ПИСМА РАЗНИМ ЛИЦИМА
Писмо осамнаесто
Картерији[1]
Писала често, писла ретко, суд који од почетка имамо о љубави твојој, исти тај до краја чувамо непоколебивим. Јер знамо да си се и пишући и ћутећи потрудила да једнако будеш расположена према нама. Бог нека ти дa најбрже оздрављење и ослободи те сваке слабости. Нисмо се, наиме, нашли у малој бризи слушајући о болести твојој. Зато и молимо пристојност твоју, кад год може, непрекидно нам јављај како стоје ствари са телесном снагом твојом, ако ти тело добије какав напредак на боље. Знаш, наиме, како се жалостимо док слушамо да си у болести, и како се радујемо и летимо од задовољства кад чујемо да си се усправила у здрављу. Па пошто то знаш, госпођо моја најдивнија и најблагороднија, кад год ти је могуће писати нам – не оклевај, јављај како стоје ствари са оздрављењем твојим. Јер шаљући нам таква писма, нећеш нас малом радошћу обрадовати.
Писмо деветнаесто
Маркиану и Маркелину[2]
Пожелесмо да вас које силно љубимо, и присутне (овде) видимо. Но будући да то није могуће – јер и дужина пута, и зимско доба, и страх од разбојникa у довољној мери спречавају путовање – жудимо бар да смо чешће у прилици слати од нас писма вама, те да се наша жеља бар тако испуни у обиљу многоме. Но, будући да нам је и ту (могућност) одузела запустелост места у коме проводимо време, и то што је оно веома измештено од главнога друма, молим вас да ако то не чинимо непрекидно, имате разумевања за нас, те да писали ми или ћутали, исти суд имате о љубави нашој, рачунајући да нам то ћутање, често подуже, производи (поменута) запустелост места, а не лакомисленост наша.
Писмо двадесето
Агапиту[3]
Знам да се љубав твоја, истинска и топла, права и искрена не гаси ни од гомиле обавеза, ни од мноштва (протеклог) времена, ни од дужине пута; знам и како жудиш видети нас лицем у лице и уживати у личном дружењу. Но будући да је то веома тешко, и због дужине пута, и због доба године, и због страха од Исавријацa, пружи нам радост посредством писама, непрекидно нам јављајући како стоје ствари са здрављем твојим, и са свим домом твојим. Јер ако непрекидно добијамо таква писма од благородства твојега и изванредности, и боравећи у пустињи имаћемо не малу утеху. Није ти, наиме, непознато како желимо да си у (добром) здрављу, владико мој и најчаснији и најдивнији.
Писмо двадесет прво
Алфију[4]
Блажен, трипут и многократно блажен чинећи то и притрчавајући таквим пословима који ти унапред спремају плату и ризницу на небесима. Јер ниси нас мало окрилатио јавивши околности у којима је господин мој Јован презвитер, што си многи уложио труд да га дигнеш и у Феникију пошаљеш. А да си му и злата дао, то си прећутао; па и то доликује благочестију твојеме чинити, но од нас то ниси (успео) сакрити, него смо и то дознали, и (колико је) обиље које си понудио. Не престајемо ти се дивити и блаженим те називати због тога што оним стварима којима се треба богатити, тим стварима се и богатиш; молимо те да нам непрестано шаљеш писма. Јер да је могуће у лице те гледати, много бисмо за то дали. Но будући да то за сада није могуће, непрекидно нам пиши јављајући нам о здрављу своме и свега дома твога. Јер нећемо имати малу утеху дознајући о томе. Знајући, дакле, колико нас то радује, немој нас лишити толике радости.
Писмо двадесет друго
Касту, Валерију, Диофанту и Киријаку, презвитерима антиохијским[5]
Не чудим се што дугачко наше писмо назвасте кратким. Такви су, наиме, они што воле: не знају за ситост, не прихватају засићеност, него колико год добили од оних које љубе, још више траже. Због тога да вам стигне и десетоструко (дуже) писмо од оног претходног, ни оно не би избегло назив „кратко“, него би и оно било названо „мало“, или боље: не само да би било тако названо, него би вам се и показало као мало. Стога ни ми сами немамо (осећај) ситости докле год ви у љубави према нама стигли, него вазда од вас тражимо додатак те нежне љубави, и дуг љубави који вазда отплаћујемо, а вазда дугујемо – не будите, вели наиме (Павле), никоме ништа дужни, осим да љубите један другога (Рм 13,8) – он се од нас тражи свакога дана; добијајући га у обиљу многоме, још не мислимо да нам је сав отплаћен. И немојте ни престати да нам отплаћујете лепи тај дуг који доноси двоструко задовољство. Јер и они који га отплаћују и они који га примају једнаку убиру (из њега) радост, будући да и једни и други тим намиривањем постају подједнако богати. Што код пара није могуће, него онај који отплаћује постаје сиромашнији, а који прима – богатији. То се, међутим, обично не дешава код уговора љубави. Јер он не оставља онога који отплаћује без ње – што новац чини када пређе (у руке) онога који га прима – него га уздиже богатијега онда када је отплати. Знајући, дакле, то господо моја, непрекидно да показујете према нама расположење цветајуће. Јер ако и нема потребе за бодрење од нас у тој ствари, но будући да силно жудимо за љубављу вашом, ми ипак вас који немате потребу за тим подсећамо на то, и да пишете непрестано јављајући нам како стоје ствари са здрављем вашим. Јер ако и нема потребе подсећати вас на то, но ми, будући да то силно желимо, нећемо стати непрекидно то тражећи од вас. А да је то, наиме, надаље тешко, и због годишњег доба, и због тежине пута, јер нема много путника који вам могу за то послужити, то ни нама није непознато, но кад је могуће и кад се може и у толикој муци, молимо вас непрекидно пишите, ту љубазност тражимо од љубави ваше. А и господину мојему, благочесњејшему презвитеру Роману, како заповедисте, посласмо писмо знајући да вам и то чини радост многу. Будући да је и то својствено вама што нас силно љубите и са обиљем многим волите, то што са толиким људима и посредством писама покушавате, и многи труд улажете да нас чвршће спојите. Примивши, дакле, од нас писмо њему (упућено) позвани сте и предати га, а и без писма га опет поздравите од нас. Јер одавно и од самог почетка смо били силни љубитељи његови, и нека то дозна и са језика нашега, јер исту ту љубав чувајући и сада трајемо, што нам причињава задовољство највеће; а ово ћутање у међувремену није од лакомислености, него што смо очекивали примити писмо од благочестија његовога. Но будући да је заискао да ми први пошаљемо писмо, ето и то чинимо, а молимо и њега да исто и он нама непрекидно чини.
Писмо двадесет треће
Роману презвитеру[6]
И сaм знаш, господине мој најчеститији и најблагочестивији, како смо увек према благочестију твоме расположени, и како за вазда везани са тобом законом љубави, све до сада проводисмо живот дивећи се кротости нарави твојих, чудећи се благоликости врлине твоје којом задобијаш све које срећеш. Управо због тога и седећи на великој удаљености (од тебе) вазда те носимо у души, и у коју год пустињу да будемо одведени, не можемо заборавити љубав твоју, него као да си присутан и ту у близини, тако те непрекидно гледамо и замишљамо очима љубави, или још боље: непрекидно те гледамо и свима објављујемо благочесетије твоје. Молимо и ми тебе сећати се непрестано нас; љубав коју си од самог почетка према нама показао, ту исту и сада чувај цветајућом, и моли се са напрегнутошћу многом за смиреноумље наше, пиши нам док је могуће и о здрављу своме нам јављај како бисмо и седећи овде у пустињи имали утеху многу, од молитава твојих на оволиком растојању уживајући савезништво.
Писмо двадесет четврто
Исихију[7]
Сaм тражиш да добијеш опроштај што ниси дошао, извињавајући се болешћу. А ја те овенчавам и победником оглашавам и за (саму) намеру, њоме си дошао, и ништа мање од оних што су нам дошли код нас немаш по слову љубави. Довољан је, пак, Бог да те ослободи слабости која те држи и врати те чистоме здрављу, како бисмо уживали и у личном сусрету са тобом. Јер силно желимо видети те, загрлити и целивати љубљену нам главу. А до тад, док благородство твоје болује и годишње доба то спречава, нећу престати непрекидно пишући писма часности твојој, и њима себи овде задовољство прибављајући.
Писмо деведесет пето
Елпидију епископу
Ми смо имали жељу непрекидно писати благочестију твојему, знаш то и сaм, владико чесњејши, но будући да нам ту (жељу) спречава то што нам нико непрекидно не долази – запустелост овога простора, страх од разбојникa који је још и увећава, а на крају и доба године што путеве затвара, Кукуз свима чине неприступним – кад год се, међутим, намеримо на писмоноше испуњавамо нашу жељу, радујући им се највише. Што смо и сада учинили преко господе моје, чесњејших презвитера, предајући дужан поздрав благочестију твојему, и молећи да док је могуће и ти нама пишеш и јављаш о здрављу своме. Није ти непознато, владико мој најчаснији и најблагочестивији, како жудимо вазда о томе знати. Јер ако нас и јесу настанили на самим крајевима икумене, ја ипак не могу заборавити љубав тоју, прaву и топлу, искрену и неизвештачену; где год да одемо, одлазимо њу носећи (са собом) имајући у томе утеху највећу.
Писмо двадесет шесто
Магну епископу[8]
Ако нам сaм и ниси послао писмо, премда су господа моја презвитери пристигли (отуда), сећајући се давнога пријатељства твога и дивећи се кротости нарави твојих и храбрости душе, знајући и нежну љубав коју си увек према нама показао, први писмима прискочисмо складу твојему, те ти благодарност исказујемо за расположење које си према нама показао, јер то није скривено од нас, премда седимо на толиком растојању; молимо те дакле, док је могуће, непрекидно нам пиши и благовестити о здрављу своме. Јер кад чујемо да силни приврженици наши, они племенити, тако будно, трезвено и крепко бринући о црквама проводе живот у здрављу, већ и од тога имамо утеху многу. Знајући то, владико мој најчаснији и најблагочестивији, не оклевај непрестано нам те ствари јављајући. Јер ћемо тако, макар нас одвели на сaм крај икумене, имати олакшање много непрестано уживајући ту утеху.
Писмо двадесет седмо
Домну епископу
И за то што си одаслао чесњејшега презвитера епископству нашему, и за то што ми многе ствари пишеш, осећам захвалност благочестију твојему, владико чесњејши. Јер је и једно и друго својствено искреној љубави и топлом (душевном) расположењу. Због тога смо и проводећи време у пустињи многу утеху добили. Имати, наиме, толике мужеве за тако силне пријатеље, то не доноси малу утеху онима који љубе. Имао сам жељу срести се лично са благочестијем твојим и насладити се најслађега твога расположења. Но будући да то није могуће – нити је то нама могуће, нити чесности твојој лако, због старања о тамошњој Цркви – неопходно је да пређемо на друго пловило, користећи се утехом писама. Јер и писмо, прожето искреном љубављу, не мало може да послужи на утеху онима који су телесно раздвојени. Да бисмо, дакле, непрестано имали утеху, кад год се може и кад је могуће, не оклевај писати нам о здрављу своме. Сматрамо да нам је пријатељство твоје највећа ризница и несказиво богатство добара. Ако бисмо непрестано уживали толика добра, то јест писма (твоја), не бисмо имали осећај овдашње пустиње, пошто бисмо из писама твојих радост убирали.
Писмо двадесет осмо
Василију презвитеру
Ако и не имадох прилику лично се са тобом срести, слушајући о врлини душе твоје и ревновању које показујеш против Јелинa разрешујући заблуду њихову и руководећи их ка истини, као да смо ту и да смо се састали и много време са тобом провели, тако те поштујемо и почаст ти одајемо. Зато први прискочисмо писмима теби, сматрајући те блаженим због тога што чиниш и дивећи ти се и молећи те да и сaм нама пишеш, кад год се може. Јер ако и јесмо раздвојени од тебе телесно, љубављу смо са тобом везани замишљајући благочестије твоје. Знајући то, дакле, не оклевај непрестано нам писати и јављати о добрим делима својим, како бисмо и време у пустињи проводећи, многу отуда имали утеху.
Писмо двадесет девето
Халкидији и Асинкратији
Ниједан од ових болних догађаја да вас не збуњује, нити да вам душу узнемиравају (бурни) таласи догађајa што један за другим следе. Такав је, наиме, узак и тесан пут: носи са собом тешкоћу многу, многе знојеве и напоре. Но то пролази и завршава се са овим животом. Ако пут тај и јесте узак, ипак је пут; а награде за кротко и храбро подношење су сталне и бесмртне, и много веће од знојева. Имајући, наиме, на уму како пролазност и привременост муке, тако и непрекидност и бесмртност бојних награда, све подносите храбро не узнемиравајући се ни код једне од несрећа што ударају. Само је једно жалосно: једино грех, а све остало: прогони, одузимање имовине, одвођења (у тамнице), подметања, и колико год је ствари овима налик, (све) је то некаква сенка, дим и паучина, и ако постоји нешто од њих још безвредније. Дакле, као што сте се и током претходног времена увежбале подносити многа искушења, и сада вам ваља показати доликујуће трпљење. Јер оно ће бити кадро поставити вас у безбедност, одсуство бојазни и мир многи – и учиниће да постанете искусније. И непрестано нам пишите о здрављу вашем, ако нађете понеке да по својој потреби долазе овамо. Знате, наиме, како држимо до вашег здравља и како бисмо да што чешће добијамо вести о њему.
[1] Писано из Кукуза 404. године. – Види истој особи и Писма: 34, 227, 232.
[2] Писано 404. или 405. године. – В. Писма: 100, 122, 129, 226.
[3] Писано из Кукуза 404. – В. Писма: 73, 175.
[4] Истоме, Писма 35, 49, 72.
[5] Писано 405. године. – Истима: 107, 130, 222.
[6] Писано из Кукуза 405. – Истоме: 78, 91.
[7] Ово и следећа 4 Писма писана су из Кукуза 404. – Истоме: 74, 176, 198, 223.
[8] Писано између 404. и 407. Године.