Онима који се саблажњавају несрећама - слово друго

СЛОВО

Онима који се саблажњавају несрећама што настадоше и прогоном народа и многих свештеника; о непојамноме, и против Јудеја[1]

Лекарски помоћници кад намеравају неговати неке што имају упалу или болују од друге какве болести, најпре траже да виде саме болеснике, јер док су далеко од болесника не могу учинити оно што је до њих, таква је, наиме, та вештина и (таква је) сaма природа тих болести. Ми, пак, што се потрудисмо да негујемо не једнога, или двојицу, него све оне што се по свој икумени саблажњавају, ми немамо потребу ни за чим таквим. Не тражимо, наиме, ући у дом болесникa, нити дознати где леже, не иштемо видети саме болеснике. Не узимамо у руке справе, не узрокујемо трошак новчани налажући да се набави све што је потребно за лечење, него макар нам (болесници) били непознати, макар живели на самим крајњим границама икумене, међу варварима, макар били на самом дну сиромаштва, макар били сиротиња у толикој оскудици да ни за најнужнију храну немају, нама ништа од тога не бива сметња у лечењу, него седећи у једном простору, без справа и лекова, без јелa и пићa, без новца и дугих путовања, одстрањујемо ту болест. Како, и којим начином? Лек беседе готовећи, онај што болесницима бива све то (уједно), и још и бољи него све на шта је указано. Јер он храни више него хлеб, исправља више него лек, спаљује боље од пламена, никакав бол не производећи и воњ неваљалих помисли сузбијајући, безболни је од железа засеца у гнојна места, и то не производећи никакав трошак у парама, нити нас баца у оскудицу. Зготовивши, дакле, тај лек, ми га свима шаљемо, и сви знају да ту негу уживају само ако на оно што им се говори пазе са строгошћу и благоразумијем. А будући да и код телa ослобађању од слабости обично не мало, него највише доприноси сазнати претпоставку слабости болесникове – њу дознавши, наиме, он не само да ће се ослободити болести која га је захватила, него и после тога неће поново у њу запасти, знајући узрок због кога је једном ње допао и чувајући се – хајде да и ми оне што болују те такве болести најпре поучимо томе откуда им настаде болест саблазни. Јер ако се то зна, и ако се исто то хоће чувати са строгошћу, не само да ће се ослободити болести, и не само сада, него и за стално – и ње и многих других. Јер је природа тога лека таква да и постојећу (болест) излечи, али постаје и заштита од свих других страсти. Јер у овом постојећем животу не постоји једна, две или три ствари што саблажњавају (људе) слабије (у вери), него многе, и наша беседа најављује да људе њоме заробљене ослобађа свега тога, само ако – као што претходно рекох – желе и дознати и сачувати то о чему се говори. А ту такву терапију чиним сачинивши је не само од Божанских списa, него и од оних ствари што непрестано бивају и догађају се у овоме животу, тако да и онима што не пазе на (Свето) Писмо она буде заједничко исправљање – ако хоће; нећу, наиме, престати непрекидно то исто додајући. Јер принудом и присилом и ономе који то неће никада није могуће излечити се том терапијом, нити онима што не прихватају божанске речи, и овде, или још боље: више овде него по доказу на самим стварима. Јер ваља мислити да је суд Божији веродостојнији од ствари видљивих. И управо због тога оне који се не поправљају чека тежа одмазда, јер прихвативши Писма, ништа отуда нису на корист узбрали. Да не би, дакле, то претрпели, хајде да се надаље дохватимо исправљања указавши најпре на узрок болести.

2. Шта је, дакле, узрок толике слабости? Радознало мишљење које се у туђе ствари трпа, које хоће знати све узроке свега што бива и које се прси беспотребно се умешати у непојамни и неизрециви Промисао Божји, бесрамно се распитујући за безгранично и недокучиво и трпајући се тамо где му није место. Ко је, наиме, био мудрији од Павла? Не беше ли, кажи ми, он сасуд изабрани? Није ли многу к себи привукао благодат Духа? Није ли у себи имао Христа што (кроз њега) говори? Није ли са Богом саобраћао речима неизрецивим? Није ли он једини чуо оно што ниједноме човеку није било допуштено говорити? Није ли био узнет у рај? Није ли узведен на треће небо? Није ли сву земљу и море претрчао? Није ли варваре убедио да љубе мудрост? Није ли имао многа и разноврсна дејства Духа? Није ли сав народ и град у ред довео? Није ли му Бог сву икумену у руке метнуо? Па ипак, толики и такав, муж тако мудар и силан, који је толике (дарове) уживао, када је запао у испитивање Промисла Божијега – и то не целокупнога Промисла, него само једног дела његовог – чуј како се препада, како посрће, како брзо одскаче клањајући се непојамноме. Када је, дакле, размишљао у себи, не о томе како Бог промишља о Анђелима и Арханђелима, Херувимима, Серафимима и другим невидљивим Силама, не о томе како (Он промишља) о сунцу, месецу, небу, земљи и мору, не како (промишља) о свему роду човечанскоме, бесловесним животињама, биљкама, семенима, травама, ваздуху и ветровима, изворима, рекама, природном бивању, расту и храњењу и другим таквим стварима, него један део Промисла Његовога узевши, онај који се тиче Јудејa и Јелинa – јер о њима је расправљао током читаве беседе, поучавајући како је једне из паганa позвао, а друге из Јудејa одгурнуо (од себе) и како се по милости (својој) позабавио спасењем и једних и других – чуј шта вели. Видевши и у самом том једном делу безгранично отворено море, пожелевши да погледа и у саму дубину тога Промисла, као каквом тамом захваћен неизрецивошћу тога домостроја, и задививши се и запрепастивши пред неизрецивошћу, бескрајношћу, неисказивошћу и непојамношћу мудрости Божије и Промисла (Његовога), одскочи, ове гласове пустивши; са запрепашћењем многим ове речи је узвикивао: О дубино богатства, мудрости и знања Божијега! (Рм 11,33). А затим, показујући да је дубину увидео, али колика је, то не може дознати, додао је: Како су неиспитиви судови Његови, и неистраживи путеви Његови! (Рм 11,33). Није казао само непојамни, него неиспитиви судови Његови. Јер човек не само да не може схватити, него нити почетак тумачења начинити, тако да не само да не успева доћи до краја, него ни до самог почетка истраживања делa Домостроја Његовог. А казавши: како су неиспитиви судови Његови, и неистраживи путеви Његови, и задививши се и запрепастивши, беседу је зауставио на славословљу, овако наводећи и говорећи: Ко познаде ум Господњи, или ко Му би саветник? Или ко Њему претходно даде, да му буде враћено? Јер је од Њега, и кроз Њега и ради Њега све, Њему слава у векове. Амин (Рм 11,34-36). А то што говори је следеће: Он је источник, Он је узрочник добара, нема потребе ни за којим заједничарем, нема потребе ни за једним саветником, не позајмљујући ни од кога знање или памет, тако хоће, тако и чудотвори, него је Он сaм и почетак и узрок и извор свих добара, сaм Творац, сaм је ствари непостојеће увео (у битовање), и сaм уведене (у битије) држи и чува како хоће. Јер оно: Од Њега, и кроз њега и ради Њега је све очигледно значи то да је Он сaм Узрочник и Творац и да држи и саставља све ствари. А затим, присетивши се опет дара који је нас ради настао, на другоме месту говори: А хвала Богу на Његовом неисказаном дару (2Кор 9,15). А тај дати нам дар не само да је изнад речи, и да превазилази приповедање, него је очито изнад сваког ума, зато и говори: И мир Божији који надилази сваки ум сачуваће срца ваша (Флп 4,7). Дакле, ако је дубина богатства, и мудрости, и познања – безгранична, и судови Његови неиспитиви, и путеви неистраживи, дар се Његов не може исприповедати, и мир Његов надилази сваки ум – не мој, твој или тога и тога, ине само ум Павлов и Петров, него и онај Архађелa и Силa вишњих – какво ћеш ти сaм, реци ми, имати оправдање, чије саосећање, када си захваћен толиким лудилом и безумљем и хоћеш да схватиш ствари неистраживе, и иштеш појам о свему Промислу Божијем? Јер ако Павле, који је имао толико знање, који има тако неизрециву слободу (пред Богом), који је био испуњен толиким даровима, ако он узмиче и одустаје од истраживања знања, и не само да га не може наћи, него ни почетак имати тумачења, будући да то и није могуће, како онда да није од свих јаднији, и да не лудује најтежим лудилом онај који иде њему супротним путем? Јер он не само да је то казао, него је пишући једном Коринћанима о знању и показујући да, ако и знамо много тога, ипак имамо малу, најмању меру знања, овако некако вели: Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати (1Кор 8,2). А затим, објављујући да нам много шта недостаје код знања, да је већи део уризничен у будућем времену, а да нам је нешто мало дато, додао је: Делимично знамо, и делимично пророкујемо. А када дође савршено, онда ће престати то што је делимично (1Кор 13,9-10). Па ни на томе није стао, него хотећи да покаже колика је разлика између овога и онога (будућег) знања, и да је оно што недостаје много, очигледнијим то чини преко неких сликa, говорећи: Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах, а када сам постао човек одбацио сам што је детиње. Јер сада видимо као у огледалу и загонетки, а онда ћемо лицем у лице (1Кор 13,11-12). Виде ли колика је разлика? Онолика колика између малога детета и одраслога мужа; колика између огледала, загонетке и осталих нејасних приказа ствари, и јаснога призора, јер то значи оно „лицем у лице“. Зашто, дакле, лудујеш и бесниш залуд и улудо се залећући на ствари (овде) ускраћене?

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов Слова (или књиге) на грчком гласи: Τοῦ αὐτοῦ λόγος πρὸς τοὺς σκανδαλισθέντας ἐπὶ ταῖς δυσημερίαις ταῖς γενομέναις, καὶ τῇ τοῦ λαοῦ καὶ πολλῶν ἱερέων διώξει καὶ διαστροφῇ καὶ περὶ ἀκαταλήπτου, καὶ κατὰ Ἰουδαίων. Латински наслов гласи: Ejusdem liber ad eos qui scandalizati sunt ob adversitates quae contigerunt, populique et multorum sacerdotum persequutionem ac perversionem, et de incomprehensibili, et adversus judaeos, или скраћено: Ad eos qui scandalizati sunt. Грчки текст PG 52, 479-528. Критичко издање текста A.-M. Malingrey, SCh 79.