Писма Олимпијади 10-13

Писмо десето (треће)

10.1 Ни тела што су се са жестоким упалама рвала, ни мора дивљим ветровима шибана, нити она прва одједном одбацују са себе штету (насталу) од упалa, нити ова последња таласање, него полако и мало по мало. И телима је потребно више времена да се после ослобођења од ватре поново врате чистоме здрављу и отклоне (од себе) малаксалост што остаје у њима од болести, а воде, и када ветрови стану, остају да се веома колебају и крећу, дижући се и опет се враћајући са струјањем многим, те и оне потребују време да се врате чистоме миру. А ове уводне речи казах благочестију твојему не тек онако, него да познаш да ти ово писмо шаљемо из принуде. Јер ако смо и разрешили тиранију туге и тврђаву њену срушили претходним писмима, ипак још увек постоји потреба многа за речју брижне неге, е да ти испослује дубоки мир и да ти, збрисавши спомен насве немире из оне туге настале, покаже ведар и постојан мир и да те постави у радост многу. То нам је, наиме, оно око чега се трудимо: не само да те ослободимо туге, него и да те испунимо радошћу многом и непрекидном. Јер то је могуће, ако желиш. Радост, наиме, није ствар непомичних закона природе које нам је немогуће разбити и изменити, него ствар слободних помисли избора (наше) воље које нам је лако имати под руком. И ти знаш, ако се сетиш, да ономад – није дуго време између – многе и на дугачко утрошисмо речи, кад непрекидно изабирах приче које сам изводио на среду. Јер (узроци) радости обично нису толико у природи ствари, колико у мишљењу људи. Будући, дакле, да је то тако и да су многи богатством окружени помислили да живот није за живљење, а други, саживевши се са сиромаштвом крајњим, проведоше век од свих радоснији, и они први уживајући стражу телесну, славу и част, почесто проклеше живот свој, а људи ништи од ништих, никоме познати сматраху себе најблаженијима – јер (узроци) радости нису у природи ствари, него у мишљењу људи, нећу наиме престати непрекидно исто то да појем – немој да паднеш (духом), него се разбуди и руке пруживши слову (нашему) понуди нам ту лепу помоћ у борби, како бисмо те сасвим уграбили из тога горкога заробљеништва помисли. Јер ако и сама не пожелиш уложити толики труд колики и ми, никакве нам користи неће бити од лечења. И што је чудно ако се то код нас дешава? Јер Бог који све може, када опомиње и саветује, а онај што слуша се не повинује реченом, никада (од тога) ништа не настаје, него ће то још бити већа попутнина у казнама ономе што се није повиновао. Исто то обзнањујући Христос је говорио: Да нисам дошао и говорио им, греха не би имали, а сад изговора немају за грех свој (Јн 15,22). Управо због тога је, оплакујући Јерусалим, из истог разлога говорио: Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послате теби, колико пута хтедох да саберем чеда твоја, и не хтедосте; ето ће вам се оставити кућа ваша пуста (Мт 23,37-38).

10.2 Знајући дакле то, владичице моја најбогољубивија, имајући саборца у казаноме окапавај, надмећи и бори се истиснути и избацити са жестином многом помисли што те узнемиравају и чине ти толики немир и таласање. А да ћеш ти то урадити и прихватити нашу препоруку, у то мислим нико не треба да сумња; но ваља ти коначно спремити мач и копљa, лук и стрелице, штитове, кацигу и назувке, како бе се једнима заштитила, а друге хитала и уништавала, мртвим чинила помисли што ти пометњу производе. Откуд ћемо ти, дакле, спремити те справе и праћке, тако да непријатеље не пустиш ни близу да приђу, него да их поиздаље гониш са силином многом? Из саме те туге, нешто мало о њој мудрољубиво промисливши и показавши како је то ствар тешка и одурна. Туга је, наиме, тешко мучилиште душa, бол некакав неизрецив и пресуда од сваке пресуде и одмазде чемернија. Јер она опонаша црва отровнога који се везује не само за тело, него и за саму душу, мољац (што изједа) не само кости, него и разум, џелат што непрекидно сатире не (само) плећа, него и силу душевну крњи, ноћ непрестана и тама мркла, бура и таласање, огањ невидљиви што пали жешће од сваког пламена, рат што примирја нема, болест што помрачује многе од ствари видљивих. Јер и сунце и природа ваздуха овога прозрачнога онима који су тако расположени изгледа да им је на терет и у сред дана им опонаша најдубљу ноћ. Зато је и чудесни онај Пророк, исто то објављујући, говорио: Сунце ће им у подне заћи (Амос 8,9), не што се та звезда помрачује, нити што прекида уобичајени пут (свој), него што је души нерасположеној својствено да у најсветлијем дану замишља ноћ. Јер ноћни мрак није толики, колика је ноћ туге која није дошла по закону природе, него сакупља таму помислима, која је ужасна и неподносива, која има лице немило, од свакога је тиранина суровија и не повлачи се брзо ни пред ким од оних што се подухватају разрешити је, него почесто од железа жеженога чвршће држи душу коју је заробила, када се ова не користи мудрољубљем многим.

Наставак у штампаном издању

Писмо једанаесто (пето)

11.1 Опет вам се муке увећаше, шира попришта и дуже стазе путева вам наметнуше, а гнев оних што вам сплетке подмећу се у већу (висину) подиже. Но не треба се збуњивати и узнемиравати, него се због тога ваља понајвише радовати и поскакивати, венце на главу метати и у колу играти. Јер да нисте претходно ђаволу ране задали, звер не би тако подивљала и даље кренула. Дакле, доказ ваше храбрости и победе, као и пораза његовог многога, јесте управо то што силније наскаче и напада, показује већу бесрамност и обилније излива (свој) отров. Будући да се и код блаженогаЈова, кад би надјачан код одузимања блага и страдања деце, износећи и тада доказ да је примио тешке ране, устремио на главно од (свих) зала: опседање тела, извор црвa, хор ранa, ја их, наиме, називам хором, венцем и јатом бојних награда. Па и на томе не стаде, него будући да му није преостало ниједно друго такво лукавство – јер као да је то крајња граница несрећa, тако је навео ону болест – друго опет покреће лукавство: жену наоружавајући, пријатеље оштрећи, слуге побуђујући и звери од њих чинећи, посредством свега тога ране му повређујући. Што он и сада не престаје да предузима, али против сопствене главе, будући да ваши (подвизи) тиме свакога дана постају блиставији, већи и сјајнији, богатво веће, добит обилнија, венци један за другим и непрестани, и (уопште), многи додатак храбрости вашој бива посредством самих страхота, а сплетке непријатељa постају помазање истрајности вашој. Таква је, наиме, природа муке, оне који је кротко и храбро подносе чини да буду изнад тих страхота, оне који су узвишенији од ђаволових стрелица васпитава да презиру сплеткарења (његова). Па и дрвета што су у заветрини порасла бивају слабија и некориснија у погледу приноса плода, а она која су изложена променама ваздуха, ударима ветрова и врелом зраку (сунчевом), та су снажнија, бујају листовима и тежају родом; тако се обично дешава и на мору, они који први пут ступају на брод, макар се десило да су веома храбри (људи), услед немања искуства (пловидбе по мору) збуњују се, смућују, бивају захваћени вртоглавицама, а који су многа мора препловили и многе буде преко главе претурили, преживели подводне хриди и стене, нападе морских немани и пиратa, поднели налете морских разбојника и непрестаних бура, они на крају на броду седе са више поуздања него они што по земљи ходају, не седећи унутар (брода) уз кобилицу, него и седећи на самој ивици брода и без икакве бојазни стојећи и на прамцу и на крми, они који су раније пред очима (свих) лежали у страху и трепету, после многога искуства буре вуку ужад, дижу једра, хватају се дршки весала и трче по броду са лакоћом. Дакле, нека вас не збуњује ништа од онога што напада (на вас). Јер непријатељи су нас и невољно ставили у такав (положај) да не можемо на зло пострадати и кад утроше све своје стрлице, и ништа више нису ту учинили него се постидели и извргли подсмеху те се свуда показују као заједнички непријатељи икумене. То су награде за сплетке, то је крај ратова. Ах, како је велика (ствар) врлина и презир постојећих ствари! Она убире плод посредством нападa (на њу), овенчава се посредством оних што је нападају, преко оних што зло страдају више светли, преко оних што се подухватају да је свуку (доле) оне који у њој заједничаре чини узвишенијим, неосвојивим, неухвативим, не тако што им је потребно оружје, копља, зидине, куле, паре, војници, него само чврста воља и непоколебива душа – и сваки напад људски се разобличава.

11.2 То, дакле, владичице моја најбогољубивија појући и себи и онима што се са тобом ваљаним тим подвигом подвизавају, подигни мисли свих учвршћујући бојни строј свој, тако да ти венац врлине буде двострук, трострук и многострук: за то што сама стадаш, за то што и друге у исто то уводиш убеђујући их све кротко подносити, на сенке се не обазирати, превару сновиђењa презирати, као блато је газити, о диму том ни речи не говорити, не мислити да је паучина сметња и као мимо сагњиле траве пролазити. Јер све је то, и од тога још безвредније, ништавност људске среће. Човек не може лако наћи слику да њоме тачно представи узалудност њену. Јер заједно са том ништавношћу, онима који су у њу зинули она доноси и штету не малу, не само у будућем веку, него и у овом животу, током оних дана у којима људи сматрају да у њима уживају. Јер као што врлина, у сaмо оно време у које се против ње ратује, поскакује, цвета и сјајнија се показује, тако неваљалство, и у само оно време у које (човека) дворе и ласкају му, показује немоћ своју, смех многи и комедију неисказиву. Јер шта је, реци ми, било јадније од Каина, и у сaмо оно време када се чинило да је савладао и надјачао брата и када је био испуњенсрџбом и гневом оним неправедним и клетим? И шта је нечистије од деснице оне за коју се чинило да је победила, од деснице која је ударац задала и убиство извршила, и од бестиднога језика који је превару сковао и мреже раширио? И што говорим о удовима који су убиство извршили? Читаво тело се кажњавало, било је предато непрекидном дрхтању и трепету. О, чудесних ствари! О, необичне победе! О, чуднога трофеја! Убијени се, и мртав лежећи, овенчава и за победника оглашава, а који је победио и надјачао, не само да одлази неовенчан, него се управо за то (што је победио и надјачао) кажњава и предаје одмаздама несносним и мучењу непрестаноме; онај коме је задат ударац, који је мртав и безгласан, тај оптужује онога који се креће, живи и говори, или још боље: не тај који је мртав, него сама крв (његова), без тела, била је довољна за то[1]. Толико је богатство људи врлинских, и онда кад скончају, а толики је јад људи неваљалих, и док живе. А ако су толике бојне награде на поприштима, замисли колике су награде после борби, у време наплате, у време давања оних добара што сваку реч надилазе. Јер болне ствари, какве год да су, наносе људи, и оне опонашају ништавност оних који их наносе, а дарове и бојне награде даје Бог, зато и јесу такве, какве, природно, даје штедрост она неисказива. Радуј се, дакле, и весли док се ованчаваш, победником оглшаваш, жаоке непријатељa газиш лакше него други блато. И непрекидно нам јављај како стоји са здрављем твојим, како бисмо и од тога радост многу имали. Знаш, наиме, да нам, док седимо овде у пустињи, неће бити мала утеха да непрекидно добијамо вести о здрављу твоме.

Писмо дванаесто (шесто)

12.1 Пишем ово смерности твојој одмакавши се од самих врата смрти; зато бејах веома задовољан што нам слуге (твоје) дођоше сада, кад коначно улазимо у (мирну) луку[2]. Јер да су нам се јавили док ми се пучина још љуљала и док сам био захваћен тешким таласима болести, не би ми било лако обманути благочестије твоје јављајући ти (вести) добре уместо лоших. Јер зима, жешћа од уобичајене, навела је на нас и жешћу зиму у желуцу, те ова два месеца проведох ништа боље од (људи) мртвих, него још и горе. Живео сам, наиме, толико колико да имам осећај страхота што ме са свих страна окружују; све ми беше ноћ: и дан, и јутро, и подне; читав дан сам проводио прикован за постељу; небројена средства предузимајући не могадох стрести са себе штету (насталу) од студени, него и ватру палећи, и најтежи дим подносећи, и у једној соби седећи, и небројене покриваче (на себи) имајући, не усуђујући се ни праг прекорачити, пострадах од (болова) крајњих док се непрекидне мучнине јављају праћене повраћањем, главобоља, одсуство жеље за храном, несаница непрекидна. Јер (читаве) пучине ноћи, тако дуге, проводио сам без сна. Но да ти разум не бих више напињао бавећи се несрећама (својим), сада смо се свега тога ослободили. Јер у исто време кад се утврди пролеће и настаде нека мала промена ваздуха, све се само од себе разреши. Па ипак, и сада имам потребу за строгошћу многом у начину исхране, управо због тога водим рачуна да количину (хране) желуцу чиним лаком, тако да је лако може разложити. Не мало, баци нас у бригу и то што смо дознали да је смерност твоја при последњим издисајима. Па ипак, због тога што те веома љубим, мислим о твојим приликама и бринем, и пре писама од часности твоје ослободисмо се такве бриге пошто су многи дошли отуда и јавили нам о стању твога здравља. Сада се веома радујем и веселим, не само зато што си се ослободила болести, него пре свега другог што тако храбро подносиш све што напада на тебе, све то називајући (обичним) митом; што је још важније, то је што си слабости тела наденула такав назив, а што је својствено души крепкој, која многим плодом храбрости буја. Наиме, не само храбро подносити несреће, него и не осећати их као присутне, него их презирати без многога труда, овенчавати се венцем трпљења, (и то) не мучећи се, зној лијући, посла око тога имајући, нити их пак другима причињавајући, него као поскакујући и у колу играјући, то је доказ мудрољубља најстрожега. Због тога се радујем и поскакујем, летим од задовољства и не осећам овдашњу усамљеност, нити остале (овдашње) околности, радујући се и наслађујући и веома дичећи код те твоје величине душевне и узастопних победа, не само због тебе, него и због великога онога и многољуднога града коме си ти постала и (одбрамбена) кула, пристаниште и зидине, на самим стварима пуштајући блистави онај глас, те и један и други род[3] страдањима својим васпитавајући да се спремно разодене за те такве подвиге и сиђе на поприштa са свом храброшћу и лако подноси знојеве (настале) из тих таквих борби. И што је чудесно, то је да не, излазећи на трг, нити хватајући се центра града, него седећи у кућици маленој и соби (својој) помазујеш уљем оне што су устали; и док море манита, таласи се тако дижу у висину, на све стране се показују хриди, подводне стене и дивље звери, док је све захватила најдубља ноћ, као у сред дана и по мирноме мору и са ветром у крму, тако разапевши једра трпљења пловиш са лакоћом многом; и не само да та тешка бура не баца тамо-амо, него ни водом поквашена ниси; и с пуним правом, јер таква су кормила врлине. Трговци, кормилари, морнари, поморци, кад виде гомилање облака, или налет силних ветрова, или навалу таласа што најжешћом пеном кипе, пловила држе у пристаништу, а ако се где и деси да се нађу на пучини, све чине и предузимају да лађу (што пре) усидре у пристаништу, уз (неко) острво или превлаку. А ти уз небројене ветрове, док толики подивљали таласи одасвуд ударају, док се дубина морска окреће услед жестине олује, откривају се стене подводне, мртви плове ношени водама, други голи на даскама (од бродова) пливају, ти скакутајући посред мора залa, све то називаш обичним митом, усред буре пловећи под повољним ветром – и с пуним правом. Јер кормилари, макар колико били вешти у томе знању, немају умења које је довољно да се супротстави свакој бури, зато често и избегавају борбу са таласима. Твоје је, пак, знање изнад сваке буре, сила мудрољубиве душе снажнија од небројених војски и силнија од оружја, безбеднија од кулa и зидина. Јер војници, оружје, зидови и куле корисни су само у погледу безбедности тела, па и то не увек и не за свагда, него се дешава да све то буде надјачано те оставља без заштите оне који њима прибегавају. А твоје оружје не посрамљује стрелице варварске, нити опсадне справе противникa, нити нападе и те такве отимачине, него је погазило принуду природе, разрешило тиранију и срушило утврђење њихово. Непрекидно се тукући са демонима небројене си извојевала победе, а ударац примила ниједан, него стојиш нерањена у толиком облаку стрелица, а копља што се на тебе хитају опет се окрећу на оне што их хитају.

Наставак у штампаном издању

Писмо тринаесто (седмо)

13.1 Шта кажеш? Ниси победни трофеј подигла, нити блиставу победу извојевала? Ниси се венцем победничким што стално цвета овенчала? Не казује ли, међутим, сва икумена супротно, по свој земљи појући добра дела твоја? Јерако су ти попришта и подвизи везани за један простор, (као) и тркалишта путева твојих, ако ти рвања што су крвљу уместо знојем испуњена на истом месту настадоше, слава њихова и гласовитост досегла је до крајева икумене. А ти, хотећи те ствари још већим учинити и бројније бојне награде себи испословати, и венце од смиреноумља си им придодала говорећи да си од победних трофеја далеко колико и мртви од живих. А да су то речи смиреноумља, рађе ћу покушати да ти покажем по ономе што се десило. Изгубила си отаџбину, дом, пријатеље, сроднике, преселила се у иностранство, ниси стала свакога дана умирући и оно што недостаје природи испуњавајући обиљем слободног избора воље. Пошто, наиме, није могуће, човек будући у искуству умрети многим смртима, ти си то учинила намером (својом). И оно што је најважније: од једних ствари страдајући, а од других очекујући да пострадаш, ниси стала уздижући славослов Богу који је допустио да те ствари настану, и (тиме) ђаволу рану задајући. А да је примио рану неизлечиву показао је тиме што се више наоружао приступајући ти; зато су каснији (догађаји) били тежи од претходних. Јер као што се шкорпија или змија, када задобије дубљу рану, још више испруживши жалац устремљује на онога који ју је ударио, као доказ бола многога нудећи тај нагли напад на онога што ју је ударио, управо тако и она бестидна звер, будући да је примио дубоке ране од чудесне и узвишене душе твоје, више је наскочио и бројнија искушења (на тебе) навео. Он их је, наиме, навео, а не Бог; Бог је допустио, увећавајући ти (тако) богатство, добит ти чинећи већом, нудећи ти већу награду, богатију отплату. Немој се, дакле, збуњивати, нити узнемиравати. Јер ко се икада уморио богатећи се? Ко се помео долазећи на највише положаје? А ако сабирајући људске ствари, привремене, од сенке крхкије и од увелих цветова трошније, људи поскакују, коло играју, лете од задовољства које у исто време када се јави – нестаје опонашајући путеве токова речних, много пре, и с правом треба и ти – ако си претходно и била у нераспо ложењу – ово садашње време да учиниш поводом радости највеће. Јер богатство које си сакупила на сигурном месту и достојанство које си кроз ова страдања себи прибавила не зна за наслеђе и крај не чека, него је неограничено, не укида се тешкоћом временa, ни нападима људи, ни налетима демонa, ни самом смрћу. А ако желиш плакати, оплакуј оне што ти те ствари чине, виновнике тих зала, слуге што су и за будући (век) себи уризничили одмазду највећу и већ овде добили казну крајњу док се толики људи од њих одвраћају и непријатељима их сматрају, проклињу и осуђују. А ако они то не осећају, онда су понајвише због тога јадни и суза достојни, што исто као људи душевном болешћу захваћени, лактајући се ударајући залуд и улудо оне што срећу – почесто и добротворе своје и пријатеље — немају осећај лудила којим лудују. Зато и болују од болести неизлечивих, не одлазећи докторима, нити лекове прихватајући, него и онима што их лечити желе и добро им чинити, отплаћују супротним. Тако да су и због тога јадни, ако не осећају толико неваљалство. А ако се не осврћу на осуду од других, осуду властите савести није им могуће избећи, осуду неизбежну, неподмитиву, што ни пред једним страхом не уступа, не дa се уништити ни ласкањем, ни парама, нити угасити дугим временом.

13.2. Јер онај син Јаковљев, онај што је оцу казао да је дивља звер Јосифа појела, који је ту грозну драму одглумио подухвативши се тога да том улогом[4] прикрије братоубиство, оца је тада преварио, али савест (своју) није преварио нити убедио да мирује, него је она трајала дижући се на њега, непрекидно вапећи и никада не ћутећи. И кад је дуго време прошло, он који је пред родитељем порекао дрскост на коју се био усудио, који то ни једном од људи није казао, док га нико не оптужује, нико не осуђује, нико се на њега не подиже, нико не подсећа на ону (његову) драматургију, у опасности од губљења слободе и самога живота, показујући да тужилац савести његове није ућуткан (иако је) током тако дугога времена задржаван, ове речи казује: Да, огрешисмо се о брата нашега док нас је молио, а ми презресмо муку његову и бол душе његове, и сад се крв његова од нас тражи (1Мојс 42,21-22). Премда, друга беше оптужба против њега, суђено му је због крађе, као да је себи златну чашу присвојио, тако је изведен пред суд; па пошто ништа од тога за себе није знао, он није био на муци због тога, нити је казао да страда од тога за шта су га осудили и (због чега) је свезан, него због онога због чега га нико није осудио, нити затражио полагање рачуна, нити у судницу довукао, или боље: за шта се није ни знало да се усудио, управо за то он сaм себи постаје и судија и тужилац. Савест га је, наиме, ухватила, и он што је без икакаве бојазни излио крв братовљеву ништа не осећајући, сада је састрадалник његов постао те оптужује (сав онај) хор саучесника својих у скверноме убиству, и као у (каквој) трагедији пева сву суровост (њихову), говорећи: док нас је молио, а ми презресмо муку његову и бол душе његове. Довољна нам је, вели, била и природа да нас смекша и склони на милост, а он је и сузе придодао, и молбу, и ни тако нас не склони (на милост), него: ми презресмо муку његову и бол душе његове. Због тога нам је уприличено суђење ово, каже, због тога смо у опасности крвној, будући да се и ми о крв огрешисмо. Тако и Јуда, не подневши осуду савести, ка омчи крену те живот оконча вешањем. И кад се био дрзнуо на бесрамни онај савет, говорећи: Шта ћете ми дати, и ја ћу вам га предати (Мт 26,15), није се постидао оних који су то слушали што, ученик (Исусов) будући, такве ствари о Учитељу снује, не скруши се ни у данима између (идаје и Распећа), него још увек се опијајући задовољством среброљубља, није жестоко осећао оптужницу савести. А када је грех начинио и сребро узео, задовољство од (сребра) које је добио је престало, а оптужба прегрешења надаље цветала, (тако да) тада, док га нико није приморавао, нико силио, нико наговарао, сaм од себе отишавши, сребро је бацио пред оне који су му га дали и исповедио безакоње своје, онима који су га слушали говорећи: Сагреших што издадох крв невину (Мт 27,4). Јер није могао поднети осуду савести (своје). Такав је грех – пре но што се заокружи, опија онога који је њиме заробљен, а када се испуни и заокружи, тада се задовољство од њега губи и гаси, и на крају устане тужилац, огољен (од свега другог), а савест се држи места џелата, и шиба грешника, иште казну најтежу и притиска теже од свакога олова.

 

[1] Да оптужи.

[2] Хоће да каже: кад је смртна опасност прошла.

[3] ) Тј. пол – и мушки и женски.

[4] Дословно стоји: маском.