Писмо прво (једанаесто)
Владичици мојој, најчаснијој и најбогољубивијој ђакониси Олимпијади, Јован Епископ (жели) радост у Христу
1.1. Колико се искушења појачавају, толико нам расте утеха и (толико више) имамо ваљане наде у будуће, а и сада нам све тече својим током и пловимо под повољним ветром. Ко је видео? Ко чуо? Подводне стене и хриди, одозго ударили вртлози и олује, ноћ мркла, мрак најдубљи, бездани и стене, а ми пловећи по таквој пучини расположени смо ништа горе од оних што се у луци љуљају. То, дакле, замишљајући, владичице моја најбогољубивија, и сама буди изнад немирa ових и таласања, и удостој ме извештаја о стању здравља твога, јер ми проводимо време у здрављу и радости. Тело нам, наиме, постаде крепкије, чист ваздух дишемо, а војници (епархови) што путују заједно са нама тако (нас) дворе да нас ослобађају потребе за слугама, радећи (послове) слугу – прихватише, наиме, то наређење због љубави према нама – оружана пратња свуда, док сваки себе сматра срећним због те такве службе. Једно нас жалости: то што немамо поуздања да и ти сама време проводиш у радости. Јави (нам) то, како бисмо и ту уживали радост, а господину мојему, најљубезнијему чеду мојему Пергамију, много смо благодарни. Ако пожелиш писати нам, њега за то искористи, будући да је ваљан, нама силно предан и веома поштује пристојност твоју и благочестије.
Писмо друго (десето)
2.1. Да ти развејем, међутим, и тај страх, (страх) у погледу путовања нашег. Јер као што ти стигох написати, тело нам је у здрављу, и доби више снаге, а и време нас је лепо послужило, док они што нас одводе сав труд улажу, и више но што ми хоћемо, да нас умире, и на делу то чине. Намеравајући да изађем из Никеје послах (ти) ово писмо, трећега (дана) месеца јула. Непрестано нам, дакле, пиши о здрављу своме. А послужиће ти за то владика мој Пергамије, у којега имам силно поуздање. Не јављај нам само о здрављу своме, него и о томе да се над тобом распршио облак туге. Јер ако дознамо то из твојих писама, чешће ћемо ти писати (увидевши) да од тога што пишемо бива нешто више. Ако, дакле, жудиш добијати чешћа писма, јасно нам стави до знања да од те учесталости бива нешто више, и видећеш нас како их у обиљу нудимо. Будући да се и сада, кад су отуда пристигли многи који су могли донети писма, растужих не примивши писмо од твоје чесности.
Писмо треће (девето)
3.1 Када видим читаве народе мушкараца и жена како се изливају по путевима, (успутним) станицама, по градовима и гледају нас и плачу, замишљам у ком ли су стању прилике код вас. Јер ако су ови, видевши нас сада први пут, тако скрхани тугом, да се лако не опорављају, него док их молимо, преклињемо и саветујемо они изливају још топлије изворе суза, очито да је код вас бура још жешћа. Али, колико је бура жешћа, толико су бојне награде веће ако буру стално благодарно и са доликујућом храброшћу подносите, као што је, наиме, и подносите. Па и кормилари, кад дува жесток ветар, ако преко мере развију једра, лађу преврну, а ако их рашире с мером и колико треба, воде је са безбедношћу многом. Знајући то, дакле, господарице моја најбогољубивија, не препуштај се тиранији туге, него буру савладавај расуђивањем, јер можеш то, ово таласање није веће од твога умења; и шаљи нам писма која нам то јављају, како бисмо и у туђини време проводећи радост многу из њих убирали дознавши да си са свешћу и мудрољубљем које теби доликују поднела ову тугу. Ово (писмо) послах чесности твојој кад на крају дођох близу Кесарије.
Писмо четврто (дванаесто)
4.1 Избегавши слабост коју поднесох на путу, а остатке које донех у Кесарију, и вративши се на крају чистом здрављу, шаљем благочестију твоме (писмо) из саме Кесарије у којој се, добивши негу многу, лакше опоравих, затекавши ту лекаре најбоље и веома познате, а који су нас лечили пре саосећањем и брижном љубављу, него самим умењем; један од њих обећа ићи са нама, а и други многи људи од угледа. Ми често пишемо о приликама код нас, ти пак, што ти и претходно пребацих, то чиниш ретко. А како би знала да је то ствар безбрижности твоје, а не немања писмоношa, господин мој, брат блаженога Максима епископа, стигао је пре два дана, те кад заискасмо од њега писма, казао је како му ниси хтела дати ниједно, али да ни Тигрин, презвитер, када му је затражио, (ниједно) није понудио. Прекори га, молим те, због тога, њега искреног и ватреног љубимца нашега, а и све остале око Киријака епископа. Због места (изгнања), да се мења, не досађујте ни њима, нити икоме другом. Благодат дочекасмо. Јер можда су хтели, а нису могли. Слава Богу за све! Нећу, наиме, стати вазда то говорећи код свега што ми се дешава. Нека буде то: нису могли. Да нису могли ни писати? Много заблагодари госпођама мојим, сестрама господина мојега, чесњејшега
епископа Пергамија, које труд око нас чине. Јер они су господина мојега, војводу, зета његовога, припремили да буде расположен према нама, и он силно жели да будемо тамо. И сама нам непрекидно јављај како стоје ствари са здрављем твојим и (здрављем) оних што нас љубе. А нас ради, безбрижна буди. Јер смо у здрављу и доброме расположењу и до дана данашњега спокој многи уживамо. Жудимо, пак, дознати (вести) о онима око епископа Киријака, да ли су пуштени, а нико нам ништа није јавио, и то нам јавите. Кажи Киријаку епископу да му не пишем јер тугујем.
Писмо пето (осмо)
5.1 Није ми се, ни удаљивши се из града, дало ослободити оних што ми сламају душу. Сусрећући се, наиме, са нама на путу, једни са истока, други из Јерменије, други опет из неког другог краја икумене, потоке суза пуштају гледајући нас, те (сузама) запомагања придодају, сав пут нас прате јадиковке. А ово сам казао да знате како има многих што саосећају са нама, а и то није мали разлог на утеху. Јер ако Пророк супротно оплакује као тешко и несносно, говорећи: и очекивах сажаљевача, и не беше га, и тешитеље, и не нађох их (Пс 68,21), онда очигледно да са собом носи утеху многу то: сву икумену имати за заједничаре у туги. А ако тражиш и другу неку утеху, (знај да) ми који страдамо од толиких и тако великих зала време проводимо у здрављу, без икакве бојазни и у миру многоме, сабирајући страдања наша, разноврсна и непрекидна, тескобе и сплеткарења и непрекидно се радујући сећањем на њих. И сама, дакле, размишљајући о томе развеј облак туге и непрекидно нам пиши о своме здрављу. Будући да се ја и сада, у време када нам је господин мој, љубезњејши Аравије, послао (писмо), зачудих како то да часност твоја писмо не посла, премда је владичица моја, племенита (жена) његова, теби блиска пријатељица. А помисли и на то да све и добре и тужне ствари овога живота пролазе. Јер ако врата јесу уска и пут тесан (в. Мт 7,14) ипак је пут; а присети се и реченице коју сам ти често говорио: Ако су врата широка и пут простран, ипак је и то пут. Ослободивши се, дакле, земље, или још боље: саме везаности телесне, рашири крило мудрољубља и не допусти да се оно у сенци и диму – јер то су ствари људске – окваси и вуче те доле. Него и ако видиш оне који су нам толике незаконе ствари учинили како држе (у власти) градове, уживају част и телесну пратњу, размишљај у себи о оној реченици: Широка су врата и широк пут што воде у пропаст (Мт 7,14), и пре закукај над њима због тога и тугуј. Јер који овде чини зло, а онда не добије казну, него још и ужива част међу људима, добиће највећу одмазду, ту част имајући као попутнину (одлазећи са овога света). Због тога је богаташ онај тешко горео, не добивши ту казну због саме окрутности коју је показао према Лазару, него и због успеха који је у толикој окрутности непрекидно уживао, а ни њиме није бољи постао. То и томе слично – не пропуштамо прилику непрекидно ти појући то – говорећи сама себи, владичице моја најбогољубивија, одложи са себе тешко бреме туге и јави нам да си то учинила, како бисмо, као што и претходно написах, дознавши како од писама наших бива нешто више на утеху, тај лек чешће користили.