БЕСЕДА ОСМА
Када је одлазио у изгнанство[1]
Ведра нам је беседа, браћо моја, и светковина светла, (као) море пространо и пуно, али не и узнемиравано жестоком навалом ветрова. Јер наиђе мати мира која гаси жестоке ударе ветрова; Мати Сион! – рећи ће човек, и Човек постаде у њему, и Он га основа (Пс 86,5). Децо моја, намеравају ли ме смакнути? И што да се бојим смрти? Мени је живот Христос, и смрт добитак (Флп 1,21). Прете, међутим, изгнањем? Господња је земља и пуноћа њена (Пс 23,1). Заплениће ми имовину? Ништа не донесмо на свет, јасно је да ништа не можемо ни однети (1Тим 6,7). Али, знате ли, браћо, из ког узрока ме намерајаву уклонити? Што ћилиме нисам распростро, и у свилене хаљине се нисам оденуо, што прождрљивост њихову нисам наситио, злато и сребро нисам (пред њих) изнео. Говоре ми: „Јео си и пио, па си крстио“. Ако сам то учинио, нека сам анатема, нека се не рачунам међу епископе, нека не будем са анђелима, нека не угодим Богу. Али и да сам јео и крстио, нисам учинио ништа неприлично од онога о чему се говори. Нека онда свргну и Апостола Павла, јер је чувару тамнице крштење после вечере даривао; нека свргну и самога Господа, што је ученицима после вечере причешће дао. Многе видим таласе и тешке ударе (њихове), и копља припремљена; а ја као кормилар у бури силној седим уз две крме лађе – уз Стари, наиме, и Нови Завет – и веслима одбијам то жестоко таласање; не веслима дрвеним, него Часним Крстом Господњим таласе преокрећем у мирно море. Господ заповеда, а слуга се овенчава; због тога га Он и предаје ђаволу[2]. Зар људи не знају да се сасуд преко онога нечистог (сасуда) показује најчистији? Браћо, три упоришта[3] вам остављам: веру, искушење, целомуреност. Ако рачунате веру одржати, опонашајте блаженога Авраама, који је у већ поодмаклом животном добу примио зреле плодове (вере). А ако мислите искушење подносити, опонашајте блаженога Јова. Његову нарав знате, и за трпљење (његово) сте чули, па и кончина његова вам није непозната. А ако хоћете држати се целомудрености, опонашајте блаженога Јосифа, који продан у Египат, ослободи Египат кога је глад мучила. А наметаше му се, наиме, и искушење од блуднице Египћанке, која је еросу роб била, те седе уз њега говорећи му: Лези са мном (1Мојс 39,12). Јер хтеде Египћанка да га лиши целомудрености у Египту; а (сада) је Египћанин[4] овде. Но, нити је она саплела Светога, нити онај овога, него се истовремено јави целомудреност слободе, и благородство деце и разузданост варварина.
2. Браћо, лопов не долази тамо где су трска, трава и дрва, него тамо где лежи злато, сребро, или бисер; исто тако и ђаво не улази тамо где је блудник, човек непосвећен, разбојник, или похлепник, него тамо где су они што воде живот пустињски. Браћо, хоћемо ли језик против царице[5] наоштрити? Али, шта да кажем? Језавеља галами, и Илија бежи; Иродијада се радује, а Јована мећу у окове; Египћанка лаже, а Јосифа бацају у тамницу. Ако ме, дакле, прогнају, Илију опонашам, ако ме у блато баце – Јеремију, ако ли у море – Пророка Јону, ако у јаму – Данила, ако ме каменују – Стефана, ако ме обезглаве – Јована Претечу, ако ишибају – Павла, ако претестеришу – Исаију. Е да је (да буде) дрвеном тестером, да утолим пожуду за крстом. Телесна ратује са бестелесним, која се купкама и мирисима и око мужа обавија ратује против чисте и неоскверњене Цркве. Али ћеш и сама седети као удовица, поред још живога мужа, јер си жена, а хоћеш Цркву удовом начинити. Колико синоћ ме је звала тринаестим апостолом, а данас ме назва Јудом. Јуче је са слободом седела са мном, а данас као дивља звер наскочи на мене. Пре би требало да нам се сунце угаси, и месец да се не јави, него да се реченица Јовова заборави. Јер и Јов који је толике ударце поднео ништа друго није повикао него: Да је име Господње благословено у векове (Јов 1,21). Јер када је жена његова завапила говорећи: Реци реч неку Господу, па скончај, он јој затвори уста, говорећи: Да што као једна од неразумних жена ниси набрбљала? (Јов 2, 9-10). О, жене незахвалне! О, тога мелема против болова! Зар је теби жено, болесној, Јов икада такво што довикнуо? Није ли ти болест молитвама и доброчинствима ублажио? Кад је време проводио у царским одајама, кад је новце имао, кад је дворење царско имао, ништа такво ниси говорила, а сада гледајући га где седи на ђубришту црвима покривен, говориш му: Реци реч Господу, па скончај. Није му довољно ово привремено преваспитавање, него му, посредством речи, и кажњавање вечно спремаш? Шта, међутим (каже) блажени Јов? Да што као једна од неразумних жена ниси набрбљала? Ако смо добра примили из руке Господње, зар зла нећемо поднети? (Јов 2,10). А шта све ова безакона и мрска, ова нова, велим, Језавеља не виче и не говори … и пролази … и шаље ми конзуле и трибуне, и само прети. И шта ми је то? Паучина од паука разапета. Браћо, сви (знате) да победа лежи у напорима и венац победни у подвизима, управо као што је божанствени Павле говорио: Добар рат ратовах, трку заврших, веру орджах, а надаље ми предстоји венац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, Судија праведни (2Тим 4,7-8), јер Њему (приличи) слава и держава у векове векова. Амин.
[1] Наслов осме Беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ὅτε ἀπήι ἐν τῇ ἐξορίᾳ. Њен латински назив гласи: Cum iret in exilium. Грчки текст PG 52: 435-438. За ову Беседу, према вокабулару и стилу, не бисмо рекли да припада Златоустом.
[2] Да се овенча. У неким рукописима је додата негација, тако да је смисао супротан, „због тога га не предаје ђаволу“.
[3] У грчком стоји: хипотезе.
[4] Ово је очигледна алузија на Теофила Александријског.
[5] Евдоксије.