Писмо шесто (тринаесто)
6.1 Једва једном одахнусмо стигавши у Кукуз, одакле ти и пишем; једва једном прогледасмо од дима и густог облака зала што нас на путу обузеше. Сада, наиме, када су болови минули, приповедам о њима благочестију твоме. Док бејасмо у њима, нисам то хтео чинити, да те сувише не ожалостим. Јер готово тридесет или и више дана проведох рвући се са најтежим упалама, тако путујући тежак овај и дуг пут, притиснут и другим најтежим слабостима, онима (што долазе) од желуца. Замили нас са свих страна притешњене страхом исавријским и другим злима која обично рађа тежина путовања: одсуство бриге, старања и слугу. Но сада се све то разрешило. Јер кад смо дошли у Кукуз одложисмо са себе сваку слабост заједно са остацима (њеним), и (сада) смо у најбољем здрављу, ослободисмо се страха од Исавријаца, будући да овде има много војника који су спремни за бој са њима; обиље потрепштина одасвуд намдотиче, док нас сви примају са сваким благоволенијем, премда је простор овај сасвим пуст. Деси се, пак, да овде буде господар мој, Диоскор, који посла слугу (својега) у Кесарију по том (послу), молећи нас и преклињући да другоме дому не дамо предност пред његовим, а и многи други (су желели исто). И он нам је овде све, тако да га непрестано грдимо због штедрости многе његове и обиља које нам жели пружити. Због нас, наиме, станује на највећем имању, сваким начином нас дворећи, припрема нам дом згодан за зиму, све чинећи и предузимајући око њега, и уопште, ништа није пропуштено у погледу неге. А и други многи управници и економи, пошто им је писмима од стране господара њихових заповеђено, непрекидно се јављају спремни на сваки начин нас успокојити. А све ово сам казао, и оне претходне (догађаје) оплаках, а казах и добре, како нас не би неко непромишљено дигао одавде. Јер ако нас они који нам хоће указати милост чине власним над тим да будемо где ми хоћемо, и не намеравају нам опет бирати друго место, које они хоће, прихвати ту милост. А ако би, дигавши нас, намеравали послати нас на друго место – и опет пут, и опет путовање – то ми је нешто најтеже: најпре, да нас некако не пошаљу у удаљенију или тежу земљу, а затим и што је мени путовати теже од небројених изгнанстава. Тежина овога путовања нас је, наиме, свела доле до самих врата смрти. И сада проводимо време у Кукузу непрекидним седењем и миром опорављајући се, и спокојем лечећи како муку што нам настаде током дугога времена (путовања), тако и измождене нам кости и намучено тело. А стиже (овде) и госпођа моја Савинијана[1], ђакониса, истога дана у који и ми стигосмо, измрцварена и намучена, будући да је у том животном добу кад је тешко кретати се, али млада срчаношћу (својом) и не осећајући ништа болно. Казала је, наиме, да је спремна отићи и у Скитију, пошто је у власти имала толику реч, ако нас тамо буду одвели. А спремна је, како каже, нигде се не вратити, него боравити тамо где смо ми. Силно је прихватише људи у Цркви, са ревношћу многом и благоволенијем. А и господин мој Константије[2], најблагочестивији презвитер, одавно би био овде. И писмо ми је, наиме, написао молећи ме како бих му дозволио да дође, јер без мога знања не би се дрзнуо да се појави овде, премда и силно то жели и, како каже, тамо не може боравити, јер се крије и скрива, толика га зла притискају. Молим те, дакле, немој другачије учинити кад је место (изгнанства мога) у питању. А ако опет и покушаш испитати намеру њихову, сама од себе немој ништа казати, него по памети својој испитај где су решили (послати ме), јер ти то можеш. И ако видиш да је негде вама близу, у приморском граду, или у Кизику, или у близину Никомидије, онда то прихвати. А ако је негде још даље, или даље од овога места, или (далеко) колико и ово место, немој прихватити, пошто ми је то веома мучно и нешто најтеже. За сада, наиме, овде уживамо спокој многи, тако да сам за два дана спрао са себе сву непријатност што нам је настала од пута.
Писмо седмо (прво)
7.1 Хајде да ти опет олакшамо рану туге и развејемо мисли које наведоше тај облак на тебе. Шта је, наиме, оно што ти збуњује разум? То што је страшна бура што је захватила Цркву, што је све као у ноћи без месечине покрио мрак, што се свакога дана дешавају горки некакви бродоломи боловa и што расте поквареност у икумени? Знам то и ја, и нимало не противречим, и ако хоћеш уобличавам и слику тога што се дешава, тако да ти ту трагедију учиним очигледнијом. Видим море како на све стране дивља, одоздо од самог најдоњег амбиса се раздвојило, (видим) мртве морепловце где пливају на водама, друге како под воду тону, бродске даске растурене, једра поцепана, катарке по ломљене, дршке весала поиспадале из руку морнара, кормилари уместо уз кормила седе по палубама рукама обухватајући колена и само кукају, зазивају, оплакују и јадикују над очајем онога што се дешава; не показује се ни небо, ни пучина, него је све (постало) најдубљи мрак, ужасан и таман што не допушта ни ближњега видети; бука таласа ужасна, а морске немани са свих страна се бацају на морепловце. Или боље, докле да јуримо за недостижним? Коју год, наиме, да потражим слику постојећега стања, беседа ми узмиче од самих зала побеђена. Па ипак, видевши све то не очајавам у нади на боље, замишљајући Кормилара свега овога који буру не надјачава умењем, него једним мигом (својим) смирује таласање. Ако и не од самог почетка, нити одмах, обичај Му је такав, да страхоте не разрешава у почетку, него када узрасту и стигну до (самога) краја, и када мноштво падне у очај, Он тада чини чуда и ствари парадоксалне, показујући (тако) и властиту моћ, и увежбавајући трпљење оних што су допали страхотa. Дакле, молим те: немој клонути. Јер само је једно, Олимпијадо, страшно, једно је искушење: једино грех! И ту ти реченицу нећу престати појати; а све друго је прича, макар указала на сплетке, омразе, лукавства, потказивања, погрде, оптужбе, заплену имовине, прогоне, наоштрене мачеве, пучину, рат са свом икуменом. Какве год да су те ствари, привремене су и пролазне, бивају у смртноме телу и нимало не шкоде трезвеној души. Управо зато, хотећи да покаже безначајност и добрих и болних ствари у овоме постојећем животу, блажени Павле је у једној речи све то предочио, казавши: јер је ово што се види привремено (2Кор 4,18). Зашто, дакле, страхујеш за ствари привремене које попут речних токова протичу? Такви су, наиме, постојећи догађаји, било да су добри, било да су болни. А други Пророк је сво људско благостање упоредио, не са травом, него са другом твари, безначајнијом, назвавши све скупа цветом пољским. Јер он није поставио један део, као што је само богатство, или само раскош, или само власт, или само почасти, него је обухвативши једним називом све што се међу људима сматра блиставим, (називом) „слава“, тако је навео слику траве, казавши: Сва је слава човекова као цвет пољски (Ис 40,6).
7.2 Несрећа је, међутим, (кажеш ти) страшна и тешка? Гледај опет и њу, како је пореди другом сликом и како и њу презире. Упоређујући, наиме, грдње, увреде, прекоре, изругивања од стране непријатељa и нападе са овешталом хаљином и умољчаном вуном, говорио је: Не бојте се грдње од људи, и не предајте се у ружењу њиховом, јер ће као хаљина овештати и као вуна умољчана, тако ће се распасти (Ис 51,7--8). Дакле, ништа од онога што се дешава нека те не збуњујује, него преставши да молиш те овога, те онога и да јуриш за сенкама – то је, наиме, људска помоћ – Бога којему служиш, непрекидно да молиш да дa миг, и све се у кратком времену разрешава. А ако се и не разреши када замолиш, такав је Богу обичај: не уклонити страхоте у почетку – поновићу горњу реч – него онда када дођу до врхунца, када узрасту, када готово ништа од злоће не преостане онима што нападају, тада Он одједном све ствари измени у стање мира и води их ка некаквим неочекиваним стањима ствари. Јер Он може учинити не само толика добра колика ми очекујемо и надамо им се, него и много бројнија и безгранично већа. Зато је Павле говорио: Ономе који може још и неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или мислимо (Еф 3,20).
Наставак у штампаном издању
Писмо осмо (друго)
8.1 Било је, наиме, довољно и писмо што ономад дође пристојности твојој да ти смири упалу бола, но будући да те је тиранија туге силно савладала, помислих да је неопходно и друго (писмо) придодати том првом, тако да утеху добијеш у обиљу многоме, те да коначно прилике са здрављем твојим буду осигуране. Хајде, дакле, да ти облак пепела туге развејем и са друге стране. Ја, наиме, мислим да је од оних гнојних ранa и тешких отеклинa (сада) настао пепео. Међутим, ни тако пристојност твоју не треба оставити без старања. Будући да и пепео, ономе који га са ревношћу не уклони, наноси штету на најрањивијем (месту) од (свих) удова, човеку безбрижноме помућујући прозирност зенице и ометајући свеукупно гледање; е да се и овде не би то збило, са ревношћу многом да уклонимо и остатак тога зла. Али устани и пружи нам руку. Јер оно што се обично дешава код људи који болују од телесних болести ако лекариучине оно што је до њих, а оно што је до болесника изостане: сва добит за здравље (њихово) престаје, исто то обично бива и код душе. Да се не би, дакле, исто то збило, труди се да нам са доликујућом савешћу учиниш оно што је до тебе, тако да са обе стране настане корист многа. Но, можда ћеш рећи: „Ја хоћу, али не могу, јер не полази ми за руком развејати тај густи и тамни облак туге, премда силно настојим“. Изговори су то и изврдавања, јер ја знам благородство твојих мисли, знам снагу благочестиве душе (твоје), мноштво савести, силу мудрољубља, да ти је довољно само наредити побеснеломе мору туге – и све ће се смирити. А да би ти то било лакше, учинићемо и ми што је до нас. Како ћеш, дакле, моћи то лако учинити? Размишљајући о свему ономе у претходном писму (написаном) – много тога смо, наиме, у њему казали о том предмету – а заједно са тим и чинећи ово што сада налажем. А шта је то? Када чујеш да је од цркава једна потонула, друга се колеба, ову ударају силни таласи, ова је пострадала од ствари непоправљивих, ова је уместо пастира, вука добила, ова гусара уместо кормилара, ова џелата уместо лекара, онда тугуј – јер не треба такве ствари без бола (у срцу) подносити – али тугуј наметнувши меру туги. Јер ако у оним стварима у којима ми сами грешимо, и због којих ћемо поднети рачуне, није неопходно, нити безбедно, него и веома погубно и штетно туговати са силином многом, много више је код прегрешења других малаксавати и падати преко мере и залуд, а осим тога, то је сатански и својствено души погубној.
8.2 А како би знала да ствар тако стоји, исприповедаћу ти једну древну повест. Човек неки, Коринћанин, добивши (крштење) у освештаним водама и очистивши се кроз Тајноводство крштења, узевши учешћа у страшној Трпези и уопште, у свим нашим Тајинствима – а многи веле да је и чин учитеља имао – после свештенога таквога посвећења, пошто је већ био унутар свих неизрецивих добара и пошто је имао првенство у Цркви, сагреши грехом најтежим. Погледавши, наиме, жену оца својега очима нечасним, он нестаде на тој неваљалој пожуди, него необуздану ту замисао доведе до дела; и дрски тај чин не беше само блуд, него и прељуба, или још боље: много гори од прељубе. Управо због тога блажени Павле, чувши за то, и немајући да надене име достојно грешника, на други начин наглашава тежину тога безакоња, овако говорећи: Свуда се чује да је блуд међу вама, и то такав блуд, какав се ни међу паганима не именује (уп. 1Кор 5,1). Није казао: „на који се пагани не усуђују“, него: који се ни међу паганим не именује, хотећи да покаже сво обиље онога безакоња. И (Павле) њега предаје ђаволу, одсеца га од све Цркве, не допушта никоме да има заједничку са њим трпезу. Каже наиме: с таквим заједно не треба ни јести (уп. 1Кор 5,11), и одише (ревношћу) многом, иштући за њега казну крајњу, користећи се за то сатаном као џелатом, плот му мождећи посредством овога. Па ипак, тај исти Павле који одсеца од Цркве, који никоме не допушта заједничарити за истом трпезом (са оним грешником), тај исти је свима заповедио плакати због њега – И ви сте надувени, вели он, уместо да плачете, да би се избацио између вас онај који је учинио такво дело (1Кор 5,2) – он који га свуда прогања као какву кугу, који је сваки дом за њега закључао, који га је сатани предао, који је за њега толику казну затражио, када га је видео тужнога, како се покајао код онога у чему је сагрешио и како делима својим поје оду покајну, и он сaм се опет тако променио да је онима којима је (претхоно) оне ствари наложио, заповедио супротно.
Наставак у штампаном издању.
Писмо девето (четрнаесто)
9.1 Што јадикујеш? Што се кидаш и казне (за себе) иштеш које ни непријатељи твоји нису могли за тебе затражити, предавши тако душу своју тиранији туге? Јер писма која си нам послала преко Патрикија обзнанише те твоје душевне ране. Зато силно тугујем и бол осећам, што дужна будући све покренути и предузети да одагнаш тугу од душе своје, идеш около скупљајући помисли жалосне, оно чега нема – то си, наиме, казала – измишљајући и себе кидајући залуд и улудо и на штету највећу. Зашто те жалости то што ме ниси успела преместити из Кукуза? Колико је до тебе, преместила си, све покренувши и предузевши. А ако то дело и није дошло до конца, због тога се не треба гристи. Јер можда Богу би угодно да ми наметне дуже стазе тркалишта, те да ми тако и победни венци буду блиставији. И што се, дакле, гризеш због оних ствари преко којих се ми победницима оглашавамо, због њих треба поскакивати, коло играти и овенчавати се што се удостојисмо ствари која веома надилази вредност нашу. Мучи те, међутим, пустиња овдашња? А шта је слађе од боравка овде? Тишина, спокој, потпуно одсуство јурњаве, ваљано телесно стање. Јер ако у овоме граду нема ни тржнице ни робе, мени то ништа не значи. Све ми, наиме, дотиче као са изворa. Јер господина мојега, епископа овдашњег, и господина мојега Диоскора имам, који заједно то дело чине – спокој мој. А и добри Патрикије ће ти рећи да живимо у радости и весељу, уживајући негу многу, (толико) што се тиче боравка овде. А ако јадикујеш због (догађајa) у Кесарији, и то чиниш недостојно себе. Јер и тамо нам опет беху исплетени блистави венци, и сви нас победником оглашавају, славе, диве нам се код тога што смо зло пострадавши протерани. Но ово за сада нико да не зна, ако и многи то разглашавају. Јавио ми је, наиме, господин мој Пеаније да онамо[3] беху презвитери самога Фаретрија[4], који казаше да су са нама у заједници и немају ничег заједничког са противницима, нити саобраћају са њима, нити заједничаре. Да их, дакле, не бисмо довели у неприлику, нико да не зна за то, јер оно што се дешава са нама веома је мучно. И да ништа друго страшно нисам доживео, довољно беше и оно што се тамо збило да ми донесе небројене бојне награде, толика нам опасност (тамо) искрсну – (опасност) животна. И молим те, нека ово остане код тебе тајна, а ја ћу ти укратко то исприповедати, не да те растужим, него да те обрадујем. Јер то су ми претпоставке добити, то је моје богатство, то је трошење сагрешења мојих: то што непрекидно идем кроз ова искушења, и што их на мене наводе они од којих то никако нисам очекивао. Кад смо, наиме, намеравали крочити у земљу Кападокијску, ослободивши се Галатијца[5], који нам је готово смрћу запретио, многи нам током пута долажаху у сусрет, говорећи: „Господин Фаретрије те очекује и на све стране стиже да му како не промакне сусрет са тобом, и све чини и предузима да те види, загрли и сваку љубав покаже, а покренуо је и мушке и женске манастире“. Ја пак, слушајући то, ништа од тих ствари не очекујући, све супротно сам у себи замишљао, но никоме од оних што су ми то јављали ништа од тога нисам говорио.
9.2 А када сам напокон једном ступио у Кесарију, стиснут, пометен, лежећи и на самом врхунцу врућице, не знајући за себе, страдајући од ствари крајњих, наиђох на прибежиште што лежи на самом крају града, те се потрудих да се сретнем са лекарима и угасим ону пећ; тродневна (ватра) беше, наиме, на самом врхунацу. Уз то је још дошла и тежина пута, мучнина, изломљеност, одсуство неге, немање најпотребнијих ствари, то што уз нас није било ниједног лекара, изможденост мучнином, врућином и несаницама, те у град уђох готово мртав. Управо тада ми дође сав клир, народ, монаси и монахиње, манастири, лекари, те уживах негу многу, док су ме сви у свему дворили и служили. Али и тако, дуго времена захваћен врућицом, бејах у опасностима крајњим. На крају, болест је попуштала и престајала. А Фаретрија ни од куда, него је чекао одлазак наш, шта му се причинило – не знам. Пошто сам, наиме, видео да оно зло[6] полако попушта, почео сам на крају размишљати о путовању, е да се докопам Кукуза и мало одахнем од невоља путовања. И док су наше прилике биле такве, одједном јављају да се бескрајно мноштво Исавријаца сјурило на простор Кесарије, спалило некакво велико село и страхоте крајње произвело. Када је трибун чуо за то, узевши са собом војнике које је имао (у граду) – изађе. Био је, наиме, у страху да не ударе и на град; сви су били у страху, сви у агонији, излажући се опасности за само тло отаџбине, те се и сами старци прихватаху страже на зидинама (градским). И док су ствари тако стајале, изненада пред зору одред монахa – јер тако треба казати и тим изразом показати лудило њихово – уставише се код дома где бејасмо претећи да ће га запалити, сагорети и најгоре ствари нам учинити ако не одем. И ни страх од Исавријаца, ни слабост што тако жестоко притиска, нити ишта друго не учини да постану блажи, него остајаху при своме, одишући толиким гневом да су се и сами војници епархови уплашили. Јер и њима су претили ударцима и хвалили се да су већ многе војнике намесникове срамно изударали. Када су ови то чули, прибегоше к нама, мољаше нас и кумише: „Ослободи нас звери ових, макар пао у шаке Исавријцима“. Чувши то, заповедник дотрча у ту кући хотећи да нам помогне. Монаси не прихватише ни његову молбу, него и он би надјачан. Гледајући, дакле, како су прилике доспеле у безизлаз многи, не усуђујући се посаветовати ми да изађем (из града) у очигледну смрт, нити опет да боравим унутра због толикога њиховога лудила, посла по Фаретрија молећи га да допусти неколико дана, због слабости, због предстојеће опасности.
[1] Тилмон тврди да је она била тетка по оцу Златоустом.
[2] Овоме Константију Златоусти пише Писмо (221).
[3] У Кесарији.
[4] Фаретрије је епископ Кесаријски.
[5] Највероватније мисли на Леонтија, архиепископа Анкирског (која је у Галатији), а који је био непријатељски расположен према Златоустом
[6] Болест.