Писмо тридесето

Еортију епископу[1]

Ја сам имао жељу примити од часности твоје писма што јављају о здрављу твоме. Знаш, наиме, како сам одувек био расположен према благочестију твојему, владико чесњејши. Но будући да вас је можда несташица писмоноша спречила (у томе), ми, намеривши се на неке (људе) који су пристигли од благочестија твојега, први писмима прискочисмо чесности твојој; а тебе молимо, кад год је могуће, и сaм нам непрекидно пиши и јављај о здрављу своме. Станујемо, наиме, у месту пустом, најпустијем у свој нашој икумени; притешњени страхом од разбојникa, многу у тој туђини и толикој пустињи подносимо муку, али ако од вас који нас силно љубите добијамо честа писма која нас обавештавају о здрављу вашем, онда и у таквим околностима будући, многу имамо утеху. Јер ти знаш колика је сила љубави, да не само присуство љубљених, него и писма (њихова) многу доносе утеху. Знајући, дакле, то умножи нам ту такву радост јављајући нам чешће о здрављу своме, о коме понајвише желимо добијати вести.

 

Писмо тридесет прво

Маркелину[2]

Дугим обојица заћутасмо узајамним ћутањем, но на љубав твоју према нама, древну и искрену, на њу нисмо заборавили, него је цветајућом чувамо, и где год да одемо, и њу са собом носимо највећу у томе имајући утеху. Управо зато и сада, намеривши се на неке људе што крећу ка благородству твојему, предајемо им дужан поздрав и јављамо да макар били одведени на саме крајеве икумене, одлазимо тамо имајући у мислима тебе насликанога у савести нашој. Но будући да онима који су тако расположени не доноси задовољство само писати, него и примати писма од љубљених, удвостручи нам радост, владико чесњејши, и кад год је могуће, непрекидно нам пиши јављајући о здрављу своме. Знаш, наиме, како жудимо имати вести о томе и колику и у туђини боравећи имамо утеху у томе.

 

Писмо тридесет друго

Евталији[3]

Ако и јесам од красоте твоје добио мањи број писама од оног кога сaм послах смерности твојој, нећу стати непрестано ти пишући. Јер то чинећи, задовољство себи творим непрекидно пишући души тако искрено и топло према нама расположеној. Но, будући да силно жудимо дознати у каквом су стању намере твоје, жудимо без престанка писма добијати, како бисмо (из њих) дознавали оно што ти желимо: да време проводиш у радости и безбедности многој. Јер кад уживаш то, нико мислим не треба да сумња како ћеш много старање око душе своје уложити, те презревши животне послове, ходити путем што на небо (води). Познајем, наиме, благородство душе твоје, слободу (њену), да није испуњена животним пословима и да је ослобођена животних брига. Замишљајући, дакле, колико нас радујеш то чинећи, кад год се може и кад је могуће, непрестано нам, као што рекосмо, пиши; утеши нас, да и у томе имамо утеху у пустињи овој у којој проводимо време. Јер кад писма, вас који нас љубите, непрекидно стижу до нас јављајући о здрављу вашем, не испуњавају нас малим весељем, него нам толико задовољство чине да немамо ни најмањи осећај ове пустиње у којој време проводимо.

 

Писмо тридесет треће

Адолији[4]

Љубав своју, искрену и топлу, показала си и тиме што нам, и у болести будући, без престанка шаљеш писма. А ми ти желимо да се ослободиш те слабости и да, кад буде могуће, видимо да си дошла овде. Ти то и сама знаш, госпођо моја најпристојнија и најблачестивија. Пошто смо се, наиме, као што ти претходно написах, сада нашли у већој бризи – јер из твојих писама наслутисмо сву величину твоје болести – управо због тога, када ти се тело опорави на боље, што брже нам, молим те, јави о томе како би скинула са нас тежину те бриге. А да смо и сада у не малој бризи због те твоје болести, то ни теби није непознато. Увидевши, дакле, бригу у којој смо сада, оно за шта те замолисмо, потруди се то и учинити. Ако теби уопште и треба позив на то; добро знам: на колико год се писмоноша намериш, нећеш стати шаљући нам преко сваког појединог од њих писма.

 

Писмо тридесет четврто

Картерији[5]

И то је (доказ) љубави твоје и душе која брине и веома је према нама расположена, то што не само да си послала скупоцени (мелем), него си и пазила хоће ли настати некаква корист (од њега); придодала си му нардово, и уље од мастике, поправљајући му тако усахлост од дуга пута. Па и то што си га сама начинила, не препустивши то другима, и што није начињен на брзину, него брижно, то нас понајвише задивљује: расположење (твоје) према нама. Због тога ти благодарност исказујемо, а само те за једно осуђујемо: зато што нам у писмима, а што смо жарко желели, ниси јавила и добре вести о твоме здрављу. Те смо сад у бризи, не знајући како стоје ствари са твојом болешћу; и тако, ако нам брзо пошаљеш писма која нам јављају да су се околности твоје болести разрешиле – приредићеш нам највећу радост. Знајући, дакле, како силно жудимо дознати да си се избавила од оне слабости, даруј нам ту радост; у најтежој овој пустињи и опсади биће нам то не мала утеха.

 

Писмо тридесет пето

Алфију[6]

Бог да ти, и у овоме живот и у будућем веку, дa плату због истинске и топле љубави према нама, искрене, нелицемерне, непоколебиве и неизмениве. Јер ниси показао мале доказе расположења према нама, господине мој чесњејши и благородњејши, и то седећи на толикој удаљености од нас, него многе и велике. Због тога и знамо за благодарност теби, и хтели бисмо ти непрекидно писати; не можемо, међутим, онолико често колико бисмо хтели, него пишемо колико можемо. Знаш, наиме, тешкоћу која на путевима настаје и од зиме, и од нападa разбојникa. Немој, дакле, помислити да смо лакомислени када заћутимо дугим ћутањем, него урачунај то недостатку писмоношa, а не лакоми слености нашој. Да је могуће чешће слати писма, не бисмо оклевали да ти често пишемо. Јер ми сами себи приређујемо радост без престанка ти шаљући дужан поздрав. Знајући то, дакле, без престанка нам и сaм пиши о стању здравља твога. Оно што си казао да си нам послао, то овде нико није донео, него се тај што је то носио окренуо назад услед страха од разбојникa. А осим тога, молимо те да и не чиниш то, нити себи да задајеш муку и послове. Јер велики твоји дарови су: искреност и топлина расположења, које без престанка уживајући вазда се веселимо сећањем на љубав твоју.

 

Писмо тридесет шесто

Марону, презвитеру и монаху[7]

Ми смо са тобом везани љубављу и расположењем, и као да си овде присутан, тако те гледамо. Јер такве су очи љубави, не затварају се од (дужине) пута, не тамне временом. Хтео сам и чешће писати благочестију твоме, но будући да то није ни могуће ни лако због тешкоћа на путу и недостатка путникa, кад год је могуће јављамо се чесности твојој, и знаним ти чинимо да те непрекидно имамо у сећању носећи те у души нашој где год да одемо. Јављај и ти нама чешће о здрављу твоме, како бисмо и телесно раздвојени, без престанка сазнајући како стоје ствари са здрављем твојим, бивали радоснији, и како бисмо и седећи овде у пустињи имали утеху. Не доноси нам, наиме, малу радост слушати о здрављу твоме. А позивамо те, пре свега, да се молиш за нас.

 

Писмо тридесет седмо

Транклину епископу[8]

Господина мојега, чесњејшега епископа Селевка, (да дође) овде подиже чежња према нама, а (да оде) одавде жеља за твојом љубави. Она га убеди да се не обазире ни на зиму, ни на тешкоћу пута, ни на најтежу слабост. Похваливши га, дакле, владико мој чесњејши, због ревности нежне љубави (његове), подај му награду за то дуго његово мучење, показавши и сада уобичајену према њему љубав. Будући да га и ми у руке твоје шаљемо као у луку без таласа, знајући љубазност твоју многу, љубав искрену, топлу, неизмениву и непоколебиву. Ако неко дође отуда, и ако буде лако, молимо те пошаљи нам писма о здрављу своме. Јер Евпсихије за сада није стигао (овде), зато и нисмо могли дознати ништа од онога што си му казао рећи нам, ономад нам пишући, зато што се тај човек ниоткуда не јавља. Знајући то, дакле, молим те јави нам и оно што си нам ономад јавио, и ако је и нешто више неопходно да знамо, и назначи нам како стоје ствари са здрављем твојим, што бисмо силно хтели да знамо, о чему увек бринући, вазда желимо и знати.

 

Писмо тридесет осмо

Имнитију, главноме лекару[9]

Ако и нисмо без престанка писали чесности твојој, али те ипак без престанка држимо у сећању, у мало дана добивши искуство твога силнога, ревноснога, искренога пријатељства многога. Због тога господина мојега, чесњејшег епископа Селевка, као у (мирну) луку у твоје руке посласмо. Јер се бори са најтежим кашљем који и доба године појачава и најтежим чини. Познавши, дакле, владико мој најчаснији, природу болести, покушај га избавити од онога таласања, штети болести супротставивши знање твоје, е да од толиких таласа не потоне, и брзо га ослободи (могућег) бродолома.

 

Писмо тридесет девето

Халкидији

Знам љубав коју према нама гајиш одавно и од самог почетка, (знам) и да је чуваш цветајућом, да јој и додатке израђујеш, и не само да не допушташ да постане слабија услед одвајања и оволикога времена, него је још и појача ваш. Знам и да са радошћу многом примаш писма од нас, и да си једанко према нама расположена и пишући и ћутећи, пошто имам искуство много у тој ствари (стечено) током дугога времена. Управо зато молимо чесност твоју да према нама буде тако расположена, јер многе имамо залоге искрене твоје љубави, многе успомене. Зато те непрекидно носимо у души уклесавши те у разуму нашему, сећање на тебе држимо незаборавним ако ти и не пишемо непрестано, пошто нас у томе спречава недостатак писмоношa. Знајући то, дакле, госпођо моја најдивнија и најблагочестивија, и сама нам без престанка пиши како стоје ствари са здрављем твојим. Јер ми, ако не добијемо писма, људе који долазе отуда питамо о томе, а хтели бисмо да од скромности твоје непрекидно добијамо писма која нам благовесте како је са здрављем твојим.

 

Писмо четрдесето

Асинкритији[10]

Знам да си сада на муци многој. Али као што то знам, тако исто знам и да те иза тих мукa очекује плата многа, и да ти предстоји велика бојна награда и накнада. Јер ако то и јесте нерасположење, али (нерасположење) које помаже души и које дочекује бојне награде многе. Те ствари, дакле, знајући и (тако) размишљајући, највећу из тога убирај утеху, не гледајући само на одбојност мукa, него и на добит која се из њих стиче; и без престанка пиши о здрављу своме. Будући да се и сада не мало ожалостисмо чувши да болујеш. Зато силно жудимо добити вести са брзином многом да су се ствари са слабошћу твојом лако довеле у ред, тако да оде брига о томе.

 

Писмо четрдесет прво

Валентину[11]

Треће ти шаљем писмо, не добивши сaм ниједно од величија твојега. Дознадосмо, међутим, да си писма наша са радошћу примио многом, да си за онога који ти их је уручио уредио да ужива част која теби и доликује и да си све што је у твојој моћи учинио; ништа нам од тога не остаде скривено, али писмо ниједно не добисмо. Да је други неко, од оних што нису много благородни, био тај који је на толико (дуго време) заћутао, сматрали бисмо да би му изговор у одбрану могао бити мноштво послова. Но будући да знамо узвишеност разума твога, топлину љубави, племенитост, искреност, постојаност, истрајност, (од тебе) не бисмо прихватили такво оправдање, нити то да чудесност твоја не борави тамо, јер и то дознадосмо. Само у једној ствари бисмо имали утеху за дуго ћутање твоје: ако би хтео у (времену) што ће доћи надоместити оно што си пропустио и послати нам (читаве) мећаве писама која нам, док са језика мед тече, јављају о здрављу твоме и безбедности. Јер ако и седимо (овде) у пустињи и тешкој опсади, окружени небројеним страхотама, ипак не престајемо бринути се о дивоти твојој, и свакога дана се распитујемо у каквом су стању дела твоја.

 

Писмо четрдесет друго

Кандидијану

Много нас растојање пута дели и не кратко време од кад се раздвојисмо од дивоте твоје, а и много бреме послова што су нас окружили, најтежа запустелост места (овога), опсада несносна, упади и налети разбојникa, друге невоље, болест телесна. Па ипак, ништа од тога није учинило да постанемо безбрижнији према љубави твојој, него је чувамо цветајућом, носећи те у души где год да одемо, и незаборавну успомену на тебе имајући, благородност душе твоје, слободу, неизменивост, непоколебивост искрене љубави (твоје), топлину расположења према нама. Тако овде проводимо време, као највећу утеху у толикој пустињи имајући сећање на добра дела твоја. Пиши и ти нама, владико мој најдивнији и највеличанственији, јављајући нам благе вести о здрављу твоме. Јер знаш како држимо до ње – веома се, наиме, трудимо имати вести о њој – те да двоструко имамо радовање: једно што ти сами пишемо, а друго што добијамо таква писма од величија твојега.

 

Писмо четрдесет треће

Васијани[12]

Сама си на дуго време заћутала, и то имајући (уз себе) господина мојега, најчаснијег и најбогобојажљивијег ђакона Теодота који лако може наћи оне што отуда овамо долазе. Ми, пак, ни овде не сумњамо у љубав твоју, да је лакомисленија према нама постала, јер велико нам је искуство њено, и у многим (примерима) смо га добили и познали блиставост њену и искреност, честитост и непоколебивост. Зато и кад пишеш и кад ћутиш, једнако смо расположени према благородству твојему, и имамо поуздања у погледу твога расположења да остаје чисто и снажно. Па ипак, и тако расположени, веома бисмо хтели непрекидно добијати од вас писма која нам јављају благе вести о здрављу и свему дому вашему. Будући да вам га силно желимо и до њега држимо, као што и сама знаш. Знајући, дакле, то госпођо моја најдивнија и најплеменитија, учини нам ту милост, лаку, утешну и благословену, што нам док седимо у (овој) пустињи утеху многу пружа.

 

Писмо четрдесет четврто

Ђакону Теодоту[13]

Знам и сaм да се не би са нама преко писма дружио да је било могуће и присуством (твојим), и да си намеравао све (друго) оставивши бити са нама, да није било препреке, и то препреке највеће: доба године, потешкоћа приликa, оних овде, и запустелости (овдашње) која свакога дана бива све гора. Нема никакве потребе да то од тебе дознајем. Пошто сам једном већ познао како нас силно љубиш, и ово сам добро знао. Ми смо, дакле, и да нас не подсећаш (на то), свима писали, и задивисмо се и тој нежној бризи о нама, што си на крају писма додао и напомену о томе. Јер то је својствено души која веома размишља о нама, брине, стара се, зна за искрену љубав (према нама). Дакле, свима осталима сам писао; а кад и госпођи мојој Картерији пре неки дан послах писмо, сазнадох да она не борави тамо, него је отпутовала на пут далек; ако је могуће да јој писма наша буду послата тамо, нека тако и буде, ако тако просудиш; а ако није могуће, кад се сретнеш са господом мојом, најчаснијом и најблагороднијом оном око Маркелиана, кажи да нас, ако јој некад буду писали, оправдају пред њом, да није да не бринемо, нити смо у међувремену заћутали, него смо услед дугог њеног путовања били спречени чешће јој слати писма.

 

Писмо четрдесет пето

Симаху презвитеру[14]

Ништа необично, нити невероватно што се мучи онај што хода тесним путем. Таква је, наиме, природа врлине: испуњена је напорима и знојењима, нападима и опасностима. Но пут је такав, а венци од њега, бојне награде и неизрецива добра – краја немају. Њима, дакле, себе теши, јер и опуштање и мучење пролазе заједно са овим животом, и завршавају се са самим животом. Најбољи кормилар се, наиме, не надима (својим умењем) на мирном мору, нити се у бури смућује. Знајући, дакле то, укрепи себе, и утеху највећу ту убери. Пиши нам непрестано о здрављу своме. Јер ако и јесмо раздвојени многом дужином пута, и на дуго време смо растављени од склада твојега, нисмо од љубави, него је вазда носимо са собом нескривену и цветајућу, где год да смо, јер таква је природа искренога пријатељства.

 

Писмо четрдесет шесто

Руфину

Хтели бисмо чешће писати благочестију твојему, по што те љубим, и то силно љубим, владико мој најчаснији и најбогобојажљивији, а и једно и друго знаш и сaм. Но пошто је једно до нас, а друго није – власни смо, наиме, љубити те, а непрестано ти писати нисмо, због тежине пута и доба године – онда оно прво чинимо непрестано, а ово друго кад се може, или боље: и то непрестано чинимо. Јер ако и не пишено мастилом и хартијом, (пишемо) мишљу и размишљањем, јер то значи искрено љубити.

 

Писмо четрдесет седмо

Намеји[15]

Што околишаш оправдање тражећи и извињење иштући за оно за шта те ми овенчавамо и победником оглашавамо, прихватајући то што си писмо написала, али и осуђујући то што си (га написала) доцкан и одвећ касно? Тако да, ако сматраш да си се дрзнула на крупну ствар тиме што нам пишеш, пусти то и позабави се осудом (нашом) због кашњења и састави оправдање (за то). Јер колико више говориш да нас, и присутнога и одсутнога, искрено волиш, толико више оснажујеш оптужницу. Да си, наиме, била од оних напросто расположених према нама, онда ништа невероватно није заћутати на тако дуго време, али пошто велиш да према нама показујеш тако искрену и топлу љубав да не би одбила доћи путем тако тешким, притиснута страхом од толиких разбојника, (само) да те околности болести (твоје) нису спречиле, онда ти остаје само један вид оправдања: слати нам читаву мећаву писама кадрих ублажити кривицу због дугога (твога) ћутања. То и чини, и све смо прихватили. Пошто је и ово писмо дошло после дугога времена, и пошто је одисало жарком љубављу, отплатило је дуг претходно протеклог времена. Остала писма, међутим, нека не опонашају његово кашњење. Јер тако ћеш и сама моћи показати да оно није стигло после дугога времена због оклевања (твога), него због узалуднога страха, како си и сама казала, ако би и остала стизала брзо и са учесталошћу многом.

 

Писмо четрдесет осмо

Аравију

Знам љубав твоју, знам и љубазност, топлину, исправност, искреност, истрајност, (знам) и да ни тежина послова, ни терет бригa, ни сплет околности, ни проток времена, ни дужина пута не може да је потамни. Због тога веома жудим непрекидно добијати од благородства твојега писма која нам јављају благе вести о здрављу твоме. Ако осуђујемо, не осуђујемо те као човека лакомисленог, него жудећи да (добијамо) више таквих писама. Знајући то, дакле, владико мој чесњејши и благородњејши, учини нам ту лаку и приступачну милост која нам и седећему у пустињи (овој) пружа радост многу.

 

Писмо четрдесет девето

Алфију

Ја сам желео чешће ти писати, али недостатак писмоношa не дa да та жеља дође до чина, јер запустелост овога месташца, страх од Исавријацa и жестина зиме не дозвољава никоме да нам непрекидно долази. Па ипак, и пишући и ћутећи, према теби увек чувамо исто расположење, знајући усрђе твоје и ревност коју имаш у погледу користи душе своје, да си се потрудио успокојити оне што живе у страху Божијем бавећи се тим лепим занимањем. Знајући то, дакле, господине мој најчаснији и најбогобојажљивији, без престанка нам пиши о здрављу и свему дому твоме. Јер тако ћемо и (овде) у пустињи будући, радост многу имати, ако таква од часности твоје добијамо писма.

 


[1] Писано из Кукуза 405.

[2] Највероватније писано 405. – Истоме: 65, 100, 129, 188, 224, 226.

[3] Писано из Кукуза 404. – Истој: 78.

[4] Писано из Кукуза 404. или 405. – Истој: 52, 57, 179, 231.

[5] Писано из Кукуза 404. или 405.

[6] Из Кукуза 404.

[7] Писано између 404. и 407. Године.

[8] Ово и следећа два Писма писана су из Кукуза 404. или 405.

[9] Истоме: 81.

[10] Ово и следећа два Писма писана су из Кукуза 404.

[11] Истоме: 116, 217.

[12] Писано из Кукуза 405.

[13] 22) Истом: 59, 67, 135, 137, 140.

[14] За ово и следеће Писмо зна се само да је писано у изгнанству, дакле између 404. и 407. Године.

[15] Писано из Кукуза 405.