Писмо седамдесето
Афтонију, Теодоту, Херију, презвитерима и монасима[1]
Хтео сам и сaм видети вас да сте дошли овде, но пошто су препреке многе не усуђујем се то сада (од вас) тражити, али молим, и овако на удаљености (од вас) будући, да ми пружите савезништво у борби, оно од ватрених молитава ваших – јер та помоћ не бледи временом, нити престаје због дужине пута, него где год да је човек који има слободу пред Богом, као што је ви имате, може и на удаљености будући у најважнијим стварима бити од користи – а заједно са молитвама, понудите нам и писма која нам непрекидно јављају благе вести о здрављу вашем. Јер ако на нас са свих страна ударају таласи многи: запустелост места, опсада, напад Исавријацa, смрт свакодневна – живимо, наиме, са смрћу сталном, као у тамници затворени у тврђави овој, рвући се са тешком болешћу – па ипак, ако неприлике јесу многе, не малу утеху у тим злима имамо – љубав вашу. Ако и јесмо, наиме, мало били са вама, али смо добили велико искуство расположења вашег, искреног и топлог, од меда слађег, непоколебивог, силног и чврстог, које и присутни и одсутни показасте. Због тога и на даљини од вас будући и захваћени толиким страхотама, као у луци каквој почивамо у сећању на љубав вашу, сматрајући да је највеће благо – љубав ваша. Ослободио сам се, дакле, тешке болести кад је зима прошла и пролеће дошло, али још носимо остатке од ње које појачава непрекидност немира Исавријских. Знајући то, дакле, и на даљини будући непрекидно нас спомињите и немојте оклевати писати нам без престанка кад год се може, јављајући нам благе вести о здрављу вашем.
Писмо седамдесет прво
Малху[2]
Не тугуј и не приписуј најлепши одлазак блажене кћери твоје гресима (својим). Јер она је упловила у луку без таласа и ушла у живот што више границе нема, ослободивши се таласањa у овом постојећем животу стала је на стену (сигурну), колико год је добара сакупила, надаље их има као у ризници безбедној. Треба се радовати због тога и поскакивати, веселити се што си душу њену, као земљоделац најбољи и најлепши плод, принео заједничкоме нам Господару. Такве и од таквих мисли (справљене) лекове наметнувши и себи, и госпођи мојој, најдивнијој мајци њеној, умножавај награду која вам за то предстоји како бисте, не само због најбољега васпитања (кћери), него и што кротко и благодарно подносите најлепши њен одлазак, од човекољубивога Бога добили узвратну награду многу.
Писмо седамдесет друго
Алфију[3]
Ми, ако и седимо далеко до тебе, слушајући за добра дела твоја и великодушност многу коју показујеш према потребитима, поскакујемо, веселимо се и радујемо. Хтели бисмо и лично се састати са чесношћу твојом и многе ти, као присутан присутноме, исказати благодарности. Но будући да т за сада није могуће, јер се напади Исавријацa још и појачаше, и читав пут (овамо) је запречен – добро, наиме, знам да кад не би тога било, ти би и сaм дошао и многи труд уложио да стигнеш до нас – будући, дакле, да то за сада није могуће, пишемо, поздрављамо чесност твоју и без престанка молимо: кад год се може, пиши нам и јављај и о здрављу, и о свему дому твоме. Јер и овде (у пустињи) седећи не налазимо малу утуху у таквим писмима од чесности твоје.
Писмо седамдесет треће
Агапиту
Ако јесте у међувремену много време (протекло) од кад се раздвојисмо од чудесности твоје, много и растојање самога пута што нас дели, ипак смо везани љубављу, (њоме) живимо у твојој близини; или још боље: у самим мислима те имамо, носећи те свуда около, где год да смо. И то пријатељство твоје према нама што се од почетка родило, (пријатељство) топло, искрено, силно и непоколебиво, њега држимо запечаћеног у савести. А и сами расположење према теби, владико чесњејши и чудесњејши, чувамо у цвату не пуштајући да ослаби ни услед множине времена, ни услед дужине пута. Молим те, дакле, кад год се може не оклевај писати нам без престанка о здрављу своме. Знаш, наиме, колико држимо до њега и коликом нас радошћу радује кад нам шаљеш таква писма.
Писмо седамдесет четврто
Исихију
Ја с једне стране жудим видети те, и не би ме толико задржао страх од Исавријацa, нити слабост телесна, кад би ми било слободно кретати се где год желим; тебе пак, премда си властан над тим, не вучем (овамо), нити позивам да се дигнеш (на пут) отуда и дођеш до нас. И премда доба године то дозвољава и предстоји ти кратко путовање – јер растојање међу нама није велико – због страха од Исавријацa не бих да те доведем овде. Молим те, међутим, без престанка нам пиши о здрављу своме, јер напад разбојника никако ти није сметња томе. Учини нам ту милост, теби лаку и не захтевну, а нама – радост. Знаш, наиме, колико нас радује када показујеш толику љубазност према нама.
Писмо седамдесет пето
Арматију
Шта је сад то? Дао си нам пуну слободу да без икаквога устезања заповедамо људима који теби припадају, а оно што нам понајвише треба, тога си нац лишио – говорим о писмима твојим, оним што нам јављају о здрављу твоме. Зар не знаш да се они који искрено љубе око тога понајвише труде и управо за тим жуде? Ако нам, дакле, хоћеш учинити милост, владико мој чесњејши, оставивши се заповести људима твојим да нам служе у потребама телесним – јер што се њих тиче, ни за чим не осећамо потребу, него нам све дотиче као са изворa – сaм нам посредством малене хартије и мастила пружи радост коју понајвише и жудимо уживати. А она је: без престанка писати нам о здрављу, и свему дому твоме. Да нам је, наиме, могуће састати се са тобом и дићи те из дома (на пут овамо), као највећу милост затражио бих да тебе, тако пламеног приврженика нашега, видимо лицем у лице. Но будући да се страх од Исавријацa томе испречио, понуди нам обилно утеху писмима – и све смо добили.
Писмо седамдесет шесто
Халкиди
Ја, наиме, силно желим да је владика мој, чесњејши презвитер (ваш), са нама. Па ако ти и мислиш да је корисно да се појави овде, ја ипак пред његовим присуством овде дајем предност безбедности његовој и томе да буде слободан од немирa који му овде предстоје. И немој помислити да пречим, ако хоће, да крене на пут. Ми смо га, наиме, све до сада задржали због тога што природа његовог подухвата не тражи његово присуство (овде), и што смо били у страху да како не падне у руке Исавријцима. А ако је заиста тако неопходно да дође овде, онда и молимо и подситчемо га да се дохвати пута. Јер ако и јесмо телесно раздвојени, ипак остајемо везани са њим везом љубави. Нека те, молим те, ништа не збуњују налети тешкоћa. Јер колико је више непријатности, толико је предузеће твоје веће, већа награда и отплата човекољубивога Бога ако благодарно и храбро подносиш то што се дешава. Јер тако ћеш и ти њих лако савладати, и добит од трпљења што ти предстоји на небесима ће бити обилнија, много већа од страдањa.
Писмо седамдесет седмо
Асинкротију
И претходно сам часности твојој писао да и тебе, из разлога љубави твоје, рачунамо међу оне што су дошли овде, а и сада исто то говоримо, јер ти си намером својом дошао (овде). А ако те је слабост телесна спречила у томе, као и немири који су захватили Јерменију, ми ипак по намери и слободном избору воље твоје доносимо исти суд као и претходно о расположењу твоме. Немој, дакле, оклевати непрестано нам писати да ли су се ствари са болешћу твојом разрешиле, а и о здрављу своме. Пошто ми и сада силно тугујемо чувши да си слаб. Да не бисмо, дакле, бринули о томе, брзо нам јави да ли се болест изменила у здравље.
Писмо седамдесет осмо
Роману презвитеру[4]
Глас љубави твоје и расположења које си према нама показао, од трубе продорнији, није допро само до Јерменије и земље Кападокијацa, него је и даље отишао. Зато се веома дичимо тим таквим расположењем богобојажљивости твоје и не стајемо блаженим те називајући, и молимо те да нам без престанка пишеш о здрављу своме. Јер ако и седимо (овде) у пустињи, и ако живимо далеко од вас, па ипак са тобом смо везани везом љубави и које смо расположење од самог почетка показали према часности твојој, исто то, или боље: и много веће и топлије и сада имамо. Ништа, наиме, ни мноштво (протеклога) времена, ни даљина пута није учинило да будемо безбрижнији, него и још ревноснији. Знајући, дакле, то владико мој најчаснији и најблагочестивији, и рачунајући у себи коликом нас радошћу радујеш без престанка нам шаљући писма, пиши нам о здрављу своме, а посебно непрекидно нас помињи у молитвама својим, како бисмо и седећи на оволикој удаљености у томе имали савезништво (твоје) у борби.
Писмо седамдесет девето
Гемелу[5]
Шта значи то? Кад толики и тако значајан град слави блистави празник – јер тако ја зовем твоју управу њиме – тада си нас у већу тугу бацио заћутавши тако дугим ћутањем? Да је неко други од мноштва био тај који је то учинио, лако бих пронашао узрок. Који? Многи људи имају обичај да кад се докопају веће власти, да им и величина умишљености постаје већа, а код твога великолепија које познаје мудрољубље и тачно увиђа природу ових привремених и пролазних ствари и које се не дa завести исцртавањима и улепшавањима, него познаје огољена лица ствари, ја узрок ћутања не могу наћи. Да нас, међутим, и сада љубиш једнако као и пре, или боље: сада и више но пре, то добро знам. А због чега си тако расположен (према нама) будући, тако дуго заћутао, то не могу казати, него управо због тога и јесам у недоумици. Откриј нам, дакле, преко писма ту загонетку ако није тешка, нити непријатна. Али пре тога писма, поучи онога што ти доноси ово писмо – говорим о најчаснијему и најбогобојажљивијему презвитеру, и оне са њим – да ћутање (твоје) није била ствар лакомислености, у шта смо и ми сами убеђени. Довољно је, наиме, и то казати да код чудесности твоје затекну љубазност.
Писмо осамдесето
Фирминију[6]
Велику штету дружењу твоме са нама учини то што си се разболео, али љубави (нашој) нимало не нашкоди. Довољно нам је, наиме, било и једном бити са тобом да постанемо силан љубитељ твој. Сaм си узрок томе, пошто си од самог почетка показао тако силну и луду љубав према нама, не допустивши да се покаже потребним искуство времена, него је одмах пројавивши и привукавши нас и са строгушћу везавши нас за себе. Управо због тога ми пишемо и објављујемо оно што жудиш чути. А шта је то? Здрави смо, пут окончасмо без бојазни, веселимо се миру и одсуству (свакога) посла, код свакога овде уживамо благонаклоност, утеху неисказиву имамо. Нема овде никога да нас гони, нити да нам досађује. И што се чудиш ако (је тако) у граду, кад смо и пут окончали са безбедношћу многом? Јави нам и ти о себи, како бисмо, као што смо те ми дирнули овим вестима, исто тако и ми сами имали радост дознајући како стоје ствари са здрављем твојим. Јер знаш колико задовољство причињава онима што знају искрено љубити када добре ствари сазнају о љубљенима.
Писмо осамдесет прво
Имнитију, главноме лекару
Нећу стати пред свима ти се дивећи, и као човеку ваљаном, и као лекару најбољем, и као пријатељу који зна искрено волети. Јер кад се овде поведе реч о болести нашој, ти нужним начином и сaм улазиш у те приповести; будући да смо добили искуство многога твога знања и благоволенија, доброчинства твоја не можемо ћутањем задржати, него их сва објављујемо, њима себи приређујући највећу радост. Удахнуо си, наиме, (у нас) толику нежну љубав (према себи) да бисмо и сада када смо здрави, много дали да те довучемо овде, само да те видимо. Но будући да је то тешко, и због тежине на путу, и због страха од Исавријацa, за сада се тога нећемо подухватити, али те молимо без престанка нам пиши. Јер задовољство од присуства твога моћи ће надоместити непрекидност писама (твојих) натопљених медом нарави твоје.
Писмо осамдесет друго
Китирију
Дружење (са тобом) овде беше нам краткотрајно, а љубав што се из њега изроди – велика, узвишена и племенита. Јер онима који умеју искрено љубити за то не треба дуго време, него им је и за кратко (време) могуће све учинити. Управо то се и код нас збило: постали смо силни љубитељи ваши, као да смо много времена заједно били. Стога и пишемо јављајући како стоје ствари код нас: да смо здрави и да време проводимо у миру и доколици. Знамо, наиме, да вас радујемо јављајући вам то. И ми од вас тражимо писма која нам доносе исте такве добре вести (од вас). Немојте се устезати без престанка писати нам и јављати благе вести о здрављу вашему. Јер ћете нас тако – такве (нам вести) шаљући, а које желимо без престанка примати – премда у туђини живимо, највише обрадовати.
Писмо осамдесет треће
Леонтију
Прогнаше нас из града вашега, али не прогнаше из мене љубав према теби. Јер оно је зависило од других – то, наиме, остати тамо или бити избачен – а ово је на нама. Зато нам то нико неће моћи узети, него где год да одемо, свуда са собом носимо мед љубави твоје, веселимо се сећањем на благородство твоје састављајући уједно љубав твоју према нама, ревност, памет, љубазност, гостољубље и све друге ствари и уобличавајући слику врлине твоје. Будући да си нас тако везао и придобио да силно жудимо за присуством твојим – а да се то сада деси није могуће – пружи нам утеху посредством писама. Јер, украшен толиком памећу, учесталошћу писама моћи ћеш надоместити задовољство присуства твога.
Писмо осамдесет четврто
Фаустину
Стигосмо у Кукуз здрави – почећу, наиме, од онога од чега и сaм желиш чути да писмо почиње – и нађосмо место испражњено од сваке градске вреве, а испуњено доколицом многом и миром многим, никога нема ни да досађује, ни да гони. И зашто је то чудно у овоме граду, кад смо безбедно и без проблема прешли и најпустији пут, опасан и сумњив, овај што отуда овде води, уживајући безбедност већу но у добро уређеним законима? Подај нам, дакле, награду за благе вести непрекидно нам пишући о здрављу своме. Јер проводећи овде време у миру многоме непрекидно замишљамо благородство твога разума, љубав према слободи, мржњу према неваљалству, врт цветни свих врлина твојих и веселимо се тим сећањем; где год да одемо, (идемо) свуда те са собом носећи изобилно пламтећи нежном љубављу према теби. Зато и желимо видети те да си овде дошао. Но будући да је то тешко, прелазимо на друго пловило, и тражимо утеху писмима. Јер највећа утеха биће нам без престанка примати писма што нам благе вести јављају о здрављу твоме.
Писмо осамдесет пето
Лукију епископу
Ако нас од богобојажљивости твоје раздваја много растојање пута, ипак мржња у души твојој на неваљалство не остаде скривена од нас, као и то како си се ожалостио код толиких безакоња и толиких саблазни што икумену испунише. Због тога ти благодарност исказујемо и не стајемо дивећи ти се и блаженим те сматрајући, што у толиком смећу залa што воде у поноре и на подводне хриди, сaм ниси стао ходајући правим путем, осуђујући догађаје што су се десили, и одвраћајући се он оних што такве ствари раде, као што то и доликује. Управо зато те и молимо да останеш при лепоме томе усрђу и покажеш и већу ревност. Знаш, наиме, колика ће вам бити плата, колике бојне награде, колики венци кад, док има толико других који збуњују, сами супротно носите и постојећим злима овде дајете најбоље исправљање. Јер да ћете, ако зажелите храбро стати, макар вас било мало бројем, надјачати мноштво оних што се злима диче, томе нико не противречи. Ништа, наиме, није снажније од врлине, нити од овога: тражити оне ствари што Цркву обезбеђују. Имајући, дакле, намеру довољну да привуче к себи помоћ Божију, позивам вас да учините оно што је до вас, постајући том таквом намером најбољи одбрамбени зид Црквама по свој икумени.
Писмо осамдесет шесто
Марију, епископу
И док је бура која је потресла цркву још била на почетку, исправност и непоколебивост твоје воље не остаде скривена од нас, а и сада кад зла узрастоше, опет дознадосмо да богобојажљивост твоја остаје при истом. Зато ти и седећи на толиком растојању предајемо дужан поздрав, блаженим те сматрамо и дивимо ти се што си, док мноштво себе у поноре баца – они што су против Цркве закон преступили – ти сaм пошао супротним путем, одвраћајући се од оних што су се дрзнули на такве ствари и остајући при слободи која ти и приличи. Имајући, дакле, на уму колика је величина тога дела, и овога: не повести се за оним безаконицима, као и то да ће непоколебивост и несаломивост воље ваше бити пут и увод у исправљање тих зала, позивам те да сaм храбро станеш. Што ти и доликује, а и да друге, колико се може, припремиш (на исто). Јер ће вам та спремност бити довољна испомоћ у борби, пошто Бог прихвата вољу вашу која прaве ствари бира у оволикој смутњи и нуди помоћ своју.
Писмо осамдесет седмо
Евлогију епископу[7]
Ако бисмо и до самих граница икумене стигли, ипак не можемо заборавити љубав твоју, него свуда идемо носећи је са собом; тако си нас освојио и придобио, владико мој најчаснији и најбогобојажљивији, да и сада, седећи у Кукузу, најпустијем месту у свој икумени нашој, не стајемо без престанка замишљајући у себи ваљаност, сладост, кротост нарави, искреност расположења, ватреност, силину, ревност од пламена жешћу, и сваку другу врлину (твоју), веселећи се сећањем на те мисли и свима објављујући чврстину воље твоје, непоколебивост коју си показао према онима што су заратили на цркве и испунили икумену толиким саблазнима, премда све то уопште не потребује језик наш, јер сaм си то гласније од трубе свима који су на истоку и још даље, самим делима објавио. Због тога ти благодарност исказујемо, блаженим те називамо, дивимо ти се и позивамо да истрајаваш, исту ревност показујући. Јер није исто показивати исправност док ствари теку својим током, и не завести се ничим док се многи подухватају тога да разоре Цркву, него остајати несаломив, одвраћајући се од таквих са доликујућом храброшћу. Јер то исправљање зала није мало, него највеће. А да ће у тој, тако расположеној, твојој богобојажљивости сва господа моја, најчаснији и најбогобојажљивији епископи видети твоје трагове, ја бар мислим, нико не сумња. Јер добро знам да толиким добрим делима, као што се тело наставља главом, тако ћеш и њих сјединити (међу собом) и припремити их да се повежу сладошћу са љубави твојом, што је највећи знак врлине твоје.
Писмо осамдесет осмо
Јовану, епископу Јерусалимском
Одселише нас у Кукуз, но не одселише нас од љубави ваше. Јер оно је до других, а ово је на нама. Управо зато, проводећи време овде и седећи на толикој удаљености, ми и пишемо, и молимо богобојажљивост вашу да исту ону храброст коју сте на почетку показали одвративши се од људи што цркве испунише толиким немирима, исту ту (храброст) и сада чувајте и (свему) дајте крај достојан таквих почетака, или боље: и много блиставији. Јер не предстојивам мала награда, када се од оних који су произвели толике буре и готово сву икумену испунили толиким саблазнима одвратите, како и доликује, и ништа заједничко са њима немате. То је безбедност Цркавa, у томе је зид одбрамбени, то су вама венци и бојне награде. Знајући то, дакле, владико мој најчаснији и најбогобојажљивији, обезбеди цркве очекујући за то овде највећу плату, и непрестано се сећај нас што силно љубимо богобојажљивост твоју и држимо се расположења твојега. Јер знамо колику си љубав према нама показао, дознавши то на самим делима.
Писмо осамдесет девето
Теодосију, епископу Скитопољском
Местом смо далеко од вас, а љубављу – ту поред и близу, са самом душом вашом смо везани. То је, наиме, љубав: место не спречава, дужина пута не раздваја, него лако облеће сву икумену и састаје се са онима које љуби. Управо то и ми сада чинимо носећи вас у размишљању. И молимо вас да учините, као и претходно што сте, украшавајући себе и цркве обезбеђујући, тако и сада учините и са доликујућом вам храброшћу одвраћајте се од оних што су толике немире унели у сву икумену, а Цркве у пометњу бацили. Јер то је почетак разрешења буре, то је осигурање Цркавa, то је исправљање залa: када се ви који сте здрави одвраћате од оних који таква неваљалства чине и ништа са њима заједничко немате. Замишљајући, дакле, награду за ту ствар и венце који за то предстоје, молим вас да покажете доликујућу вам храброст и у томе, и без престанка се сећајте нас који вас љубимо, највећу радост нам приређујући.
[1] Истим особама: 93.
[2] Писано између 404. и 407
[3] Ово и пет следећих Писама писана су из Кукуза 404. године
[4] Писано из Кукуза 405.
[5] Из Кукуза 404. или 405
[6] Ово и једанаест следећих Писама писана си из Кукуза 404
[7] Епископ Евлогије био је Митрополит у Кесарији Палестинској, тј. Глава свих палестинских Цркавa, сем Јерусалимске.