Писмо педесето
Диогену[1]
Искреност љубави твоје према нама знали смо и раније, али много више је упознасмо сада, кад пошто је завладала толика зима, не само да ниси безбрижнији, него си ревнос нији према нама поставши већу бригу показао. Због тога ти се дивимо, због тога не стајемо свакога дана те за победника оглашавајући. Добићеш, наиме, награду неисказиву од човекољубивога Бога који узвратним даровима у обиљу многоме увек порази[2] оне што нешто добро чине или говоре. Ми ћемо ти, пак, узвратити оним што имамо: дивећи ти се и хвалећи те, не престајемо сматрати те блаженим, љубити те, славити, почаст ти одвати, у мислима те свуда носити, уједињени са тобом и везани законом љубави. Да смо, наиме, вазда били од највећих љубитеља твојих, то и сaм добро знаш, владико мој најбогобојажљивији и најдивнији. Зато те посланих (нам) дарова ради молим: нимало не буди у бризи због нас. Добивши их, наиме, и убравши из њих част, посласмо их (назад), не из лакомислености (наше), нити зато што немамо поуздања у благородство твоје, него зато што немамо потребе. Што смо, заправо, и код многих других учинили. Јер и многи други, твојега благородства достојни и нама жарко предани, као што је могуће дознати чудесности тојој, управо су исто то учинили, и било нам је довољно пред њима оно оправдање које и тебе молимо примити. Ако бисмо заиста били у потреби, затражили бисмо, као од свога, са (слободом) многом, што ћеш видети на самом искуству. Када их, дакле, примиш натраг, чувај их са строгошћу, како би их ако некада тренутак буде захтевао, са слободом затражили од дивоте твоје.
Писмо педесeт прво
Истоме
Након што написах претходно писмо, видех најчаснијега и најбогобојажљивијега Афраата где се прикова за нас; не пристаје ни дићи се одавде, прети да ни писма неће узети од нас ако не прихватим послате ми ствари, те ја додах обрт тој ствари благородству твојему веома угодан, који ће складност твоју смирити; а који, кад (о томе) дознаш од њега, заповеди да он буде извршитељ лепога тога домостроја. Знаш, наиме, колика ће бити корист од те ствари, и преко присуства његовога у Феникији[3], и преко ревновања величија твојега. И за једно и за друго ћеш и сaм добити плату показујући толику штедрост према онима што у Феникији поучавају (речи Божијој) Јелине[4] и који се труде око изградње цркавa, и мужа таквога подигавши и пославши на утеху њима, поготово сада, када су се нашли у толикој тешкоћи и када многи на њих ратују. Замисливши, дакле, тежину те ствари, немој га[5] пустити да ни на кратко то одгоди, него га припреми да се без икакве бриге дохвати тога пута, добрим тим трудом, владико мој најдивнији, себи унапред спремајући награду многу од човекољубивога Бога.
Писмо педесет друго
Адолији
Да си се разболела, то дознадосмо, и то да си се тешко разболела, да си дошла до самих врата смрти; али да си се избавила из те болести, и да ослободивши се на крају слабости идеш према здрављу, то нисам дознао из твојих писама, него са друге стране, и од других, због тога се веома ожалостих. За утеху нам је, међутим, довољно и то што се благородство твоје ослободило болести. Али, будући да нам је то довољно, то не значи да мирно подносимо дуго твоје ћутање. Хтедох, наиме, као што и сама знаш, видети те да си овде пристигла. И да те болест није спречила, никаве (друге) препреке није било. Јер зима овдашња за сада опонаша умереније пролеће, а Јерменија се ослободила Исавријацa. Па ипак, ми те не приморавамо нити присиљавамо ако не желиш бити овде. Али оно што не спречава ни страх од Исавријацa, ни жестина зиме, ни тежина пута, нити ишта друго, то тражимо: без престанка слати нам писма својствена топломе твоме и искреном расположењу (према нама). Јер ако бисмо непрекидно добијали писма која нам јављају о твоме здрављу, не бисмо из њих имали малу утеху. Помисливши, дакле, коликом би нас обрадовала радошћу, не оклевај да то и чиниш. Јер знаш како држимо до благородства твојега и колику увек показујемо љубав према складности твојој.
Писмо педесет треће
Николи презвитеру[6]
Крила си нам дао и задовољством многим испунио јавивши нам како се веома бринеш о Феникији, и седећи на толиком растојању (од ње), преко писама помазујеш (на борбу) оне тамо, испуњавајући их ревновањем апостолским. Не стајемо дивећи ти се и блаженим те сматрајући због тога што си претходно тамо послао монахе, и што сада, после толике тешкоће самих ствари, не само да их ниси одвео (отуда), него си још и заповедио да остају (тамо) чинећи оно што чини најбољи кормилар и лекар. Јер сваки од њих, први када види таласе како се дижу, управо тада улаже труд многи, а овај други када се ватра (телесна) више распламса, тада се користи умењем многим, па си и сaм сада, господине мој најчаснији и најбогобојажљивији, учинио ствари достојне врлине твоје, сада кад видиш да су прилике (тамошње) болесне и у стању устанка, тада си се понајвише наметнуо онима који тамо бораве да не беже из строја него остају (у њему) и учине оно што је до њих. Опонашајући, дакле, та дела, господина мојега најчаснијега Геронтија презвитера, ако је добро и ако се вратио чистоме здрављу, одмах натерај да се дохвати пута тамо. Жудимо, наиме, видети да је пристигао овде, но будући да тамошње прилике[7] потребују и брзину и многе непроспаване ноћи, да не би на путу провео много времена и да му зима, кад се подигне, не би спречила пут, молимо часност твоју опорављенога послати га (тамо), а најмилијега и најдражега Јована презвитера припремити да се прихвати пута заједно са њим. Знаш, наиме, и сaм да тамошње прилике понајвише сада потребују више људи за испрваљање, (онолико) колико су се више зла (тамо) увукла. То, дакле, имајући на уму и знајући колика је ствар спасење душе, и колика дела су пошла за руком часности твојој преко претходнога ревновања, молим те све учини и сaм и преко других – колико год да их је – да оно што је исправљено остаје непоколебиво, а и да томе буду придодата друга много већа дела. Сaм си нас обрадовао ништа мање од оних што дођоше овде, јер намером (својом) ти и јеси дошао (овде); ми те и телесно одсутнога очима љубави гледамо свакога дана, свуда те носећи у мислима. А биће, можда, и сусрета лицем у лице, кад време то дозволи. Тако да и ми сада, премда силно желимо љубав твоју видети и загрлити, сматрамо да је твоје присуство тамо неопходно. Добро, наиме, знам да не стајеш све чинећи и предузимајући да се Феникија испуни храбрим мужевима, још више подупирући оне што тамо бораве да се не враћају отуда дигавши руке од тамошњих прилика, тражећи себи блиске људе и шаљући их (тамо) са усрђем могим, док свима настаје корист највећа: и онима што су близу, и онима што су далеко, опонашајући природу миомирисa која не испуњава (мирисом) многим само место на коме су, него и удаљени ваздух.
Писмо педесет четврто
Геронтију презвитеру
Већ сам писао богобојажљивости твојој помисливши да си у Феникији, а и сада пишем исто што и претходно: да понајвише сада ваља све чинити и трпети да добра њива ваша не остане пуста и ништа од онога што је већ добро урађено не пустити да пропадне. И пастири, наиме, када виде да овцама са свих страна прети погибао, тада понајвише не спавају и остају будни, праћке у шаке узимају и служе се другим умењем да сваку штету од стада одагнају. Јер ако је Јаков кад су му биле поверене бесловесне овце већ окончао четрнаест година служећи (тасту), мучећи се и врућином и хладноћом и несаницом многом, унајмивши се за плату најмању, помисли колико тога ваља да чини онај којему су поверене овце словесне – е да ниједна од њих не пропадне. Молим, дакле, богобојажљивост твоју, колико је бура јача, зла бројнија, таласање жешће и они што нападају бројинији, толико више и сaм устани и друге припреми да се заједно са тобом прихвате лепога тога старања, и са брзином многом погурај их да се појаве тамо. Јер и за сaмо путовање ћеш имати плату не малу, а ако ћеш за путовање, много пре ћеш ако се прихватиш и самих делa и покажеш ревност многу. Много је боље, наиме, и корисније кренути на таква путовања, него седети дома. Јер тамо будући, имаћеш исто оно што и сада имаш: пост, бдење и друго мудрољубље. А дома седећи, нећеш убрати оно што ћеш тамо седећи убрати: толиких душа спасење, плату за опасности, награду за толику спремност, јер постоји награда за спремност. Имајући, дакле, на уму колике ћеш венце себи унапред припремити, не оклевај, не одлажи, него када се опоравиш, молим те, прихвати се пута тамо, не бринући због неопходних (за пут) ствари. Јер све сам казао господину мојему, најчаснијему и најбогобојажљивијему презвитеру Константију: било да треба потрошити на изградњу, било на потребе браће, да вам понуди у обиљу многоме, још и више сада него претходно. Имајући, дакле, олакшање и отуда, и пре свега другог, чинећи ствар Богу угодну, одбацивши свако оклевање, молим те одмах натерај себе (на пут), и из саме (Феникије) нам се јави, како бисмо и у тешкој пустињи будући, многу из тога имали утеху. Јер ако дознамо да си се запутио тамо са оном намером: да све учиниш и претрпиш припремивши се за спасење душе тамошњих (паганa), ми нећемо ни сматрати да живимо у пустињи од толикога задовољства. Желели бисмо, наиме, и ми видети да си овде пристигао, но будући да је оно, као што рекох, неопходније, и да постоји бојазан да ти зима не затвори пут тамо, због тога те поспешујемо и молимо брзо се покренути (тамо).
Писмо педесет пето
Симеону и Марију презвитерима
и монасима у земљи Апамејској
Ако и јесмо раздвојени раздаљином пута многом и седимо у пустињи најтежој, ипак дознавши врлину душе ваше и мудрољубље много којим све тамо просветљујете, постадосмо силни љубитељи ваши. Будући да (видети вас) лицем у лице (није могуће) због зиме, и због дужине пута, потрудисмо се зближити се вама преко писама, позивајући богобојажљивост вашу да се напрегнуто моли за разрешење зала што су захватила икумену, и све (друге) подиже на то са спремношћу многом, а нама, кад је могуће, без престанка писати о здрављу своме, како бисмо и на удаљености од вас будући и станујући на самим крајевима икумене, многу из тога имали утеху, непрекидно дознајући о здрвљу вашему. Веома нас је обрадовао најдражи и најмилији Јован презвитер, у толикој тешкоћи ствари дигавши се сaм од себе, кренувши и дохвативши се путовања у Феникију. Молећи вас, дакле, да замисливши колика је величина тога дела, ако нађете неке храбре мужеве, кадре сарађивати са њим на величини тих добрих дела, молим вас пошаљите их са усрђем многим заједно са њим, имајући на уму колика се за то добија плата.
Писмо педесет шесто
Ромилу и Визу, монасима
Хтео сам видети да сте овде дошли, јер слушајући о богобојажљивости вашој постадох силан љубитељ ваш замишљајући вас очима љубави, но будући да то није могуће, и због дужине пута, и због зимског доба, и због страха од Исавријаца, потрудих се да се часношћу вашом дружим преко писама, очитим вам чинећи расположење које имамо према богобојажљивости вашој; могуће је, наиме, љубити вас и кад сте на удаљености и кад вас не видимо. Јер таква је сила љубави, не раздваја дужином пута, нити тамни услед многога времена, нити слаби од наиласка искушењa, него све то побеђујући бива изнад свега, и уздиже се ка висини неисказивој. Због тога и ми, будући веома према вама расположени, ниједном од тих ствари не постадосмо лакомисленији, него и пишемо, и молимо вас јављати нам како стоје ствари са здрављем вашим. Јер ћемо тако и у пустињи време проводећи имати утеху многу, док о онима који тако живе и иду овим уским и тесним путем слушамо да су здрави и крепки.
Писмо педесет седмо
Адолији[8]
Ако сама ретко пишеш, ми нећемо престати да пишемо благородству твојему колико год пута се намеримо на људе који одавде одлазе тамо. Хтели смо, наиме, видети те и овде присутну, и сад силно за тим жудимо. Али будући да се то, вероватно, учинило тешким благородству твојему – а (напади) Исавријацa су престали – нећемо стати сами себи пружајући утеху (која долази) од непрекидног писања часности твојој. Јер кад год се намеримо на писмоношу који је отуда пристигао, не убирамо малу радост шаљући (преко њега) писмо часности твојој. Знајући то, госпо моја најдивнија и најбогобојажљивија, молим те и сама уложи труд и без престанка нам пиши о здрављу твоме и доброј вољи. Јер као што ти не пребацујемо због путовања, јер се чини да та ствар са собом носи тежину, исто тако нећемо престати кривећи те због дуготрајнога ћутања, зато што силно желимо знати о крепости твојој и о свему дому твоме.
Писмо педесет осмо
Теодосију, бившему дуки[9]
Многим медом си писмо своје засладио, или још боље: и од самог меда слађим си га начинио. Јер кад се (мед) чешће даје онима који уживају сласт његову, он им се више не јавља једнако сладак, пошто засићење уништи власт задовољства, а писма твоја што нам благовесте о здрављу твоме толико су далеко од тога да нам појачавају радост управо тада када их ти чешће шаљеш. Ти си, дакле, моје писмо пригрлио, а ја сам тебе, оца писма (твога), и пригрлио и са обе руке обухватио, и око врата те загрливши и љубљену ми главу целивавши, убрах у томе утеху многу. Јер нисам помислио само да је твоје писмо стигло, него да си нам сaм пристигао и придружио се. Толика је била сила писма (твога). Таква је, наиме, природа љубави: макар се токови њени кроз писма изливали, она припрема (човека) да замисли и сaм источник писама, што смо и ми осетили. И ни множина времена, ни дужина пута, ни стање ствари, нити ишта друго није нам било препрека у томе. Увидевши то, дакле, владико мој најдивнији, не оклевај писати нам без престанка о здрављу своме, свему дому своме и доброј вољи.
Писмо педесет девето
Теодоту ђакону[10]
Брзо си нас заборавио, раздвајању (од тебе) које нам је веома болно било, придодавши и нерасположење због дугога твога ћутања. Ниси могао прибећи ни временској стисци, јер (прошло је) довољно мноштво дана да пружи лакоћу многу путнику да се врати. Нећемо ти допустити ни да се заклониш иза (нападa) Исавријацa, будући да те веома волимо. Јер су многи и после твога одласка пристигли овде. Шта је, дакле, узрок твога ћутања? Леност и лакомисленост! Па ипак, ослобађамо те осудa за претходну лакомисленост, ако ћеш у (времену) што ће доћи учесталошћу писама исправити оно што је пропуштено. Знаш, наиме, како ћеш нас обрадовати без престанка нам пишући о здрављу своме.
Писмо шездесето
Халкиди и Асинкритији[11]
Знам да вас је силно збунила непрекидност узастопних искушењa што постигоше господина мојега, најчаснијега и најбогобојажљивијега презвитера. Али нека вас то не узнемирава. Јер онај који од таквих ствари страда Бога ради, колико теже страда, веће венце добија. Имајући, дакле, такву утеху, храбро и благодарно подносите све скупа, славећи Бога код сваке поједине од ствари које се догађају. Јер и ви ћете постати учеснице њему предстојећих награда и венаца тако што сте храбро и кротко поднеле те догађаје. Знате, наиме, да је овај постојећи живот пут, те да и добре и болне ствари на њему пролазе, да нама ваља кроз многе невоље ући у Царство Божије, да је тесан и узак пут што води у живот. Утешивши се, дакле, и тиме и присуством његовим, распршите сваки облак нерасположења, радујући се и веселећи код страдања његових. Јер њему ће за то предстојати плод неисказив и чист.
Писмо шездесет прво
Теодоту, бившем консуларију[12]
То (значи бити) отац, не само не љутити се што дете философира истинитим мудрољубљем, него се и радовати са њим и све чинити да доспе до врха њенога; и не оптерећивати се тиме што је далеко од отаџбине, дома и очију твојих, него још и више сматрати да ти је близак тада када напредује у врлини. Због тога ти дугујемо благодарност многу, и задивисмо ти се како си давши нам толики дар – сина – помислио да ти ваља и понудити нам почасти. Част, дакле, од послатих (нам дарова) примили смо, а саме (дарове) посласмо назад, не зато што презиремо благородство твоје – како бисмо, наиме, (презрели) онога који нас тако силно љуби? – него зато што сматрамо да нам је излишно јурити за оним стварима за којима немамо потребе. Доброга, пак, Теодота, чтеца, хтели смо задржати код себе и образовати, но пошто је овде све испуњено убиствима, збрком, крвљу, пожарима, и пошто Исавријци све сатиру огњем и мачем, и ми мењамо место за местом селећи се свакога дана, сматрали смо да је неопходно послати га (одавде) много тога налажући господину мојему најбогобојажљивијему ђакону Теодоту, да без престанка брине о њему и уложи старање много. Исто то се и сaм потруди учинити сину својему, и свакако ћеш похвалити савет наш, и бићеш нам много захвалан за наговор овај.
Писмо шездесет друго
Кастру, Валеријану, Диофанту и Киријаку,
презвитерима антиохијским[13]
Тугујем што нас је оставио господин мој, најчаснији и најбогобојажљивији презвитер Константије, али се радујем што се дохватио (пута) к вама, и више се радујем него што тугујем. Добро знам, наиме, да улази у луку без таласа – љубав вашу. Јер ако би га са свих страна окружили немири и подигли се многи таласи, прилике код вас су такве да се и у бури ужива као у мирној луци, због својствене вам храбрости, непоколебиве љубави и расположења. Када га, дакле, видите (да је дошао к вама), учините молим вас све за њега, као што вам и приличи. Знате, наиме, колика предстоји награда онима који се труде око човека оклеветанога залуд и ни за шта. Јер ми и не тражимо ништа друго него да он не буде оклеветан мимо свакога права, и ни за шта вучен и повлачен около, по судницама нападан за оно за шта би га требало овенчати и победником огласити. Што се тиче њега то тражимо, а што се тиче вас самих – да нам непрекидно пишете и јављате благе вести о здрављу вашем. Јер ако и јесмо раздвојени растојањем пута, ипак не престајемо носити вас у мислима, блиски вам бити и сваки дан се са вама дружити. Такве су очи љубави код оних који умеју искрено љубити. То и сами добро знате, будући да знате и љубити искрено.
Писмо шездесет треће
Транкилину[14]
Све друге ствари уступају пред (протоком) времена и повлече се овештавајући и старећи: и лепота телa, и величина грађевина, и цветни гајеви, и вртови, и све што је на земљи, једино је љубав избегла то кварење овдашње, и не само да не тамни од мноштва (протеклога) времена, него се ни самом смрћу не прекида. Због тога и ми, ако и јесмо складност твоју оставили на дуго време, (љубав према теби) ипак чувамо у цвату, сада речима, а мислима – увек. Зато непрестано пишемо богобојажљивости твојој. А пошто нам је жеља знати како стоје ствари са здрављем твојим – знаш, наиме, колико до њега држимо – ако буде могуће, и ако се лако намериш на некога да нам донесе писма, чинећи оно што ти доликује, молим те јави нам то. Прилике пак наше, и оне у Јерменији и оне у Тракији, исприповедаће искреној и топлој љубави твојој онај који ти писма уручи.
Писмо шездесет четврто
Киријаку епископу[15]
Владика мој Сопатер, архонт Јерменије, ове Јерменије у којој смо затворени, Јерменијом завлада као отац, а према нама показа бригу и више од оца. Трудећи се и иштући (прилику) да му узвратим за такво благоволеније (његово), чини ми се да сам нашао најбољи пут – брижну твоју и будну душу преко које ћу моћи отплатити му. Како и којим начином? Он има сина који дуже време борави тамо (код вас) бавећи се наукама. Ако се потрудиш видети га са усрђем и теби доликујућом љубављу, и учиниш да ужива неку од ствари корисних, све ћемо отплатити. Чини то и упознај га и са онима у граду, и са људима у слижби, који су и теби самоме познати и кадри учинити да му туђина буде слађа од земље из које је дошао. Јер тако ћеш учинити радост њему, али и мени, а радост и себи, помажући мужу ваљаном и човекољубивом, заједничкој луци сиромахa.
Писмо шездесет пето
Маркиану и Маркелину[16]
Довољну утеху за тугу коју трпите, као што написасте, имате: вољу вашу мудрољубиву и узвишену, непромениво и непоколебиво расположење. Као што, наиме, човеку млитавоме и раслабљеноме ни мир, ни то што ствари теку својим током неће моћи донети велику корист, тако исто чврстога, спремнога и трезвенога ни тешка бура никада неће поколебати, него га још и блиставијим учинити. Таква је, наиме, природа искушењa: онима који их храбро подносе доноси многе бојне награде и блиставе венце. Знајући то, дакле, господо моја чесњејша и благороднејша и довољну у страхотама налазећи у томе утеху, не збуњујте се ниједном од ствари што настају, нити пропуштајте прилику непрекидно да нам пишете. Хтео сам, наиме, видети вас и присутне и загрлити. Али пошто то за сада није могуће, него су препреке многе, не оклевајте без престанка писати нам јављајући како стоје ствари са здрављем вашим. Знате, наиме, колико нас радујете то чинећи и коликим нас испуњавате весељем.
Писмо шездесет шесто
Кастру, Валеријану, Диофанту и Киријаку, презвитерима антиохијским[17]
Језиком мало писама послах богобојажљивости вашој, али намером – без престанка и често. Немојте мислити да су наша писма толика бројем колико их добисте на хартији и (написана) мастилом, него онолика колико пожелесмо послати вам. Јер ако тако будете судили, онда је од нас к вама читава мећава писама послата. Ако вам их, међутим, нико не доноси, то ћутање није до наше лакомислености, него до тешкоће самих ствари. Ово сам казао како би и кад пишемо и кад ћутимо доносили исти суд о љубави нашој према вама. Јер ми, где год да смо, као уклесан у души, свуда носимо спомен на вас. И сада вам дугујемо благодарност многу, што сте доброга монаха прихватили са доликујућим вам благоволенијем, и што сте оне што се хоће неумесно препирати са њим учинили да буду умеренији. Нисам ја говорио улудо, нити ласкајући вам, да се ви, макар се са свих страна подигли таласи, налазите у мирном (пристаништу). Јер они који тако лако друге спасавају из бродоломa, јасно је да стоје далеко од таласa. Пишите нам без престанка о вашему здрављу. Знате, наиме, како нам је мило знати о томе. Јер писма ваша имају толику снагу – та која нам јављају о здрављу вашем – да и када смо окружени толиким страхотама, ратовима, смутњама, смртима свакодневним, све док од вас добијамо толика писма, добијамо и крила задовољства и највећу у томе имамо утеху. То, наиме, значи искрено волети, то што се и преко писама која доносе такве благе вести људи телесно раздвојени могу лако поново састати.
Писмо шездесет седмо
Теодоту ђакону[18]
Ти си се, господине мој најчаснији и најбогобојажљивији, ослободио зала у Јерменији, а нас заједно са овдашњим смутњама, или боље: свакодневним смртима, не мало боли и то што смо одвојени од сладости твоје и ваљаног и искреног расположења. А на ту тугу накалеми се и друго нешто: дуготрајно ћутање складности твоје. Од кад си се дигао (на пут) одавде, добисмо тек друго писмо; говорим то не осуђујући те, него тугујући. Да је пут што води одавде непроходан, нема никога ко то не зна, то теби може бити довољно оправдање, но никако и нама утеха; него понајвише и тугујемо због тога што је тужна нам душа због одласка твога и те утехе лишена. Дакле, будући да пут до сада није рашчишћен, него се страхоте још и увећавају свакога дана, молим те да нас на други начин утешиш у нерасположењу насталом услед дугога ћутања: непрестано нас помињи, и кад пишеш, писма дужим чини причама да време проводиш у здрављу и весељу. Јер тако ћеш бити у стању дужином писама утешити нас за оно што је пропуштено.
Писмо шездесет осмо
Истоме[19]
И то је твоје, (писмо) од најватренијега и силнога љубимца нашега. Пошто сам прочитао претходно твоје писмо, добих и друго, оба у истом дану, и веома бејах задовољан. Јер ово друго је имало и нешто више, показујући нам не само речи твоје, него и слова твоја[20] – што нам је и донело додатно задовољство – то што нисмо сагледали само слику душе твоје, топле и искрене, него и деснице (твоје), у обиљу. Чини то непрестано, и изобилно нам пружај утеху коју си сaм смислио тим начином. Јер овде су се довукла зла, и друга зима[21] је све захватила. Где год човек да дође виде се потоци крви, мноштво мртвих тела, куће срушене, градови до темеља уништени. А нама се чини да смо у безбедности, као у најтежој тамници затворени у овој тврђави, но не можемо бити без страха због свакодневних страхова, због гласова испуњених (вестима) о смртима, због непрестано очекиванога напада Исавријацa, због телесне слабости са којом се све до сада рвемо. Па ипак, и у толиким невољама будући, не малу и у таквим околностима имамо утеху када добијамо писма која нам јављају благе весто о здрављу твоме.
Писмо шездесет девето
Николи презвитеру
И то је од твоје искрене и топле љубави: то што и седећи на толиком растојању (од нас) стрепиш над нашим избављењем. До недавно смо, наиме, мењајући место за местом на самом врхунцу зиме, боравили сад у градовима, сад по гудурама и шумским увалама, са свих страна притискани налетом Исавријацa. Кад једва једном овдашња зла мало попустише, оставивши те пустиње прибегосмо у Аравис, налазећи да је то утврђење безбедније од свих других места у овом (простору) – не проводимо, наиме, време у граду, будући да ни то није сигурно – трпећи живот гори од сваке робије. Јер заједно са тим што нам је, како се каже, свакога дана смрт на вратима, пошто Исавријци на све нападају и огњем и мачем уништавају и тела и грађевине, у страху смо од глади коју прети да произведе и тескоба (овдашња) и мноштво људи који су овде прибегли. Подносећи и слабост дуготрајну што нам је настала услед зиме и непрекиднога бекства, за сада смо оно најтеже избегли, но неке њене остатке још носимо. Па ипак, и у толиким злима будући и у таквим неприликама, највећу утеху имамо у љубави вашој, топлој, искреној и непоколебивој. Знајући то, дакле, без престанка нам јављајте благе вести о здрављу вашему и не оклевајте. Јер ако и седимо на толиком растојању (од вас), ипак смо са вама са строгошћу многом везани везама љубави. А благодарност многу дугујем часности твојој што и око послова у Феникији у толиким смутњама будући, труд многи улаже. Ако ти, дакле, нешто отуда буде јављено, не оклавај јавити нам. Јер нама нико ни са које стране не може брзо доћи, пошто су путеви који воде ка нама запречени. Па ипак, ако и јесте тешко без престанка слати нам писма, кад буде могуће, тад то и чини јављајући нам све тамошње, и стављајући нам до знања о здрављу вашему, што нам је веома драго знати.
[1] Ово, као и следећа два Писма писана су из Кукуза 404.
[2] Смисао је: да добију више но што очекују.
[3] Очигледно да је Златоусти заповедио да се дарови њему послати однесу у Феникију.
[4] Тј. Пагане.
[5] Афраата.
[6] Ово и следећа три Писма написана су из Кукуза 405. – Истом: 69, 145.
[7] У Феникији.
[8] Писано из Кукуза, највероватније 404.
[9] Између 404. и 407. Дуке су били начелници пограничних округа Империје. По престанку дужности задржавали су титули Бивши Дука (ἀπὸ δουκῶν).
[10] Из Кукуза 405.
[11] Писано из Кукуза 404
[12] Консуларији су, такође, нека врста начелника области
[13] Писано из Кукуза 405
[14] Писано између 404. и 407.
[15] Истом: 125, 202.
[16] Писано из Кукуза највероватније 404.
[17] Писано највероватнијe 406.
[18] Писано највероватније из Арависа 406.
[19] Ово и следећа два писма писана су из Арависа 406.
[20] Хоће рећи: прво писмо је писао неко други по диктату, док је ово друго написано руком пошиљаоца.
[21] Тј. хладноће не само од доба године, него и од стања тамошњег које следи у опису.