Писма Олимпијади 14-17

Писмо четрнаесто (шеснаесто)

14.1 И једно и друго је дело неисказивога човекољубља Божијег, како ово: допустити да се на тебе наводе толика и тако узастопна искушења, е да ти и венци постану блиставији, тако и ово: брзим учинити ослобађање од њих, тако да се опет не мучиш и безакоњем зала што су наишла. Тако је Бог управио и живот племенитих оних мужева – о Апостолима говорим и Пророцима – сад пустивши да се таласи дижу у (у висину), сад корећи море због тих залa и од страшне буде чинећи мирно море. Престани, дакле, да плачеш и себе тугом мучиш; не гледај само на страхоте што наилазе (на тебе), непрекидне оне и узастопне, него и на најбрже ослобађање од њих и на неизрециву награду и отплату што ти се из тога рађа. Јер оно што је паучина, сенка, дим и ако има што простије од тога, то су све страхоте што наилазе на тебе спрам будућих бојних награда што ће ти се за оне (страхоте) дати. Шта, наиме, значи бити избачен из града, место за местом мењати, одасвуд бити гоњен, трпети одузимање имовине и бити вучен у тамнице, бити кињен од стране војника, и од оних којима си небројена доброчинства учинио подносити супротно, од робова и од слободних бити нападан, када је награда за све то небо и нетакнута она добра која се речју не могу исказати и краја немају, него нуде нескончиво наслађивање њима? Преставши, дакле, да размишљаш о сплеткарењима (против тебе), нападима, новчаним губицима, непрестаним сељењима, боравку у туђини, и на све то газећи лакше но по сваком блату, замишљај ризнице које су ти из свега тога сабране на небесима, непотрошивој тој добити и сигурном богатству. Али, тело ти је у лошем стању од тих напора и мучења, напади непријатељa наведоше (на тебе) болест? Опет ми говориш претпоставку добити, велике и неисказиве. Знаш, наиме, добро знаш колика је то ствар телесну болест подносити храбро и са благодарношћу. Исто то је – то сам много пута казао – Лазара овенчало; исто то је код Јовових подвига ђавола посрамило, а тог атлету истрајноси блиставијим јавило. То је њега више прославило и од љубави према сиротињи, и од презира према новцу, и од изненадног оног губитка деце, и од небројених (других) напада, и то је са обиљем многим зачепило уста зломе ономе демону. О тим стварима, дакле, непрекидно размишљајући и сама се радуј и весели док највећи подвиг приводиш крају и кротко подносиш искушења, за све то славећи човекољубивога Бога, који је кадар одједном све то избрисати, а пушта да настане, е да ти лепа та добит постане блиставија. Зато те и ми не престајемо сматрати блаженом. Обрадовасмо се, пак, што си конац тој ствари наметнула и разрешила је, како ти је и приличило, ослободивши се парницa и послова, нити их кукавички остављајући, нити их се, опет, чврсто ухвативши, те тако себе искушавши судницама и злима што отуда долазе, него си прошла путем средњим и стекла слободу која теби и приличи, и показала многу памет, дуготрпељивост, истрајност, постојаност, и необмањивост савести своје.

Писмо петнаесто (петнаесто)

15.1 Зар си, од младости (своје) толико мудрољубље показавши и надутост људску погазивши, очекивала да ћеш живети некакав неметежан и миран живот? И како је то могуће? Јер ако људи тукући се са (другим) људима, и у борбама и у ратовима, небројене ране задобијају, ти која си се спремила за (борбу са) самим поглаварствима и властима, са господарима таме света овога, са духовима злобе (Еф 6,12), и то спремила се тако храбро, подигавши толике трофеје и у толиким (борбама) ожалостивши дивљега онога и осветољубивога демона, откуд то да си се ти понадала да ћеш живети некаквим мирним и беспосленим животом? Не треба се, дакле, узнемиравати што су на све стране пометње многе, многи немири, него насупрот, да се ништа од тога не дешава, тада би се требало чудити. Јер врлини су у наслеђе додељени напор и опасност. То и сама знаш још и пре наших писама и никакве потребе ти нема од других то сазнавати; а ми ово и пишемо, не поучавајући ону која не зна. Јер знамо да те неће моћи узнемирити ни избацивање из отаџбине, ни новчани губитак[1] – а управо то је многима несносно – ни увреда, ни друга нека таква мука. Јер ако заједничари оних што од таквих ствари страдају постају вредни дивљења, много пре ће они који су у њима. Због тога Павле и код једног и код другог хвали оне Јевреје који су поверовали, говорећи: Сећате се првих дана, у које, тек просветљени, поднесте многе подвиге страдања; изложни с једне стране поругама и невољама, а с друге, поставши заједничари онима који тако страдају (уп. Јевр 10,32-33). Због тога писмо не чинимо дугим. Јер нико победнику што је трофеј блистави подигао не долази нудећи му савезништво, него само хвалу. Будући да и ми познадосмо колико си мудрољубље показала у ономе што се дешавало, блаженом те сматрамо, дивимо ти се за трпљење и награде које за те подвиге ризничиш (на небесима). А пошто добро знамо да желиш дознати и какве су наше прилике – на дуго, наиме, заћутах – (знај да) се ослободисмо најтеже болести, али још носимо (на себи) остатке те болести. Имадосмо најбоље лекаре, па ипак, недостатак одговарајућих (лекова) нам умањује корист од те неге. Јер овде не само да су ретки лекови и све остало што је кадро опоравити намучено тело, него се већ спрема и глад и зараза. Сва та зла на крају увећавају још и непрекидни упади разбојникa који сежу све до најудаљенијих путева, који те путеве са свих страна одсецају наводећи на путнике опасност многу. Андроник је, наиме, како каже, допао њихових руку, а спасао се пошто су га скинули (до голе коже). Зато молим чедност твоју – никога не шаљи овде. Постоји, наиме, бојазан да путовање к наме не постане повод убиства, а знаш колики ће нам то донети бол. Али ако би се неки честит (човек) подухватио тога да се запути овамо по другој некој потреби, преко њега нам јави о твоме здрављу. Само због тога, међутим, нико овде да не долази, нити по другој некој потреби, због бојазни о којој ти претходно рекосмо.

Писмо шеснаесто (седамнаесто)

16.1 Ништа чудно, нити необично се није десило код благочестија твојега, него сасвим обично и примерено; то, наиме, што су од непрекидних искушења која једно за другим наилазе нерви душе твоје постали складнији, спремност за рвања већа, већа и снага, и што много из тога убираш задовољство. Јер таква је природа невоље, када се дохвати душе племените и младалачке, она обично то производи. И као што ватра злато, када се здружи са њим, чини опробанијим, тако и код ваљаних душа, када невоља наиђе на њих, она их чини чистијим и искушанијим. Зато је Павле говорио: невоља гради трпљење, а трпљење искуство (Рм 5,3-4). Због тога и ми поскакујемо, радујемо се и највећу утеху за самоћу ову имамо од те храбрости твоје. Због тога, макар те небројени вуци окружили и многа зборишта људи неваљалих, нимало се не бојимо, него се молимо да постојећа искушења буду угашена, а да друга не наиђу, испуњавајући тако закон Господњи који заповеда молити се да човек не допадне искушења (Мт 26,41). А ако је допуштено да опет настану, имамо поуздања у погледу златне душе твоје која и ту себи сабира богатство највеће. Чиме ће, наиме, моћи уплашити тебе они што се на све усуђују против главе своје? Губитком новца? Али ја добро знам да ти за новац мислиш како је неважнији од пепела и свакога блата. Истеривањем из отаџбине и дома? Али ти умеш у великим и многољудним градовима живети као у пустињама, сво време живећи у тиховању и неметежности, згазивши на све животне фантазије. Запретиће ти, међутим, смрћу? Али ти си их и у томе предупредила, увежбавши се током времена, па ако би те одвукли на заклање, мртво тело ће на њега одвући. И треба ли уопште много говорити? Нико ти неће моћи учинити ништа чега трпљење неће наћи да је у теби већ одавно остварено у обиљу многоме. Јер ходајући увек уским и тескобним путем увежбала си се у свим тим стварима. Стога, на вежбалиштима увежбавши најлепше то знање, сада си се у подвизима блиставијом јавила, не само не збуњујући се ничим од онога што се догађа, него и крила добијајући, поскакујући и у колу играјући. Јер са оним стварима којих си узела на себе вежбе, сада се са лакоћом многом подухваташ борби (са њима), у телу женскоме, од паучине слабијем, погазивши са смехом многим лудило мужева у пуној снази што на тебе зубима шкргућу, спремнија будући страдати, него ли што они и помишљају. Блажена да си и трипут блажена због венаца за те (подвиге), или још боље: и због самих тих борби. Таква је, наиме, природа тих рвања, и пре бојних награда, на самим поприштима доноси бојне и узвратне награде: то задовољство које сада имаш, радост, храброст, истрајност, трпљење, то што си несавладива, неосвојива, што си изнад свега, то што си тако себе увежбала да ни од кога и ни од чега страшног нећеш моћи пострадати, то што док се подижу толики таласи ти на стени стојиш, док море бесни пловиш под повољним ветром у миру многоме. То су бојне награде за невољу, овде (у овоме животу) још и пре Царства небескога. Јер знам, знам да ти сада окрилативши од задовољства и не сматраш да си телом огрнута, него да ћеш, ако време позове на то, њега скинути (са себе) лакше него други хаљине у које су оденути. Радуј се, дакле, и весели и због себе и због оних што су скончали блаженом кончином, не у постељи, нити у дому (своме), него у тамницама, оковима и на мукама. А јадикуј и оплакуј, њих саме који те ствари (онима првим) чине. Јер и то је достојно мудрољубља твога. А будући да желиш дознати о стању здравља нашега, за сад се ослободисмо слабости што нам је донедавно досађивала, те се сад лакше осећамо, осим ако нам зима, дошавши опет, не нашкоди болести желуца; што се, пак, тиче Исавријацa, налазимо се у безбедности многој.

Писмо седамнаесто (четврто)

17.1. Што се тиче жестине зиме, болести мога желуца и нападa Исавријацa, због нас ништа не брини, нити размишљање своје напрежи. Јер настаде зима каква обично и буде у Јерменији – (о томе) не треба ништа више казати – а нама она не доноси велику штету. Унапред то предвиђајући, многа средства предузимамо да одбијемо од себе штету што отуда долази: непрекидно палећи ватру, собу у којој боравимо са свих страна затискајући, служећи се већим бројем покривача и сво време боравећи унутра. Што нам је, додуше, мрско, али због користи од тога – подношљиво. Јер све док остајемо унутра, не мучимо се исувише од мраза, а ако смо принуђени на кратко изаћи и бити напољу на ваздуху, не малу штету себи чинимо. Зато чесност твоју молим и као највећу милост тражим да улажеш бригу око исправљања телесне твоје слабости. И нерасположење, наиме, производи болест, али када је још и тело намучено и ослабљено, лежи без икакве неге, те не ужива ни (негу) лекарску, ни благорастворење ваздухa, ни обиље неопходних потрепштина, помисли да ту онда настаје не мали додатак тој страхоти. Зато молим часност твоју да се користи и различитим и искусним лекарима, и лековима који су кадри исправити та таква стања. Пошто смо и ми пре ово мало дана, кад нам је желудац због стања ваздуха био склон повраћању, окористили се другом негом и леком који ми је послала госпођа моја, најпристојнија Синклитија, те немадосмо потребу узимати га више од два или три дана, а исправисмо слабост његову. Молим те, дакле, и сама се користи њиме и удеси да и нама опет буде послато од њега. Осећајући, наиме, опет некакву промену, опет смо њега употребили и све исправили. Јер он смирује упале, оне у дубини, извлачи влагу, тако да топлота буде умерена, намеће не мали напон (телесни) и буди жељу за храном; доказ свега тога даде нам се у неколико дана. Замоли, дакле, господара мојега, чесњејшега Теофила, комиту, да нам опет од њега зготови и пошаље. И нека те не жалости то што ми овде зимујемо, јер се сада много боље и здравије осећамо него лани; да си и сама чинила одговарајућу негу, много боље би била расположена. А ако кажеш да ти је нерасположење изродило болести, зашто онда опет тражиш од нас писма, никакву из њих не узбравши корист у погледу расположења, него се тако утопивши у тиранији нерасположења да сада жудиш за одласком из овога (живота)? Зар не знаш колика плата предстоји за болест? Нисам ли често, и присутан, и преко писма разговарао са тобом о том предмету? Но, будући да теби, било бреме (свакодневних) послова, било сама природа болести и (тешке) околности што наилазе једна за другом, једнако не допуштају да непрекидно држиш на памети сећање на казано, послушај опет исто оно што смо ти појали над ранама нерасположења: Јер мени није, каже, досадно писати једно исто, а вама је укрепљење (Фил 3,1).

17.2 Шта, дакле, и говорим и пишем? Ниједан, Олимпијадо, разлог за излазак на добар глас (пред Богом) није раван трпљењу у мукама. Оно је, наиме, понајпре цар (свих) добара и венаца, сама круна (њихова), и као што оно влада над другим добрима, тако и у њему самоме, тај вид (трпљења) је од свих других блиставији. Можда је ово што је казано нејасно; учинићу га, дакле, јаснијим. Шта значи ово што казујем? Ни за одузимање имовине, макар некоме све било узето, ни за лишавање почасти, избацивање из отаџбине и протеривање преко границе, ни за мучења у труду и зноју, ни за боравак у тамници и оковима, ни за погрде, увреде и изругивања, ни за шта од тога немој мислити да је све то храбро подносити макар и мали вид истрајности.

Наставак у штампаном издању.

 


[1] Олимпијади је власт наложила да, будући да се није хтела одрећи Златоустог, уплати огромну количину новца.