободом плашећи противнике. Јер сада је време стицања доброга гласа и посла многога. Ни трговац, наиме, не може сакупити робу седећи у пристаништу, него прелазећи мора дуга, упуштајући се у таласе и рвући се са глађу и морским зверима и многе друге подносећи тешкоће. О томе, дакле, и сaм размишљајући, (о томе) да је време тешкоћa, (заправо) време остваривања добити и излажења на добар глас, награда неизрецивих, подигни крило размишљања и одувавши прашину нерасположења са лакоћом многом прелети сву фалангу (своју), доводећи је у ред, помазујући (на борбу), све будећи, утежући, ревнијима чинећи. И јављај нам преко писама својих, не устручавајући се ако ћеш сaм јављати о ваљаним делима својим, него сматрај да извршаваш наш налог; учини нам ту радост како бисмо и далеко од тебе будући, много задовољство имали слушајући од благочестија твојега о ономе што жудимо знати.

Писмо сто двадесето

Теодори[9]

Истрошисмо се, намучисмо, небројеним смртима умресмо, то ти тачније знају јавити они што ће ти писма уручити, и то кратко време се са нама дружећи; ја са њима нисам успео ни нешто мало разговарати, под непрекидним (ударима) врућице, коју имајући и ноћу и дању бејах принуђен путовати, притиснут врелином, мучећи се услед несанице, убијајући се услед несташице најпотребнијих ствари и одсуства помоћникa. Пострадасмо и страдамо горе од оних што раде у рудницима и бораве у тамницама. А кад се једва једном докопах Кесарије, као да сам из олује на мирно море и у луку доспео. Но ни та лука није успела уклонити последице залa од мучења на оним таласима, тако нас је то претходно време једном за свагда уништило. Па ипак, дошавши у Кесарију, мало се оправих, јер попих чисту воду, добих хлеб не за путнике, нити сасушен, јер се више нисам умивао у комадима земљаних судова, него нађох купатило, какво год, јер ми би допуштено да се на неко време пружим на постељу. Могло би се и више од овога казати, но да ти не бих смутио познање, беседу заустављам на овоме, придодавши још и то да не стајеш пребацујући онима који нас љубе што, имајући толике љубитеље, не добисмо оно што осуђеници добијају: да буду настањени на неком питомијем и ближем месту, него и овако клонулога тела и притиснути страхом од Исавријацa, не добисмо ни ту малу и незнатну милост. Слава Богу и за то! Не стајемо, наиме, славећи Га у свему. Нека је име Његово благословено у векове (Јов 1,21). А много ме и твој (поступак) зачуди, што пославши четврто, или можда и пето писмо расположењу твојему и складности, добих једно једино. Премда то није било тешко, то: чешће слати писма. Ово ти говорим не осуђујући те – јер не постоји принуда на љубав, него је то ствар слободне воље. Али силно тугујем што си нас одједном избацила из размишљања свога, током тако дугога времена пославши нам једно писмо. Дакле, ако не тражимо ништа тешко, нити мрско, пружи нам то над чим си власна и што зависи од тебе. Јер што се тиче других ствари – не досађујемо ти, како ти се не бисмо, уз то што ништа нисмо постигли, учинили као тешки неки и мрски људи.

Писмо сто двадесет прво

Аравију[10]

Пећ нерасположења коју носиш на души због свега што се са нама десило најјасније нам је показало писмо твоје, а знали смо то и пре њега. Јер нећемо моћи заборавити поток суза који си на почетку залa ових што их (други) смислише пустио. Осим тога, и писмо (твоје), ништа мање од оних суза, откри нам пламен туге, оне у срцу твоме. За (све) то очекуј награде од човекољубивога Бога. Јер постоји награда и за тугу, велика и многа. Пошто су и код залa јудејских постојали понеки који ствари које су се дешавале нису сами од себе могли исправити, него су једино јецали и оплакивали (догађаје), а такву добише награду (за то), да су док су сви остали страдали и били предати погибији свеопштој, они избегли гнев (Божији). Удари, вели, знак на лица оних што уздишу и ридају (Језек 9,4). И премда они нису спречавали то што се дешавало, пошто су чинили оно над чим су били власни: уздисали, оплакивали догађаје, тиме су себи стекли безбедност највећу. Немојте, дакле, ни ви, владике моје, стати уздишући над овим и човекољубивога Бога молећи да учини крај свеопштем бродолому икумене. Јер знате, добро знате да је све испуњено пометњом и немиром, и да не треба молити (Бога) само за Константинопољ, него за сву икумену; будући да то зло, оданде започевши и као какав поток кужни се изливши, Цркве по свој икумени мрцвари. А оно што си ти нас замолио, исто то и ми тебе молимо, док смо од вас телесно одвојени – јер душом смо са благородством твојим и са домом твојим увек везани – непрестано нам пиши и не оклевај јављати нам благе вести о здрављу своме. Знаш, наиме, колику нам (тиме) радост чиниш. Будући да си заповедио, како сам отишавши дознао, да нас сместе на твоме (имању), (знај) да нас неће одвести у Севастију, него у најпустије место Јерменије, Кукуз, и најнесигурније, због напада Исавријацa. Па ипак, захвални смо благородству твојему, и част указујемо што си се побринуо (за нас) и овако на даљину да нам се уреди смештај и замолио да нас сместе на твом имању. Али ако постоје неки твоји пријатељи око Кукуза, молимте, њима пиши.

Писмо сто двадесет друго

Маркиану[11]

Блажен си, трипут и много пута блажен, у тако тешкој бури и толиком таласању ствари показујући толику великодушност према потребитима. Јер не остаде нам скривена величина човекољубља твога, да си свима постао лука заједничка, штитећи сирочад, на сваки начин удовице тешећи, несташицу њихову подржавајући, сиромаштво исправљајући, не пустивши их ни да осете тескобу од њега, него им постајеш уместо свега, читав један народ хранећи житом, и вином, и уљем, и свим осталим. Бог да ти дa плату и у постојећем животу и у Будућем веку за ту великодушност, за то обиље, усрђе, ревност, љубав према сиромашнима, љубав искрену, јер свим тим (врлинама) ти обилујеш и цветаш, самоме себи унапред припремајући бојне награде у Будућем веку. Па и ми, дознајући за то у овој оволикој пустињи, и многим неприликама окружени – јер притиска нас опсада страха Исавријскога, и пустиња овога места, и жестина зиме – па ипак, када чујемо те вести о часности твојој, немамо осећај свега тога, него још добијамо утеху многу, поскакујући, веселећи се, радујући код тих и толиких добрих дела, код богатства тога неисказивога које себи сабираш на небесима. Како бисмо се и у другом веселили, не оклевај писати нам, непрестано јављајући нам благе вести о здрављу своме. Јер силно желимо да слушамо о крепости твојој. То и сaм знаш, као што знаш и то да вазда држимо до љубави твоје.

Писмо сто двадесет треће

Презвитерима и монасима у Феникији, катихетама (тамошњих) паганa[12] Кормилари, када виде море где почиње да бесни, да се диже, (када) виде буру многу и таласање, не само да не остављају брод, него (управо) тада улажу труд и веће усрђе, те сами трезвени будући, друге буде. И лекари, опет, када виде да се ватра (телесна) диже и постаје јача, не само да не остављају болесника, него управо тада све чине, и сами и преко других користећи се трудом и усрђем већим, е да разреше зло. Због чега ово говорим? Да вас неко не превари да због немира који је настао напустите Феникију и повучете се отуда; напротив, колико су тешкоће бројније, таласи гори, немир већи, толико више ви остајте (тамо), трудећи се, трезвени будући и будни, већу спремност показујући, е да се најлепша грађевина ваша не сруши, нити да толики напор постане бескористан, а земљорадња ваша уништена. Довољан је, наиме, Бог – немир да разреши, а вама плату за трпљење дa. Није вам, наиме, толика плата онда када се ствари завршавају са лакоћом, колика вам је сада, када је тешкоћа многа, немир многи, многи и они који вас саблажњавају.

Наставак у штампаном издању.

Писмо сто двадесет четврто

Гемелу[13]

Други чудесности твојој честитају на (добијеној) власти, а ја честитам и граду, а и величију твојему, не због части што отуда (долази) – увежбао си се, наиме, бити изнад тих ствари – него што си добио повод који ти пружа прилику да без икакве бојазни многима покажеш памет своју, и благост, и како ту сакупити добит. Јер добро знам да ћеш и оне који су жестоко за земљу приковани и који су зинули у ова (земаљска) сновиђења – говорим заправо о слави код мноштва – моћи научити да није у хланиди[14], нити појасу, нити у гласу гласника (што најављује долазак) начелника, него овом: опоравити оно што је намучено, што је лоше исправити, неправду казнити, не допустити да људи на власти правду прогоне. Јер познајем смелост твоју, слободу говора, узвишеност разума, презир ствари животних, мржњу према неваљалству, благост, човекољубље, што начелнику понајвише треба. Зато добро знам и то да ћеш бити пристаниште бродоломницима, потпора поклеклима, кула одбрамбена онима што им власт неправду наноси, и бићеш све то (веома) лако. Не треба ти, наиме, ни напора, ни зноја, ни дугога времена на исправљање свега тога, него као што сунце, одмах како се јави сву таму растера, тако и ти, јавивши се на судијском седишту, добро знам да си оне што се подухватају неправду чинити сузбио, а оне којима се неправда чини и пре но што уђу у судницу ослободио сваке претње, и да је на то исправљање била довољна и слутња мудрољубиве душе твоје. Због тога, и седећи у пустињи и притиснут многим неприликама, испуњавам се весељем многим, савезништво са онима којима је неправда учињена сматрајући сопственим задовољством.

Писмо сто двадесет пето

Киријаку епископу, који је и сам у изгнанству[15]

Писмо сто двадесет шесто

Руфину презвитеру[16]

Дође до нас да се у Феникији опет распламсаше зла, да узрасте лудило Јелинa[17], да су многи од монахa: једни рањени, други умрли. Због тога те још више притискам да се са већом журбом прихватиш пута и станеш у бојни строј. Јер добро знам да ћеш, само јавивши се (тамо), обратити противнике (у бекство) користећи се уобичајеном молитвом, кротошћу, истрајношћу, да ћеш разрешити лудило њихово, опоравити оне што су са нама, и многа учинити добра. Немој, дакле, оклевати, нити одлагати (одлазак), него са већом брзином крени, и нека те ове вести учине спремнијим. Па ни када би видео дом (свој) где гори, не би се повукао, него би тада још више навалио како би спречио (ширење) пламена – и сaм и преко других, све би учинио да угасиш то зло. Па и сада, дакле, пошто се разгоре таква ватра, потруди се да без одлагања тамошње (неприлике) предупредиш, и свакако ће испасти нешто корисно, и исправљање много. Јер кренути, у тишини и миру, кад нико не ратује на тебе, поучавати (друге), то могу и понеки од (људи) обичних, али док ђаво тако бесни и демони се наоружавају – храбро стати и уграбити неке од људи који су се са њима сврстали (у бојни строј) и друге спречити да допадну њихових шака, то је ствар мужа племенитога, душе трезвене, то је ствар узвишенога твога разума и буднога, то је достојно венаца небројених, неизрецивих бојних награда, то је дело апостолско.

Наставак у штампаном издању.

Писмо сто двадесет седмо

Поливију[18]

Други би заплакао и закукао над неподносивом студени овде, потпуном опустелошћу места и болешћу најтежом – јер смо овде и у болест запали – ја пак, оставивши то по страни, оплакујем одвојеност од вас, што ми је теже и од пустиње (овдашње) и од зиме. То ми је сад зиму учинило тежом него претходну. Јер оно што сам имао као једину утеху за горку ту одвојеност – то да преко писама са вама саобраћам – зима нас, наишавши, и тога лиши, затворивши путеве многим наносима снега, те не допушта нити доћи (до нас) и бити овде, нити се одавде дићи и запутити к вама. А сада, ништа мање, него и много више исто то чини и страх од Исавријацa, опустелост (места) увећавајући, све одавде терајући и чинећи да буду избеглице и селице. Нико, наиме, не прихвата да остаје дома, него свако бежи остављајући свој (дом). И градови су надаље (обични) зидови и кровови, а увале и дубраве – градови. Јер као дивље звери, леопарди и лавови, свако сматра да му је безбедније тамо бити него у пустињи градова; управо тако и ми, људи који настањујемо Јерменију, принуђени смо свакога дана мењати (једна) места другим, живећи живот некаквих селицa и номадa, не усуђујући се да се игде зауставимо, тако је овде све пуно пометње и немира. И једне присуством (својим) кољу, пале, робовима уместо слободним чине, а друге гласом (о томе) чине избеглицама и људима без града, или боље: убијају их. За колико њих у цвету младости, кад су почесто у сред ноћи, кад мраз све стегне, били принуђени да одједном искоче из дома, страхом од тога гласа потерани као димом каквим, нису ни били потребни мачеви исавријски како би окончали живот, него смрзавши се на мразу, тако издахнуше, те им повод за бекство од смрти постаде повод још горе смрти! Ето, такве су наше прилике. Ово смо казали не да бисмо те растужили – премда добро знам да ће те казано дирнути – него да ти укажемо на узрок дугога ћутања, и како то да смо ти доцкан и касно написали писмо. Јер сви су нас у тој мери оставили да се не може ни наћи нико ко полази одавде, него ми је неопходно дићи презвитера што је са нама и послати га чудесности твојој. Примивши га, дакле, како ти доликује, брзо нам га пошаљи назад са благим вестима о здрављу склада твојега. Знаш, наиме, како нам је стало знати о томе.

Писмо сто двадесет осмо

Мариниану[19]

Осталим људима пролеће је слатко, јер се лице земље цветовима кити и све се јавља као врт (цветни), а мени јер ми нуди лакоћу многу саобраћати писмима са познаницима својим. Хтео бих, наиме, и сама лица вам гледати, али пошто то није могуће, оно што је могуће, то чиним са усрђем многим, преко писама саобраћајући са вама. Не секу, наиме, морнари и морепловци са таквим задовољством површину мора поуздавши се у то доба године, као што се ја прихватам пера, хартије и мастила, намеравајући да пишем складности вашој. Јер у зимско доба, када мраз све закује и неизрецив снег затвори путеве, нити се неко извана прихвата тога долазити (овде), нити се одавде подиже (на пут). Стога и ми, као у тамници затворени унутра у собама, и као да нам неко језик држи, услед недостатка писмоношa и невољно заћутасмо дугим ћутањем. Но, будући да на крају ово доба године отвори стазе за путовање те нам развеза узе са језика, подигавши презвитера што је овде са нама, посласмо га благородству твојему да дознамо о здрављу вашему. Прихвативши га, дакле, владико мој најдивнији, онако како ти и доликује, и погледавши га са доликујућом ти љубављу, кад крене назад, молим те, јави нам о здрављу своме. Јер знаш како нам је стало знати о њему.

Писмо сто двадесет девето

Маркиану и Маркелину[20]

Како је леп двопрег ваш и нама веома драг, везан не само законом природе, него и везама најжешће љубављи. Због тога се дичимо пријатељством вашим и жудимо и лични сусрет са вама имати. Но, будући да то за сада није могуће, чинимо оно што је могуће: без престанка пишемо, непрекидно вас се сећамо и свуда вас у мислима носимо, где год да одемо; дужина пута ни мало нас није раздвојила од складности ваше. Такво је, наиме, крило љубави, и пут и растојање лако прелеће и бива изнад сплета околности. Зато и ми, премда нас задржавају многе тескобе, пустиње, опсаде, непрекидни напади разбојникa, нимало услед тога не постадосмо лакомисленији у погледу пријатељства са вама, него расположење према вама чувамо непрекидно у цвату. Зато и молимо, чешће нам пишите јављајући нам благе вести о здрављу вашему. И сами, наиме, знате колику у томе налазимо утеху овако у пустињи седећи.

 


[1] Сматра се да је Писмо упућено Теодору Мопсуестијском, пријатељу Јована Златоустог још из младости. Само двојица епископа из тога времена носе то име, Тијански (у Кападокији) и Мопсуестијски. Златоусти са Теодорим Тијанским никада није био у пријатељским односима, а поготово не „одавно и од самог почетка“. Осим тога, у једном од четири рукописа на крају писма уместо „у срцу (ν καρδί)“ стоји „у Киликији“, итд.

[2] Писано између 404. и 407. године.

[3] Писано из Кукуза 404. Елпидије је био Епископ Лаодикијски.

[4] Писано убрзо по доласку у Кукуз 404.

[5] Писано из Кукуза 404.

[6] Писано из Кукуза 404. или 405.

[7] Писано на почетку прогонства, 404

[8] 79) На путу за Кукуз 404.

[9] Писано из Кесарије Кападокијске, на путу за Кукуз 404.

[10] Писано пред долазак у Кукуз.

[11] Писано из Кукуза 404.

[12] Писано из Кукуза 405.

[13] Писано из Кукуза 404. или 405.

[14] Кратак, скупоцени огртач, који су могли носити само припадници виших слојева друштва.

[15] Писмо највероватније није аутентично. Оно заправо представља једну компилацију готово дословних исписа из појединих Златоустових беседа (Прва и друга пред изгнање) и писама (Олимпијади, 1; 3; 4 и 9) а тамо где то није случај, језик аутора се веома разликује од језика и карактера Златоустог. сматрали смо да нема потребе уврстити га у ово издање, како смо урадили и са беседама за које је очигледно да не припадају Златоустом. Оставили смо само наслов како не бисмо пореметили редослед Писама.

[16] Писано из Кукуза 406.

[17] Тј. паганa.

[18] Писано највероватније 406. Истом: 143

[19] Из Арависа 406.

[20] Писано из Кукуза 404.