Кад се вратио из изгнанства

БЕСЕДА ДЕВЕТА

(Казана) када се вратио из првог изгнанства[1]

Шта да кажем, о чему да говорим? Благословен Бог! Те речи сам казао одлазећи од вас, исто то опет понављам; тачније, ни тамо[2] нисам престао говорити исто. Сећате ли се како сам вам извео на среду Јова који говори: Да је лагословено име Господње у векове (Јов 1,21). То сам вам оставио у залог, то вам и сад понављам као благодарење: Да је благословено име Господње у векове. Околности различите, но славослов један. Прогнан, благодарио сам, вративши се – благодарим. Различите околоности, но један је циљ и зиме и лета, један циљ: плодност њиве. Благословен Бог што допусти да будем изгнан, благословен што ме је позвао да се опет вратим. Благословен Бог што је буру допустио, благословен Бог што је буру прекратио и мир начинио. Ово кажем да вас навикнем да благодарите Богу. Десиле су се ствари добре? Благослови Бога, и добро ће и остати. Десиле су се ствари лоше? Благослови Бога, и лоше ће престати. Тако је и Јов, када је био богат благодарио, а и када је сиромшан постао, Бога је славио. Нити је онда на Бога заборавио, нити је после на Бога хулио. Различита су времена, али дух један. Врлина кормиларева не слаби када је море мирно, нити се губи када је бура. Благословен Бог и кад сам био одвојен од вас, и сада, кад сам вам се опет вратио. И једно и друго је од истога Промисла. Био сам телом одвојен од вас, но нисам био одвојен душом. Видесте ли шта је учинило лукавство непријатељa? Ревност је уваћало, жељу распламсало и небројне поштоваце ми прибавило. Раније су ме волели моји, а сада ме поштују и Јудеји. Требало је да ме одвоје од мојих, а и туђинци су ме прихватили. Но, не благодарим њима, него имену Божијем што се злоба њихова у нашу част обратила. И Јудеји су, наиме, Господа нашега распели, а Он је Спаситељ света (постао), но не благодарим Јудејима за то, него Распетоме. Нека виде какав је Бог наш, какав је мир произвело лукавство њихово, какву је славу припремило. Раније је само Црква била пуна, а сад је и трг свеопшта Црква постао. Једна је глава и тамо и овде. Нико вам није заповедио да ћутите, а ипак сви ћутите, сви сте скрушени. (Раније су) једни певали, а други хвалили оне што певају. Данас су коњске трке, а никога тамо, него су се сви као бујице у Цркву стекли. Уистину је бујица ваше сабрање, и река су гласови ваши што к небу узлазе и љубав према оцу[3] исказују. Ваше молитве су ми од царске круне сјајније. Мужеви и жене заједно, јер сте сви једно у Христу (Гал 3,28). Ко ће изрећи силе Господње, учинити да се чују све хвале Његове (Пс 105,2). Видите ли како је истинито то што сам вам вазда говорио, то јест да ко храбро подноси искушење, тај од њега убира плодове многе.

2. Позвао сам вас, дакле, код Апостолa[4]. Ми изударани дођосмо к онима који беху изударани. Ми изложени сплеткама, а они беху тучени. Дођосмо Тимотеју, новоме Павлу. Дођосмо светим телима, што на себи ране Христове носе. Никад се не бој искушења, ако имаш душу племениту; сви Свети су се тако овенчали. Многа су страдања тела, но још већи је спокој душе. О да нам је увек бити на мукама. Тако се и пастир хвали, кад уз овце подноси напоре. Шта да говорим? Где да сејем? Запустелог места нема. Где да се трудим? Нема отворенога винограда. Где да зидам? Храм је потпун. Мреже ми се кидају од мноштва риба. Шта да чиним? Времена немам за делање? Зато вас и храбрим, не као да је вама потребна поука, него да покажем љубав своју према вама. Свуда се зелене пашњаци. Толико оваца, а нигде вука; толики класови, а нигде трња; толике лозе, а нигде лисице! Дивље звери су се подавиле, вукови се разбежали. А ко их је отерао? Не ја, пастир, него ви, овце. О, те изврсности оваца! Док је пастир одсутан, отераше вукове. О, те лепоте невесте, или још боље: целомудрености (њене). Док је женик одсутан, отерала је прељубочинце. О, те лепоте и целомудрености невестине. Показа лепоту, показа и честитост. А како отера прељубочинце? Тако што волим мужа (каже). Како отера прељубочинце? Величијем чедности. Не узех оружје (каже), ни копље ни штит, паказах им лепоту своју, а они не поднеше сјај њен. И где су они сада? У посрамљености. А где смо ми? У ликовању. Цареви су са нама, архонти су са нама. И шта онда да кажем? О чему да говорим? Да придода Господ благослов на вас, на вас и на синове ваше (уп. Пс 113,22), и усрђе ваше да одржи. Овде ћемо завршити беседу, за све благодарећи Богу којему нека је слава у векове. Амин.

 

[1] Беседа је сачувана само у латинском преводу под насловом Post reditum a priore exilio. Текст PG 52, 439-442.

[2] У изгнанству.

[3] Тј. према Златоусту, као епископу њиховом.

[4] Хоће да каже: у Цркву посвећену Светим Апостолима.