Писмо деведесето
Мојсију епископу
Мислим да ти наша писма и нису потребна да покажеш доликујућу ти храброст и одвратиш се од оних што су толика зла произвели у Црквама и сву икумену испунили немирима, јер ти си на (делима) која си учини јасно то показао. Но будући да ми је непрекидно и сваким поводом стало дотога да поздравим благочестије твоје, ево и сада исто молим: да се доликујућом ти храброшћу окренеш од оних, а и све остале да припремиш на исто. Јер не предстоји вам мала плата ако намеравате одвратити се – како вам и доликује – од оних што су толику буру распирили и све испунили небројеним саблазнима. Јер ствари ће на тај начин добити најбоље исправљање. А молимо те и да без престанка помињеш нас који те силно љубимо. Ти знаш како смо увек расположени према благочестију твојему.
Писмо деведесет прво
Роману презвитеру
И то је својствено теби и великој, узвишеној и мудрољубивој ти души, то да ни у бури толиких послова не заборавиш на љубав нашу, него истрајаваш чувајући пријатељство са нама непоколебивим и у пуноме цвату. То сам, наиме, јасно дознао од људи који су отуда пристигли овде, а знао сам то и пре но што сам од других дознао. Познајем, наиме, чврстину и неизменивост разума (твога), снагу и непоколебивост воље. Зато осећам захвалност многу богобојажљивости твојој, молим благочестије твоје и као највећу благодат иштем: непрекидно нам пиши, кад год се може. Знаш, наиме, колику утеху имамо и у туђини време проводећи кад добијемо писма што нам јављају благе вести о здрављу твоме. Јер силно желимо да је богобојажљивост твоја здрава и права, будући да је твоје здравље многима потпора, лука, ослонац и претпоставка небројених добрих дела.
Писмо деведесет друго
Мојсију презвитеру
Обиље похвалa што леже у писмима часности твоје веома надилазе маленкост нашу. Зато оставивши њих по страни, немој престати молећи се за заједницу Цркавa, за смиреноумље наше, зазивајући човекољубивога Бога да разреши зла што су захватила икумену. Јер постојеће прилике потребују једино молитве, а понајвише молитве ваше, молитве које су пред Богом стекле слободу многу. Немојте стати напрегнуто то чинећи, а нама, кад се може, непрекидно пишите, и не оклевајте, јер ни дужина пута (између нас) није многа. Веома жудимо знати о здрављу вашем, будући да је здравље ваше многима потпора и утеха. Вазда постоји потреба за вашим животом, а понајвише сада у оволикој бури и тами, како бисте јављујући се као јасна светила небеска светлели онима који су у бури и силноме таласању. Дакле, да бисмо и ми добре воље били, често нам шаљите писма што нам благе вести јављају о здрављу вашему, и не малу ћемо утеху имати ако о чесности вашој непрекидно такве вести дознајемо.
Писмо деведесет треће
Афтонију, Теодоту, Хереју, презвитерима и монасима, и свима што са њима живе[1]
Телесно присуство љубљених доноси више утехе онима који се воле. Па и блажени Павле је често, или боље: непрекидно у размишљању своме носећи верне кроз сву икумену, и ни у оковима, ни у ланцима, ни у одбрани (пред судом) не пристајући да их одложи – то објављујући говорио: Јер вас имам у срцу, и у оковима мојим, и у одбрани, и у потврђивању Еванђеља (Фил 1,7) – са ревношћу многом тражи и телесно присуство (њихово), овако говорећи: а ми, одвојивши се од вас на неко време, лицем а не срцем, још више се потрудисмо видети лице ваше (уп. 1Сол 2,17). Управо то и ми сада осећамо, са ревношћу многом тражећи (лично) присуство како оних што су нас видели, тако и оних што нас нису видели. Но будући да то за сада није могуће – спречава то, наиме, и дужина пута, и доба године, и страх од разбојникa, и то што нама и без тога није лако кренути се одавде и на дуго путовање поћи – пређосмо на друго средство, исказујући вам дужан поздрав, и пре њега вас позивајући, и као највећу благодат тражећи да нас непрекидно док се молите помињете, и да припаднете човекољубивоме Богу са благородством многим и сузама (молећи) за понизност нашу. Јер ви који сте избегли вртлог животних послова и ослободили се паре и таласања залa (што владају) у њима, који сте душе своје подстицајем лепога овог мудрољубља повели као у какву мирну луку без таласа, који сте ноћи свеноћним бдењима у дане претворили, јасније у њима видећи него други по дану, праведно би било да ми молитвама вашим саборци будете. Јер могуће нам је, и док седите на толикоме растојању (од нас), имати вас за саборце; нема места ни времена које је кадро прекинути такву испомоћ. Будите нам, дакле, саборци и пружите руке на молитве. Јер управо то је највећи вид љубави. А заједно са молитвама вашим, не оклевајте јављати нам о здрављу вашему, како бисмо и у томе имали утеху највећу, веселећи се љубављу вашом, и све вас замишљајући као овде присутне, јер кад се искрено воли могуће је уобличити такве слике. Ако би се десило да смо и у још горој пустињи од ове, у томе бисмо имали утеху многу.
Писмо деведесет четврто
Пентадији ђакониси[2]
Ја сам и раније знао за љубав коју гајиш према нама, на самим стварима је познавши, а сада је познадох још јасније из писама које си нам послала. Због тога ти се понајвише и дивимо, не само зато што си написала, него и што си нам јавила све што се (тамо) догодило. Јер то је знак да имаш поуздања и да бринеш о нама. Због тога поскакујемо, радујемо се и веселимо, највећу утеху и седећи у оволикој пустињи имамо у храбрости твојој, отпору, вољи непоколебивој, памети многој, слободи говора, узвишеној смелости којом си противнике постидела, ђаволу болан ударац задала, а оне што се боре за истину (на борбу) подстакла, као храбри предводник у рату трофеј победни подигавши, победу блиставу извојеваши, а нас си толиким задовољством испунила да и не мислимо како смо у туђини, нити у страној земљи и пустињи, него да смо тамо дошли и да смо са вама и веселимо се због врлине душе твоје. Радуј се, дакле, и весели извојевавши такву победу, лако зачепивши губицу толиким зверима, зауздавши им бестидне језике и затворивши бесна уста. Таква је, наиме, истина са којом си се подвизавала и за коју си често била на заклање предата, у краткој реченици (казано): надјачава клеветнике, као што се, наиме, лаж, макар била у небројене реченичне обрате увијена, лако растаче и распада, и лакше од паучине кида. Радуј се, дакле, и весали – нећу стати без престанка те речи говорећи – буди храбра и јака, и смеј се над сваком сплетком коју на тебе наводе. Јер колико горе они дивљју, толико дубље ране сами себи задају, теби ни најмање не шкодећи – као што ни таласи (не шкоде) стени – сами себе уништавајући и слабијима чинећи и против себе гомилајући страшне одмазде. Нимало, дакле, не буди у страху од оних што ти прете, макар зубима шкргутали, гневом многим одисали, страшно те гледали, услед злобе падајући међу најдивљије звери. Јер онај који те је до дана данашњег избавио од шароликих и различитих њихових сплетки, тај ће те и у будућности, тако храбру, поставити у већу безбедност, те ћеш и ти сама казати: Стрела дечија постадоше ударци њихови, и изнемогоше у њима језици њихови (Пс 63,8-9). Што је (увек) било, и биће, тако да ћеш и ти добити већу плату, блиставије венце, а они ће остајући непокајани бити предати већој казни. Јер, коју су сплетку пропустили? Које средство нису покренули подухватајући се тога да поробе твоју чврсту, Богу верну, или боље: племениту и најхрабрију душу. Изведоше на трг тебе која осим Цркве и женске одаје ни за шта друго ниси знала, са трга (те одведоше) у судницу, из суднице у тамницу.
Наставак у штампаном издању.
Писмо деведесет пето
Пеанију[3]
Мучне ствари су се догодиле; неопходно је, међутим, оплакивати не оне који су пострадали и храбро их одстојали, него оне који су их учинили. Јер као што оне најсвирепије од дивљих звери, када у гневу многоме налете на врхове копаља (заправо) чине да им сечива продру дубље у утробу, управо тако и они који су се дрзнули на ова безакоња, тежак огањ геенски на своју главу наводе. А ако се још и диче тиме шти чине, понајвише и јесу кукавни и достојни бројнијих суза зато што и тиме себи најтеже полагање рачуна готове. Њих, дакле, непрестано треба жалити, а онима које су они тако горко предали заклању, ваља се радовати бојним наградама, венцима што су им на небесима положени, и што тиме чине највећи и најочитији доказ неисцеливе ране задате ђаволу. Јер да је није примио као неисцеливу, не би толико забректао преко драгих му. Све то, дакле, држећи на уму, владико мој најдивнији, највећу имај утеху и без престанка нам пиши о здрављу своме. Јер жудимо видети и обгрлити милу нам главу, но пошто то сада није могуће, молим благородство твоје: сaм нам непрекидно шаљи писма о крепост твојој, а и онима који нас силно љубе омогући да у томе имају лакоћу многу.
Писмо деведесет шесто
Ампрукли ђакониси и онима са њом[4]
Таласи што бију о стене, ове нимало не могу померити, него великом силином налета себе распршивши – нестају. Исто се то може и сада видети код вас и код оних што залуд и ни за шта ударају на вас. Јер од тога вам бива већа слобода пред Богом, а и већа слава код људи, онима пак осуда, срамота и прекор. Таква је врлина, а такво и неваљалство: она прва када се на њу ратује – цвета, а ово последње кад ратује (против другога) постаје слабије, управо од тога и пропада. Имајући, дакле, као највећу утеху: претпоставку овога што се догађа, радујте се, веселите и јачајте. Јер знате за које бојне награде сте се спремиле у подвигу толике храбрости, и која вас, тако истрајне, док благодарно подносите све што удара на вас, очекују добра: која нити око виде, нити ухо чу, нити на срце човеку дођоше (1Кор 2,9). И још: те болне ствари пролазе и нестају са овим постојећим животом, а тамошње бојне нараде остају непролазне. А и пре тих бојних награда, и овде убирате задовољство не мало крепећи се надом чисте савести и очекивањем оних венаца. Знам да ви то знате и пре мојих писама, али како бисмо писмо учинили дугачким, развукох утеху. Јер добро знам да силно љубиш писма наша, и мислим да је то разлог што нас без престанка осуђујеш како не пишемо често. Не бисмо могли заситити ту твоју жељу ако бисмо ти свакога дана слали писма, зато што веома држите до наших писама. Нека ти Бог дa плату и узврати за толику љубав према нама, и у овоме и у будућем животу. Ми, пак, не престајемо писати ти преко оних што овде долазе, јер то чинећи себи самима највећу радост приређујемо, без престанка поздрављајући душу твоју преко писама. Јер љубав коју си од почетка побудила у нама, њу без престанка чувамо у цвату, и макар још више времена него сада били одвојени од вас, она ни тада не постаје слабија. Ми вас свуда носимо у мислима, дивећи се вашој непоколебивој, правој и великој храбрости. И ти нама пиши непрестано јављајући благе вести о здрављу своме и о свему дому твоме, како бисмо и ту имали утеху многу.
Писмо деведесет седмо
Ипатију презвитеру[5]
Знаш и сaм, господине мој чесњејши, колику вам плату доносе страдања Бога ради, колике бојне награде, какве венце; нимало, дакле, нека те не збуњује ово што се дешава, будући да ваља оплакивати оне што зло чине. Јер они су ти који на главу своју навлаче казне небројене. Ти сaм, дакле, како ти и приличи и са доликујућом ти храброшћу, од паучине лакше кидај њихова лукавства и сплетке, и без престанка нам пиши јављајући благе вести о здрављу своме. Јер многу ћемо имати утеху и овде у туђини време проводећи кад примамо таква писма од часности твоје.
Писмо деведесет осмо
Халкидији[6]
Не мало се ожалостисмо када дознадосмо да си у толикој слабости. Знаш, наиме, како држимо до твога здравља, госпођо моја најпристојнија и најблагочестивија. Да се не бисмо, дакле, мучили бригом (о теби), потруди се јавити нам преко првога који отуда долази овамо да ли су се ствари са твојом болешћу окончале и да ли се вратила чистоме здрављу. Јер не убирамо малу радост и у оволикој пустињи седећи кад дознајемо о здрављу и весељу вас што нас искрено љубите. Знајући, дакле, колико нас радује када нам шаљеш такво писмо, немој оклевати, нити одлагати, него те молим да то одмах учиниш, како би, као што си нас сада, казавши да си болесна бацила у нерасположење, тако и јављајући о здрављу своме, учинила да се испунимо задовољством многим.
Писмо деведесет девето
Асинкритији[7]
Мени је веома стало до тога да вам непрекидно пишем, јер расположење ваше, обзир и поштовање које сте увек према нама показивали, где год да се запутимо, не можемо заборавити, него за стално држимо цветајућим спомен на вас носећи га свуда са собом. А ако вам и нисмо писали колико смо хтели, него ређе, то није до наше лакомислености, него до принуде околности и што је пут сада путницима непроходан. Знајући то, дакле, госпођо моја најпристојнија и најблагороднија, било да пишемо, било да ћутимо, исто мисли о расположењу (нашему) које смо увек према вама показали.
Писмо стото
Маркиану и Маркелину[8]
Исти нам је узрок дугога ћутања, онај који и благородству твојему, али ћутања не онога вољом, него онога језиком. А да мислима пишемо, и непрекидно поздрављамо, или боље: не престајемо (поздрављати) најблагороднију и најскладнију душу вашу, и да вас уклесавши вас тако у савест свуда носимо (то будите сигурни); то, наиме, значи искрено љубити. Знајући то, дакле, господо моја најмилија и најчаснија, пишите кад год се може, јављајући како стоје ствари са здрављем вашим. И будите сигурни да и кад ћутите, ми о љубави вашој имамо исти суд који и када пишете, суд доносећи по намери вашој.
Писмо сто прво
Севиру презвитеру[9]
Премда живимо у најпустијем месту, често смо писали складности твојој и не стајемо без престанка запиткујући оне што отуда стижу о здрављу твоме. И сaм не знам откуда то да ти, тако посвећен љубитељ наш будући и лакоћу многу имајући да нађеш људе да нам отуда доносе писма, ћутиш тако дугим ћутењем. Али имајући на уму топлину, ваљаност и искреност расположења које си увек према нама показивао, и у дуготрајном ћутању твоме имамо највећу утеху. Хтели бисмо, међутим, без престанка добијати твоја писма која нам јављају о здрављу твоме, и оно што од других дознајемо, исто то бисмо хтели да дознајемо са језика твога. Управо то сада чини, владико мој чесњејши, јер знаш колика нам је то радост; а ми и пишући и не пишући не престајемо сећати се и чувати исту љубав коју смо према благочестију твојему показали, где год да одемо. Јер то чинећи, себи највећу радост приређујемо.
Писмо сто друго
Теодоту чтецу[10]
Шта кажеш? Бројнији се сада дигоше таласи од оних што си очекивао, и због тога тугујеш? Због тога се треба радовати и поскакивати. Па и блажени Павле је тако чинио, сад говорећи: И не само то, него се и хвалимо у невољама (Рм 5,3), а сад: Радујем се у својим страдањима (Кол 1,24). Јер колико већа и силнија бура настане, толико је добит већа, венци од трпљења сјајнији, бојне награде бројније. Пошто и сaм имам поуздања у тебе – знам, наиме, твоју непоколебивост, несаломивост и чврстину – то тугујем и сузе лијем због сплеткароша, јер они који би требало да буду међу онима што брину о теби, они показују (поступке) својствене непријатељима. Само ме једно жалости: слабост очију твојих, на које тражим да обратиш пажњу, и разговарајући са лекарима, и учинивши што је до тебе. Код невољa које (други) новоде на тебе – као што и претходно казах – тражим да се сaм радујеш, а и ја се радујем заједно са тобом. Знам, наиме, какав плод трпљења ти се из тога рађа. Ништа, дакле, да те не збуњује нити узнемирава од ствари које се догађају. Једно је само тешко: једино грех! Све остало, теби будноме и трезвеноме, биће претпоставка највеће добити, а она неисказива добра, она на небесима, биће ти дата у изобиљу многоме. Бавећи се, дакле, свакога дана таквим пословима, радуј се и весели и не оклевај без престанка писати нам. Ми бисмо, наиме, хтели да си (овде) са нама, но будући да су ти не само зимско доба, него и летња жега подједнако мучни, у страху смо бацити те у неблагорастворење ваздуха, понајвише због болести очију твојих. Учинивши, дакле, бригу многу око њих, кад се може и о њима нам непрестано пиши, и јављај, ако ти макар мало буде боље, како бисмо и седећи на оволикој раздаљини (од тебе) и у томе имали радост многу.
Писмо сто треће
Ампрукли ђакониси и женама са њом[11]
Одвојен сам од часности ваше дугом раздаљином пута, али о храбрим и најбољим делима вашим дознадох ништа мање од тамо присутних, и силно се обрадовах вашој храбрости, трпљењу, непоколебивој вољи, чврстом и железном разбору, слободи говора и смелости. Због тога не престајем сматрати вас блаженим како због постојећих, тако и због неизрецивих будућих оних добара која ћете примити у будућем веку, а која сваки ум и реч надилазе. Али силно си нас растужила не обавезавши се писати нам док седимо овде на толикоме растојању. Знам да се то није десило из лакомислености – јер и кад пишеш и кад ћутиш, знам (твоју) прaву, искрену и неизвештачену љубав, силну и чврсту – него што није било никога да (писмо) напише. Али и тако ти је ваљало писати нам твојим домаћим језиком, и својом руком. Јер ми веома волимо, као што и сама знаш, када непрекидно добијамо писма од благочестија твојега, тако да свакога дана дознајемо о здрављу твоме; у томе немамо малу утеху и у оволикој пустињи и овдашњим околностима. Знајући, дакле, владичице моја најчаснија и најблагочестивија колику утеху имамо у томе, немој стати радујући нас лепом том радошћу. Јер многи су и са многих страна отуда приспели. Но, ја ти не пребацујем због њих, зато што нам нису донели писма од пристојности твоје, јер могуће је да они благечестију твојему нису познати. Сад пак, кад се са лакоћом могу слати писма, и понајвише када су се тамо догодиле такве ствари, силно смо пожелели примити писма. Надокнади, дакле, оно што је у претходном времену пропуштено, и учесталошћу, (правом) мећавом писма утеши нас за претходно дуготрајно ћутање.
Писмо сто четврто
Пентадији ђакониси[12]
Блаженом те сматрам због венаца којима те и сада овенчах што си одабрала све храбро отрпети због истине. Тиме и Бога као Заштитника имаш са силином многом. Јер ја сам се, вели, до смрти за истину борио, и Господ ће се за тебе борити (Сирах 5,32). Како се и збило. Јер све до сада истрчавши добру ту трку, многе си бојне награде одозго привукла, због тога се, наиме, и радујем. А будући да дознадох како размишљаш путовати, и хоћеш се одселити одатле, молим часност твоју да и не помишљаш ни на шта слично. Прво, због тога што си ти потпора граду тамошњем, лука пространа, ослонац и заштитни зид сигурни намученима. Немој бацити из руку толики посао, немој испустити толику добит, свакога дана сакупљајући себи толика блага пристуством својим тамо. Јер како они који гледају, тако и они који слушају о добрим делима твојим не малу корист имају. А знаш колику ти то доноси плату. Најпре те, као што рекох, због тога молимо да останеш тамо, јер си показала и не мало искуство користи коју нудиш твојим останком тамо. А онда, ни доба године ти (путовати) не допушта. Јер знаш телесну слабост (своју), и да ти није лако кретати се по толиком мразу и зими. Осим тога, како чујемо, и (напади) Исавријаца цветају. Све то, дакле, урачунавши као (жена) паметна, за сада се никако не хватај пута; и молим те напиши нам о томе брзо, и непрекидно јављај о здрављу своме. Будући да смо се и сада ожалостили не примивши писма од часноти твоје, и у бригу се бацисмо, да те у томе није каква болест спречила. Како би нам, дакле, и ту бригу скинула, хитро нам пошаљи писмо које нам то јавља.
Писмо сто пето
Халкиди[13]
Нека ти Бог и овде и у будућем веку дa плату за поштовање, част и искрену љубав према нама. Јер не само сада, него и одавно, од самог почетка добро знам како си се потрудила да будеш расположена према нама. Због тога и седећи на толикој раздаљини, и раздвојен толиким путем, и у многим тескобама овде будући: због запустелости места овога, због непрестаних опасности, због узастопних напада разбојникa, због недостатка лекарa, и ништа од тога ме не спречава да се без престанка сећам складности твоје, него љубав коју сам од почетка имао и према теби, и према дому твоме, исту њу и сада чувам у пуноме цвату, не допустивши да потамни ни од (протока) времена, ни од дужине пута. То, наиме, значи искрено волети. И тебе молим да по савести својој и благочестију храбро подносиш све што удара на тебе. Јер знаш да си од најранијег узраста све до сада прошла кроз најшароликија и готово сваковрсна искушења, и да си кадра са лакоћом подвизавати се подвигом трпљења, као што си се почесто и подвизавала, себи тиме унапред припремивши блиставе венце. Па ако ово (сада) јесте веће (искушење) од претходних, али је и венац већи. Нимало, дакле, да те не збуњују страхоте које се наводе на тебе, него као када се таласи (на мору) подигну, и бура постане јача, толико се већа очекује добит, и много бројније награде за напоре, веће и блиставије. Страдања садашњега времена нису ништа према будућој слави која ће вам се открити (уп. Рм 8,18). Јер ово садашње је пут. И добре и болне ствари овога живота, и једне и друге подједнако пролазе, и ниједна од њих није поуздана, нити сигурна, него опонаша природу: истовремено се и јављају и пролазе. Као што, наиме, путници и намерници, било да ходају кроз цветне гајеве, било кроз гудуре, никакво задовољство од оног првог немају, нити од овог друго трпе бол, јер су путници, а не грађани, и пролазећи и кроз један и кроз други (крајолик) они хитају ка отаџбини својој; тако и вас молим, немојте зинути у лепе ствари живота овога, нити потањати код болних, него само на једно пазите: како да са слободом многом стигнете у заједничку отаџбину свих нас. Будући да је то стално, постојано и непролазно добро, све остало је пољска трава и дим, и ако има чега и од ових ствари безвреднијег.
Писмо сто шесто
Асинкритији и женама са њом[14]
Знам љубав вашу и расположење које сте се потрудили према нама имати. И хтедох вам непрестано писма слати, али страх од Исавријаца, затворивши сваки пут, не допушта наћи људе који ће нам послужити за то. Кад год се будемо намерили на њих, шаљемо вам дужан поздрав, молећи вас ствари уобичајене: нимало се не збуњивати нити узнемиравати под овим непрекидним и узастопним искушењима. Јер ако трговци и поморци, због мало робе прелазе тако дугу пучину и усуђују се (испловити) на толике таласе, војници и сам живот (свој) презиру за привремену и малу плату, и за живота често се боре са глађу, иду на дуге маршеве, непрекидно време проводе у туђини, а на крају многи од њих подносе и превремену и насилну смрт не добивши од таквога живота ништа, ни мало ни велико, када предстоји награда небеска, и после кончине већа узвратна награда, и то много већа, која извињења ће имати људи раслабљени, који не презиру сам живот? О свему томе размишљајући у себи, и да су постојеће ствари дим и сан, да је свако благостање људско ништа боље од пролећнога лишћа које се док настаје истовремено и гаси, буди изнад свих тих стрелица. Јер могуће је, ако хоћеш, погазити животне фантазије. Само на једно пази: како да узмогнеш са ревношћу многом довршити тај уски пут који води к Њему.
Писмо сто седмо
Касту, Валерију, Диофанту и Киријаку, презвитерима[15]
Оно што се дешава са златом које се често у огњу проба, исто то обично бива и са златним душама у искушењима. Јер природа огња ону твар показује много блиставијом и чистијом, сједињујући се са њом онолико времена колико допушта правило онога умења; а људе који су по разбору налик злату, пећ узастопних искушењa чини сјајнијим и драгоценијим од свакога злата. Управо због тога и ми, седећи на оволикој раздаљини (од вас) не стајемо блаженим вас сматрајући. Знате, наиме, добро знате колика је добит од таквих напада (на вас), и да је успех у овоме животу голо име, без икакве стварности, а да су будућа добра чврста, непокретна, трајна и нескончива. И није чудо врлине само то што нам она нуди такве бојне награде, него и што још и пре тих бојних награда, сaме борбе постају бојне награде, она не само да долази носећи победницима награде када се гледалиште разиђе, него и на сред попришта онима који се подвизавају плете венце блиставе. Због тога се и Павле не весели само код узвратних дарова за невоље, него се и у самим невољама дичи, овако говорећи: И не само то, него се и хвалимо у невољама (Рм 5,3). А затим, набрајајући хрпу награда за невољу, каже да оно рађа трпљење, ту мајку добарa, ту луку без таласа, тај живот у миру, снажнијег од стене, чвршћег од железа жеженога, моћнијег од свакога оружја и безбеднијег од одбрамбених зидина.
Наставак у штампаном издању.
Писмо сто осмо
Урвику епископу[16]
Ако и има пуно времена како нисам био са благочестијем твојим, ипак од тога нимало не постадох безбрижнији у погледу пријатељства (према теби). Таква је, наиме, природа искрене љубави, не гаси се током дугога времена, нити тамни услед тешких околности, него траје непрекидно цветајући. Управо зато и ми, доспевши у овакве околности, одведени сада у крајњу пустињу икумене, саживљујући се са сталним страхом од разбојникa и новом (неком) опсадом – јер Кукуз је свакога дана под опсадом, пошто су путеви затворени од стране разбојникa – ниједном од тих ствари не постадосмо безбрижнији према благочестију твојему, него и пишемо, и шаљемо ти дужан поздрав, а и тебе молимо, ако ти није тешко, нити мрско, да нам и ти сaм пишеш. Јер тако ћемо и задовољство много имати, примајући писма од вас који нас тако искрено љубите, а преко њих замишљајући и присуство ваше.
Писмо сто девето
Руфину епископу
Знам чврстину љубави твоје. Мало (времена) некада (давно) бејах са тобом у Антиохији, владико мој најчаснији и најблагочестивији, али сам (тамо) добио велико искуство благочестија твога, савести и љубави према нама. Од онда, премда је у међувремену много времена протекло, љубав према теби чувамо у цвату, и као да смо те јуче или ономад видели, тако (живо) замишљамо присуство твоје. Управо зато и пишемо, и молимо: непрекино нас спомињите. Одведени смо у место, у нашој икумени најпустије, Кукуз, и готово свакога дана изложени смо нападима Исавријацa. Па ипак, и у толиким неприликама будући, имадосмо поуздања у погледу љубави ваше, и знамо, добро знамо, да уживамо искрено расположење (ваше) и да ћемо и у овим невољама не малу утеху имати.
[1] Писано из Кукуза 405.
[2] Истој: 104, 185.
[3] Истом: 123, 204, 220.
[4] Писано из Кукуза 404. – Истој: 103, 191.
[5] Писано из Кукуза 405. – Истом: 180
[6] Писано из Кукуза 404.
[7] Из Кукуза, вероватно 405
[8] Писано из Кукуза, вероватно 404.
[9] Писано између 404. и 407
[10] Писано највероватније 406.
[11] Писано из Кукуза 404.
[12] Писано 404. или 405.
[13] Писано вероватно 406.
[14] Писано из Кукуза 404.
[15] Писано из Кукуза 405.
[16] Ово, као и четири наредна Писма, писана су из Кукуза 404.