Кад се вратио из првог изгнанства

БЕСЕДА ДЕСЕТА

Од истога, када се вратио из првог изгнанства[1]

Кад фараон уграби Сару од Авраама, ту лепу и благовидну жену, тај зли и варварски Египћанин, очима неправедним гледајући лепоту њену и хотећи да начини драму прељубе, управо тада, тада на самом почетку Бог га не казни, како би се показала и храброст Праведника, и целомудреност жене, и неуздржање варвара, и човекољубље Божије: храброст Праведника, јер је благодарно поднео то што се десило; целомудреност жене, јер не допаде руку варварских и сачува част; неуздржање варвариново, јер ступи у ложницу туђу; човекољубље Божије, што је и после очајања људскога донео венац Праведнику. То се тада зби са Авраамом, а данас се зби са Црквом. Овај Египћанин[2], као што је и онај Египћанин; овај је имао копљанике, а онај штитоноше; онај Сару, а овај Цркву, онај је (Сару) једну ноћ задржао, овај је на један дан дошао; не би му било допуштено ни на један дан, али (би му допуштено) да се покаже целомудреност невесте[3], јер долази, а не поквари јој лепоту целомудрености, премда је био приготовио прељубу, и грамате састављао, и многи од домаћих су их потписивали. Лукавство би заокружено, но циљ свој не оствари. Показа се неваљалство онога, и човекољубље Божије. Али онај варварин онда познавши грех (свој), признаде безакоње, те говори Аврааму: Што то учини? На што каза: Сестра ми је? Те умало не сагреших (1Мојс 12,19), а овај се и после безакоња још бори. Јадниче и кукавче, сагрешио си, смири се, не додај грех на грех. И она[4] се врати, богатство имајући египатско, а Црква се врати богатство имајући у вољи, и јави се целомудренија. А гледај лудила овога варварина. Отерао си пастира, што стадо да уништиш? Кормилара си склонио, што кормила да поломиш? Виноградара си избацио, што лозе да повадиш? Што манастире да исквариш? Налет варварa си опонашао.

2. Све је учинио да се покаже мужевност ваша, све је учинио да позна да Христос овде напаса стадо. Пастир изван, а стадо се скупи и испуни се рач апостолска: Не само у присуству моме, него и у одсуству, са страхом и трепетом спасење своје градите (уп. Фил 2,12). А претили су тим стварима у страху од храбрости ваше, од нежне љубави и жудње (ваше) према мени. Не усуђујемо се, каже, ништа (учинити) у граду, дајте нам га изван (града). Узмите ме изван (града), како бисте познали чежњу Цркве, дознали благородство чеда мојих, снагу војникa, силу околопника, сјај дијадемa, обиље богатства, величину љубави, трпљење истрајности, цвет слободе, сјај победе, смех пораза твојега. О чудних ли и необичних ствари: пастир изван, а стадо поскакује, војсковођа далеко, а војници су се наоружавали. Не само да је Црква имала војску, него је и град Црква постао. Потоци, тргови, ваздух се освештавао, јеретици се преобраћаху, Јудеји бољи постајаху, свештеници (њихови) сами себи суђаху, Јудеји Бога слављаху и к нама претрчаваху. Тако се и у време Христа збило. Кајафа Га је распео, а разбојник исповедио. О чудесних ли и необичних ствари: свештеници (јудејски) Га убише, а маги му се поклонише. Нека то не чуди Цркву. Да се те ствари нису збиле, богатство наше не би се јавило, беше га, али се није јавило. И као што је Јов, наиме, праведан био, али се не би јавио (као такав) да није било ранa и црвa, тако се и богатство ваше, да нема нападa, не би јавило. И правдајући се Јову Бог вели: Мислиш ли да се другачије са тобом погодим, или да се покажеш као праведник? Они нападе спремише, заратише, и – надјачани беху. Како заратише? Тојгама. Како беху надјачани? Молитвама. Ако те неко удари у десни образ, окрени му и други (Мт 5,39). Ти тојаге у Цркву уносиш и ратујеш, тамо где је „мир свима“, тамо рат започиње, ни места се нису побојао, јадниче и кукавче, ни достојанства свештенства, ни величине те власти. Крстионица се крвљу напуни, тамо где је отпуст грехова, (тамо) си крв излио. У ком бојном строју то бива? Цар овде улази и одбацује штит и круну, ти си ушао и тојаге зграбио. Он изван оставља и знаке царства му, а ти си знаке рата овде унео. Невести мојој, међутим, ништа ниси нашкодио, него лепота њена траје показујући се.

3. Због тога се радујем, не што победисте. Да бејах присутан, поделио бих са вама победу, но будући да сам се удаљио, показа се само ваш победни трофеј. Но, и то је похвала мени, те ја опет победу делим са вама, што вас тако одгојих, да и кад је отац одсутан показујете властито благородство. Као што, наиме, храбри борци и када је одсутан учитељ њихов показују своју снагу, тако и благородство вере ваше, и када је учитељ одсутан показа властиту лепоту. И зар су потребне речи? Камење вапи, зидови глас пуштају. Отиди у одаје царске и одмах чујеш: „Народи константинопољски“. Отиди на море, у пустињу, на горе, у домове, похвала ваша је свуда записана. А чиме сте победили? Не парама, него вером. О, народа учитељољубивога! О, народа оцељубивога! Блажен да је град (ваш), не због стубова и купола златних, него због врлине ваше. Толики напади, а молитве ваше победише, и с пуним правом, јер молитве беху напрегнуте, извори сузa су текли. Они стрелице, а ви сузе; они гнев, а ви кротост. Чини шта хоћеш, ви се молите. Па и они што су се супротстављали, где су они сада? Данисмо оружје узели? Да нисмо копља хитали? Да нисмо стрелице пуштали? Молисмо се, а они побегоше, јер се као паучина раскинуше, а ви као камен остадосте. Блажен сам због вас. Знао сам и пре овога колико богатство имам, али се и сада чудим. Бејах преко,4) а град се пресели. Због једнога човека град море постаде. Жене, мужеви, деца у незрелој доби, жене носећи децу, усудише се (изаћи) на море, презреше таласе. Слуга се не уплаши господара, жена се не сети слабости природе (своје). Трг постаде Црква, свуда због вас. Јер кога не преваспитасте? Царицу узесте у хор заједно са вама, нећу прикрити ревност њену. Не говорим ово улагујући се царици, него благочестије негујући; нећу, наиме, прикрити ревност њену. Јер није узела оружје, него врлину добрих делa. Одведоше ме онда, знате како. Јер ваља казати и ствари болне, е да бисте познали оне добре; дознајте како бејах одведен, и како се опет вратих. Који су сејали у сузама, пожњеће у радости. Идући иђаху и плакаху, бацајући семе своје, а долазећи доћи ће са радошћу, узимајући руковети своје (Пс 125,5-6). Ове речи стварност постадоше. Са благодарношћу прихватисте онога којега у болу испратисте. И то не после дуга времена, све се разреши после једнога дана. Јер и одгађање настаде због вас, будући да Бог од почетка (тако) разреши.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов десете Беседе на грчком гласи: Τοῦ αὐτοῦ ἐπανελθόντος ἀπὸ τῆς προτέρας ἐξορίας ὁμιλία. Њен латински наслов је: Ejusdem post reditum a priore exilio homilia.

[2] Теофил Александријски.

[3] Цркве.

[4] Сара.