Онима који се саблажњавају несрећама - слово прво

СЛОВО

Међу Светима Оца нашега Јована, Архиепископа Константинопољскога, Златоустога, написано у Кукузу Киликијском, док је био у изгнаству, да ономе који себи не чини криво нико неће моћи нашкодити – блаженој Олимпијади и свима верујућима[1]

Знам да ће људима грубљим, што су у ствари постојеће зинули, за земљу се приковали и чулним задовољствима служе, док се ствари умних много не држе, ово слово изгладати некако чудно и необично, те ће се насмејати обилно и осудити нас као човека који од самог почетка онога на шта се обавезао говори ствари невероватне. Нећемо, пак, због тога одустати од обећања, него ћемо понајвише због тога са ревношћу многом прећи на доказе онога на шта смо се обавезали. Јер ако би они који су тако расположени хтели не дизати галаму, нити правити немир, него сачекати крај слова, знам добро да ће и они уз нас стати и себе осудити као људе који су (сво) претходно време лутали, те говорити супротно, правдати се и извињење тражити што (раније) нису имали исправан суд о тим стварима, и захвалност ће осећати многу према нама, као људи под упалом према лакарима кад их ови ослободе болести што им муче тела. Немој ми, наиме, говорити суд који сада имаш, него причекај на борбе наших речи, и тада ћеш бити у стању изнети суд непоткупљив, који нимало из незнања не шкоди доношењу суда. Па и судије које су заселе да суде ове жи-вотне ствари, ако виде првога говорника како врло течно (беседи) и (својим) језиком све поклапа, неће изнети пресуду пре но што и другога са стпљењем саслушају, онога што се супротставља првоме, него, макар се чинило да први говори небројене праведне ствари, слух свој чувају недирнутим и за онога дугога – то наиме и јесте врлина судија: дознавши са свом строгошћу (доказе) од обе стране, тек тада изнети своје судове – дакле, будући да и сада уместо неког тамо говорника (имамо) заједничку предрасуду мноштва, која се током дугога времена укоренила у размишљањима многих и која по читавој икумени беседи, ове ствари говорећи: „Све се, вели, изокренуло; род људски се испунио пометњом многом, многима се свакога дана чини неправда, многи трпе злостављање, насиље, штету: слаби од моћних, сиромаси од богатих, и као што се таласи морски не могу избројати, тако ни мноштво нападнутих, злостављаних, оних што зло страдају, те нити исправљање законa, нити страх од судницa, нити ишта друго може да заустави ту кугу и болест, него свакога дана неваљалство узраста; на све стране запомагања, кукњава и сузе оних којима је учињена неправда, а судије који су постављени да исправљају те такве ствари, они сами још појачавају ту буру и болест“; ту онда многи од људи јаднијих и неразумнијих, лудујући лудилом неким чудним, оптужују (за све то) Промисао Божији, гледајући почесто кроткога како га одвлаче, киње, даве, а дрскога и нечаснога, који се од нечасности (своје) богати и долази на власт, како је многима страшан постао и на оне кротке небројене страхоте навео; и на то се

усуђују у градовима, селима и по пустарама, на земљи и на мору, неопходно нам је, дакле, да се слово ово јави и супротстави казаноме, те да борећи се борбом новом, као што започињући рекох, и необичном, истини и онима што хоће приступити и уверити се – корисном. Јер (слово ово) објављује – али, не узнемиравајте се – да никоме од људи којима је учињена неправда то није други учинио, него да страда сaм од себе.

2. А како би беседа била јаснија, хајде да најпре истражимо шта је неправда и са којом врстом ствари се обично спаја; шта је људска врлина и шта је оно што је квари, а шта је оно за шта се мисли да је квари, а не квари је. На пример – ваља, наиме, читаву беседу извести на примерима – свака ствар има оно што је квари: гвожђе има рђу, вуна – мољца, стада оваца – вукове; штета врлини вина је када се промени и укисели, а меду када изгуби својствену му сласт и промени се у горак сок; класовима пшенице шкоди медљика и суша, плоду лозе, листовима и изданцима најезда скакаваца, а другим дрветима савијање[2], телима пак бесловесних животиња разнолике болести. Но, да не бисмо све набрајајући беседу учинили дугачком, (рећи ћемо само) да нашем телу (шкоде) и упале, и раслабљености и читав рој других болести. Дакле, пошто свака поједина од ових ствари има оно што штети њеној врлини, хајде да погледамо шта шкоди роду људском и шта је то што штети врлини човека. Дакле, многи мисле (да то чине) друге ствари. Ваља, наиме, казати и погрешна мишљења, оповргнути их, те тако извести на среду оно што уистину шкоди врлинама нашим, и јасно показати да нам нико не може учинити ту неправду, нити нанети штету, да ми то сами себи претходно нисмо учинили. Дакле, многи имајући погрешна мнења сматрају да су друге ствари то што шкоди врлини нашој: једни (сматрају да је то) сиромаштво, други болест телесна, други новчани губитак, други потказивање, други смрт, те оплакујући и јадајући се проводе време сажаљевајући страдалнике, оплакујући их, те испрепадани једни другима говоре: „Шта претрпе тај и тај, одједном му би одузета сва имовина“. Други, опет, о другоме (вели): „Тај и тај допаде тешке болести, непознате лекарима који му дођоше“. Један оплакује и јадикује над онима што су у тамници, други над прогнанима из домовине, онима што су се у иностранство преселили, други над онима што су слободу изгубили, други над онима које су непријатељи ухватили и у заробљеништво одвели, други оплакује утопљенога или у пожару страдалога, други угушенога под рушевинама дома; оне што живе у неваљалству (не оплакује) нико, али што је од свега најтеже: неретко их сматрају срећнима, што је узрок свих зала. Хајде, дакле – али као што вас на почетку замолих: да не галамите – да покажемо да ништа од казанога не чини криво човеку трезвеноме, нити може нашкодити врлини његовој. Каква је, наиме, кажи ми, учињена штета врлини човека који је све своје изгубио, било због потказивања, или од разбојника, или од домаћих злочинаца? Или још боље, ако је по вољи, најпре да подвучемо шта је то врлина човекова, извежбавши најпре реч на другим суштинама, тако да је учинимо познатијом и јаснијом многима.

3. Шта је, дакле, врлина коња? Да ли то да има узде златне и исте такве ременове, покриваче од свилених нити изаткане, простирке шарене и златоткане и оглаве драгим камењем украшене а гриву златним нитима проткану, или то да је добар и ваљан тркач, да каса складно и има копита каква треба да има коњ племенит, да је стекао издржљивост, ону на дугим путовањима, и ону у ратовима, да је кадар и у бојном строју јавити се са бодрошћу и да када се деси преокрет (у борби) јахача спасе? Није ли очито да је ово последње, а не оно прво врлина коња? А магараца и мулa, шта ћеш рећи да је њихова врлина? Није ли то да са лакоћом могу носити бреме, лако прелазити пут и да имају ноге чврсте попут камена? Да нећемо казати да ствари на њих метнуте доприносе њиховој врлини? Никако! А каквом винограду се дивимо? Ономе који буја листовима и заперцима, или ономе отежаломе од плода? Шта кажемо да је врлина маслине? Кад има велике гране и густу крошњу листова, или када је богата плодовима и показује се одасвуд њима покривена? Управо тако да чинимо и код људи, тачно да одредимо врлину човека и да сматрамо да је штета једино оно што њој шкоди. Шта је, дакле, врлина човека? Нису паре, па да си у страху од сиромаштва; није здравље, па да се плашиш болести; нити је то мишљење мноштва, па да водиш рачуна о злу гласу, није тек онако и просто живети, е да ти смрт буде страшна; (врлина човека) није слобода, да избегаваш ропство, него је (врлина) строгост истинитих догмата и исправност животна. А те ствари ни сaм ђаво не може отети, ако их онај који их је стекао чува са одговарајућом строгошћу. Зна то и најзлочестији и дивљи онај демон. Он је, наиме, због тога Јову отимао имовину, не да га учини сиромахом, него да га присили да какву богохулну реченицу избаци, тело му је измождио не да га баци у болест, него да саплете душевну врлину (његову). Па ипак, покренувши сва своја лукавства и учинивши га сиромахом, уместо човека који се богати – а то се свима нама чини да је најстрашније – бездетним од оца многе деце, и измождивши му сво тело горе од џелата у судницама, јер (метални) нокти њихови не гребу тако плећа онима који им допадну руку као што су уста црвa њему сво тело изгризла, и изложивши га злу гласу – јер пријатељи су му говорили: „Ниси ишибан онолико колико си сагрешио“, и многе оптужбене говоре против њега растезаху – и не избаци га само изван града, нити из дома, и у други га пресели град, него му ђубриште учинивши и домом и градом, не само да му нимало није нашкодио, него га је и посредством тих ствари коју му је подметнуо, блиставијим јавио. А он не само да се није лишио ничега од ствари постојећих, премда се оноликих лишио, него му је то израдило још веће богатство врлине, јер после тога он је уживао већу слободу, будући да се и борио у жешћим борбама. А ако њему који је пострадао од толиких (страхота) – и то пострадао не од (другога) човека, него од демона, од сваког човека горег – није ништа нажао учињено, које ће надаље имати оправдање они који говоре: „Тај и тај ми нанесе неправду и учини штету“? Јер ако ђаво, испуњен толиким неваљалствима, покренувши сва своја оруђа и одапевши све своје стрелице и сва колико их је међу људима навевши зла, и то у обиљу многоме, и утрошивши их и на дом праведников и на тело (његово), томе мужу ништа криво није учинио, него, као што рекох, још и више користи донео, како ће понеки моћи тога и тога окривити као да су од њих, а не сами себи криво учинили.

Наставак у штампаном издању

 

[1] Наслов Слова (или књиге) на грчком гласи: Λόγος, ὅτι τὸν ἑαυτὸν μὴ ἀδικοῦντα οὐδεὶς παραβλάψαι δύναται. Латински наслов гласи: Liber, quod qui seipsum non laedit, nemo laedere possit, или скраћено: Quod nemo laeditur nisi a se ipso. Грчки текст PG 52, 459-480. Критичко издање текста A.-M. Malingrey, SCh 103.

[2] Грчки: ἡ κάμπη