Инокентију, Епископу Римском
Владики мојему најчаснијем и најбогољубивијем епископу Инокентију, Јован (жели) радовати се у Господу
Мислим да је богобојажљивост ваша и пре наших писама чула за безакоње које овде би допуштено. Величина страхотa, наиме, није нити један део икумене оставила а да не чује за тешку ову трагедију, јер глас о овим догађајима, проносећи се до самих крајева земље, свуда производи тужбалицу многу и јаук. Но будући да не треба само јаукати, него и исправљати (ствари) и гледати како да стане најтежа ова бура црквена, помислисмо да је неопходно господу моју, најчасније и најбогобојажљивије епископе: Димитрија, Пансофија, Папона и Евгенија убедити да се оставе (обавеза) својих и усуде (испловити) на толико пучину, те да буду послати на дуго путовање, похитати к љубави вашој, и да пошто вас у све добро упуте, припреме тако да исправљање буде брже; са њима пак заједно одасласмо и најчасније и љубљене ђаконе Павла и Киријака, а (наумисмо) и да сами, у виду посланице, укратко упутимо љубав вашу у оно што се (овде) десило[1]. Наиме, Теофил којему је уручено предводништво над Црквом у Александрији, пошто су се неки (људи пожалили) благочестивоме цару на њега, овај му заповеди да сaм дође[2], он пак дође повевши са собом не мало мноштво епископa из Египта, као одмах, од самог почетка хотећи да покаже да је дошао (спреман) за рат и у бојном поретку; а затим, крочивши у велики и богољубиви Константинов град, он не уђе у Цркву, како је ред и древни обичај, не дође к нама, не рече ни реч, нити (узе учешћа) у молитви, нити (је имао) заједницу (са нама), него се сишавши са брода и прошавши мимо предворјa Цркве утаборио отишавши негде изван града[3]; и док смо га много пута позивали – и њега самог и са њим пристигле (епископе) – одсести код нас, јер све беше спремно, и смештај и све што је потребно, нити он, нити они (са њим) позив не прихватише. Гледајући то, бејасмо у недоумици многој, не могући да откријемо узрок неправедне те омразе, па ипак све што је до нас извршавасмо, чинећи им оно што приличи, непрекидно га позивајући да нам се придружи и каже због чега је од самог почетка одлучио повести рат и уништити толики град. Но пошто он сaм није хтео говорити узрок, а тужиоци његови су га спопадали, најблагочестивији цар, позвавши нас, заповеди нам прећи на другу страну (залива)[4], где је (Теофил) боравио, и саслушати предмет против њега. Пребацивали су му, наиме, и насиље, и убиства, и небројене дуге ствари; но ми знајући и законе отачке, и поштујући тога мужа, одајући му част и имајући (при себи) писма његова која објављују како не треба изрицати казне (епископима) иностраним, него унутар епархија решавати (послове) епархијa, не прихватих се тога да пресудим (у том предмету), него још и одбих са жестином многом. А он, као и раније борећи се, позвавши архиђакона мојега, у самовлашћу многоме, као да је Црква (Константинопољска) већ обудовала и нема (својега) епископа, преко њега је сав клир себи привукао; цркве постадоше опустошене док се из сваке поједине одводе клирици и припремају да против мене предају оптужне књиге, и наговарају да (поднесу) оптужницу. Кад је то учинио, слао је (по нас) и позивао на суд, још са себе не скинувши сопствене кривице, што понајвише беше мимо канонa, и мимо свакога закона.
Но ми свесни тога да не долазимо на суд, јер тамо бисмо небројено пута дошли, него (долазимо на ноге) непријатељу и противнику, како је то показало и оно пре, и оно што се после десило, посласмо му епископе: Писинунтскога Димитрија, Апамејскога Евлисија, Апиаријскога Лупикинона, као и презвитере Германа и Севирона, одговарајући (на позив) са доличном нам благошћу, и говорећи да ја суд не одбијам, него одбијам очитога непријатеља и отворенога противника. Јер како ће онај који је, још не добивши оптужне књиге, од почетка учинио такве ствари, себе одсекавши од Цркве, заједнице и молитве, тужиоце наговарајући и клир на своју страну преводећи, Цркву пустошећи, како ће се такав с правом попети на трон судијски који му ни с једне стране не доликује? Јер није ред да Египћанин суди онима у Тракији, и то такав који је одговоран за кривице, непријатељ и противник (ономе којему треба да суди). Па ипак, нимало се не постидевши, него тискајући да испуни оно што је хтео, кад смо објавили да смо спремни у присуству стотину и хиљаду епископа скинути са себе осуде и показати да смо чисти, као што и јесмо, он је у одсуству нашем, док смо ми позивали сабор (да нас саслуша), тражили суд, и нисмо избегавали саслушање – него отворену мржњу – прихватао тужиоце и ослобађао оне које сам ја лишио заједништва, примао је оптужне књиге од самих оних који још нису били са себе скинули осуде, правио записник, што је све било мимо обичаја и следа канонског поретка. И што много говорити? Није стао све чинећи и предузимајући, све док нас није насилно и са самовлашћемизбацио и из града и из Цркве, у касно вече, док је сав народ ишао за нама. И куриос[5] ме повлачи посред града, силом вучен бејах одведен доле (до пристаништа) и бачен у брод, те ноћу плових, (а све то) будући да сам претходно позивао сабор да ме праведно саслуша. Ко би то, макар имао срце камено, могао без суза саслушати? Но будући да, као што претходно рекох, не треба само јадиковати над злим догађајима, него их ваља и исправљати, молим љубав вашу да се покрене, саосећа (са нама) и учини све, тако да тиме престану ова зла. Јер се њихово безакоње није ту разрешило, него су се и после тога истим стварима бавили. Пошто је најблагочестивији цар истерао оне што бесрамно наскочише на Цркву[6], и многи од присутних епикопа, увидевши безакоње њихово, повукоше се у своје (епархије) бежећи од напада њиховога као од каквога пожара што све (пред собом) пустоши; ми опет бејасмо позивани у град, и у Цркву, из које бесмо неправедно избачени, где нас је уводило више од тридесет епикопа, и нотар најбогољубивијега цара, посебно због тога послат, а онај[7] одмах одмагли. Због чега и зашто? Улазећи (у град), ми смо молили најбогољубивијега цара да сазове сабор ради осуде онога што се десило. А Теофил, свестан шта је урадио, и у страху од осуде, кад су царске грамате већ биле одаслате на све стране, позивајући све (епископе) са свих страна, кришом, усред ноћи, укрцавши се у бродић, тако побеже водећи са собом и оне са њим.
Но ми ни тако не стадосмо, имајући смелост од (чисте) савести наше опет исто молимо најблагочестивијега цара. И он, чинећи оно што му приличи, посла (грамату) њему, позивајући из Египта и њега и све оне са њим, да положе рачун за оно што се десило, те да не мисли да му је оно на шта се једна страна неправедно дрзнула, а што је мимо толиких канонa, довољно да се оправда. Он се пак царских грамата није држао, него остаде дома, изговарајући се стањем у народу, да га везује неумесно ревновање неких људи који му се опиру, премда га је исти тај народ и пре царских грамата био засуо небројеним погрдама. Но не бавимо се сада тиме, него смо то казали хотећи да покажемо како се био подухватио злоделa. Ми, међутим, ни после нисмо седели мирни, него смо притискали тражећи да буде уприличен суд, за испитивање и давање одговора, говорили смо, наиме, да смо спремни доказати како смо невини, а њих (показати) као крајње преступнике. Беху ту, наиме, неки Сиријци, од оних онда уз њега присутних а који су овде остали, који све урадише заједно са њим; ми им (више пута) приступасмо готови да се расправимо, више пута их узнемирисмо због тога, тражећи да нам предају записник (са сабора), или књиге тужби, или да нас упознају са природом осуда, или са самим тужиоцима, и ништа од тога не добисмо, него наново бејасмо избачени из Цркве.
Наставак у штампаном издању.
Инокентију, Епископу Римском
Јован у Господу, радујте се
Тело нам у једном простору седи, но крило љубави лети около по свој икумени. Ако смо се и настанили на толикој даљини, блиски смо благочестију вашем, и свакога дана смо са вама, очима љубави гледајући храброст душе ваше, честитост расположења, чврстину, непоколебивост, утеху вашу многу, трајну и сталну. Јер колико више се таласи дижу, и колико се више подводних стена и хриди јавља, колико су многе буре, толико више узрастају (дарови) вашега бдења, те ни оволика дужина пута, ни дуго време, ни тешкоћа пословa није учинила да постанете безбрижни, него истрајавате опонашајући најбоље кормиларе који су понајвише будни онда када виде да таласи достижу врхунац, да се море диже, да је хук водa многи и да настаје најдубља ноћ усред дана. Зато и знамо за благодарност вама многу, и жудимо слати вам читаве мећаве писама, нама самима (тако) највеће задовољство приређујући. Но будући да нам то ускраћује опустелост (овога) места, јер нам се нико, не само од оних што отуда (од вас) пристижу, него ни од оних што бораве у околини нашој не може лако придружити, због удаљености, и што место у које смо протерани лежи на самим крајњим границама (икумене), и због страха од разбојникa који сваки друм (овде) ограђује, молимо вас пре смиловати се на наше дуго ћутање, него у томе препознати лакомисленост нашу. А да, наиме, не заћутасмо из лакомислености (показује ово): кад после дугога времена сад дочекасмо најчаснијега и љубљенога нам Јована презвитера, и Павла ђакона, пишемо и не стајемо благодарећи вам што оце брижне засенисте благоволенијем према нама и трудом. И кад би до богобојажљивости ваше било, све би добило доликујуће исправљање, и сва она плева залa и саблазни била би уништена, Цркве би добиле мир и ведрину, све би текло својим током, а погажени закони и обичаји отачки били би одбрањени. Но будући да се ништа од тога није десило на самим стварима, док они што су се на претходне (преступе) дрзнули, настоје да тим претходним додају још (нових) преступа, избегавам овде до у појединости приповедати све шта је од њих после учињено, јер приповедање (о томе) превазилази меру повести, а не само посланице; будну пак душу вашу молим ово: макар они што су све испунили немирима боловали болести непоправљиве и неизлечиве, нека се они који су се подухватили тога да те болести излече не излажу злу и нека не клону замишљајући величину исправљања. Јер ова садашња борба предстоји вам за готово сву икумену: за цркве што су у крај гурнуте, клирике против којих се ратује, прогнане епископе, за погажене обичаје отачке. Зато и молимо пристојност вашу, и једном, и два и много пута, колико је таласање веће, толико показати веће ревновање. Јер очекујемо и биће нешто веће на исправљање. А ако и не буде, ви ипак од човекољубивога Бога имате венац заокружен, а онима којима је нанета неправда то неће бити мала утеха: отпор љубави ваше, будући да то и нас што трећу годину у изгнању проводимо време – предати глади, болести, нападима, непрекидним опсадама, пустињи неизрецивој, исавријским мачевима, не мало теши и смирује, та трајност и постојаност расположења вашега и слободе, као и богатство и искреност што тако обилује у љубави вашој. То нам је одбрамбени зид, то нам је обезбеђење, то нам је лука у којој нема таласа, то ризница небројених добара, то радост и претпоставка задовољства многога.
[1] Посланица је писана не дуго после Васкрса 404. Године.
[2] Из Александрије у Константинопољ. Између позива и доласка Теофиловог протекло је дуго времена. Теофил је најпре одлагао полазак, а онда на пут крену копном, како би уз пут „врбовао“ епископе.
[3] Заправо, Теофил је најпре боравио на Руфиновом имању, познатом под називом „Код храста“, где је касније и одржан сабор. Када је одлучио да пређе залив и дође у Константинопољ, одсео у једној од царских палата, хотећи да на тај начин покаже како ужива подршку власти
[4] Овде се из грчког не може са поуздањем закључити ко је са које на коју страну залива прешао.
[5] Полицијски службеник.
[6] Царском хитно упућеном позиву да се врати у град претходио је некакав догађај. Постоје различите верзије о чему се радило.
[7] Теофил.