Беседа пред изгнање

БЕСЕДА СЕДМА

Пред изгнање[1]

Многи су таласи и бура силна; но не бојимо се; не потонусмо, јер на камену стојимо. Нека бесни море, стену уништити не може; нека се подижу таласи, лађу Исусову потопити не успевају. И чега, кажи ми, да се бојимо? Смрти? Мени је живот Христос и умрети добит (Флп 1,21). Изгнања? Господња је земља и пуноћа њена (Пс 23,1). Заплене имовине? Ништа не донесмо на свет, јасно је да ништа не можемо ни однети (1Тим 6,7); најстрашније ствари овога света мени су за презир, а најкорисније за подсмех. Сиромаштва се не бојим, за богатством не жудим, смрти се не плашим, да живим се не молим, осим ако не због напретка вашега. Због тога се и сада присећам ових догађаја и позивам љубав вашу да има поуздања. Нико нас, наиме, неће моћи раставити, јер оно што је Бог саставио, то човек не може раставити. Јер ако о жени и мужу говори: Због тога ће човек оставити оца својега и матер, и прилепиће се жени, и биће двоје једно тело, а што је Бог саставио човек да не раставља (Мт 19,5-6), и ако се брак не може раставити, колико више ти[2] не успеваш Цркву Божију порушити? А ратујеш против ње, не могући нашкодити ономе против кога ратујеш. Мене, међутим, блиставијим чиниш, а себи снагу уништаваш битком са мном: Тешко ти је против бодила праћати се (ДАп 26,14). Бодила отупити нећеш, него ћеш ноге себи окрвавити; ни таласи стену не разбијају, него се сами у пену разливају. Ништа није од Цркве моћније, човече. Прекини рат, да силу своју не уништиш, не уводи рат на небо. Са човеком ако ратујеш, или ћеш победити или бити побеђен. А са Црквом ако ратујеш, немогуће ти је победити, јер Бог је од свега јачи. Зар да разљутимо Господа? Јесмо ли јачи од Њега? (1Кор 10,22). Бог је утврдио, ко ће се подухватити да љуља? Ти не знаш силу Његову. Погледа на земљу – и чини да се тресе (Пс 103,32), заповеда – и то што се љуља, учвршћује се. Ако је град док се љуља усправио, много пре ће моћи Цркву усправити. Црква је од неба јача: Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи (Мт 24,35). Које речи? Ти си Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата ада неће је надјачати (Мт 16,18).

Ако не верујеш тој речи, веруј самим стварима. Колики тирани су хтели савладати Цркву? Колики котлови, колике пећи, зуби звери, наоштрени мачеви? И нису је надјачали. Где су непријатељи? Ућутали забораву предати. А где је Црква? Изнад сунца блиста. Њихово се угаси, а њено је бесмртно. Па ако онда, када их беше мало, (хришћани) не беху побеђени, (сада) када се икумена испуни благочестијем, како ће сада моћи бити побеђени? Небо и земља ће проћи, а речи моје неће проћи. И с пуним правом, јер Црква је Богу дража од неба. Тело неба није узео, а тело Цркве је узео, небо је због Цркве, није Црква због неба. Ништа од овога што се десило да вас не збуњује. То ми дарујте: веру неизмениву. Не видесте ли Петра како хода по водама, а када је само мало почео да се двоуми, хтеде да потоне, не због незгодне навале водa, него због слабости вере? Да нисмо, наиме, овде[3] дошли по људским одлукама? Да нас није човек (овде) довео, па да нас човек и разреши? Говорим ово не гордећи се – не било! – нити размећући се, него хотећи да учврстим оно што се код вас колеба. Пошто се град усправи, ђаво пожеле да пољуља Цркву. Клети и проклети ђаволе, зидове не надјача, а очекујеш Цркву да поколебаш? Да није Црква у зидовима? Црква је у овом мноштву верујућих. Гле, колики носећи стубови, не железом повезани, него утегнути вером. Не говорим да је толико мноштво од огња силније, него и ако би и један био, ни њега не би савладао. Ти знаш какве су ти ране нанели Мученици. Неретко дође девојка млада, неискусобрачна, од воска беше мекша, а постаде од камена чвршћа. Плећа си јој разгребао, а веру јој узео ниси. Природа тела малакса, а сила вере не клону, тело се истроши, а воља се обнови, суштаство се трошило, а благочестије остајало. Једну жену не савлада, а очекујеш да ћеш савладати толики народ? Не чујеш ли Господа како говори: Где су два или три сабрани у моје име, онде сам и ја међу њима (Мт 18,20)? И где је толики народ љубављу утегнут, Он да ту није присутан? Имам залог Његов; зар се уздам у властиту силу? Писмо Његово имам. Оно ми је жезал, оно ми је осигурање, оно ми је лука у којој таласа нема. Ако се икумена збуњује, ја то Писмо држим, Њему га читам, слова та су ми зид и осигурање. Која то (слова)? Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт 28,20). Христос је са мном, кога ћу се бојати? Макар се таласи на мене подизали, макар (читаво) море, макар гневови владара (земаљских)[4], све ми је то од паучине ништавније. И да није љубави ваше, још данас не бих одбио отићи. Јер ја увек говорим: Господе, нека буде воља Твоја, не што хоће тај и тај, и тај и тај, него Ти. То је Пирг мој (одбрамбени), то ми је стена непомична, то ми је жезал неуништив. Ако Бог хоће да то буде, нека буде. Ако хоће овде да будем, благодаран сам. Где год хоће (да будем), благодарим.

Нико да вас не збуњује, држите се молитава. Ђаво је ове ствари учинио, да сасече ревновање ваше око литанија. Но не успева му, него вас нађосмо још ревноснијим и загрејанијим. Сутра ћу изаћи у литију заједно са вама. Где сам ја, и ви сте, где сте ви, и ја сам, једно смо тело, не одваја се тело од главе, нити глава од тела. Раздвајамо се местом, али се сједињујемо љубављу, ни смрт нас неће моћи раздвојити. Јер ако тело моје и умре, душа живи, и сећа се народа; ви сте ми оци, како вас могу заборавити? Ви сте ми оци, ви сте ми живот, ви сте ваљан глас мој. Ако сте узнапредовали, ја на добар глас излазим, тако да мој живот, богатство (моје) лежи у вашој ризници. Ја сам спреман небројено пута убијен бити за вас – и никакво доброчинство ја не нудим, него дуг отплаћујем, јер: Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн 10,11) – и убијен небројено пута бити, и небројено пута обезглављен бити. Мени је та смрт претпоставка бесмртности, мени су ове сплетке исходиште безбедности. Да ме не нападају због пара, па да се ожалостим? Да није због сагрешења, да се растужим? Због љубави према вама (ме нападају), пошто све чиним да будете у сигурности, да се ништа не увуче у стадо, да стадо траје неокрњено. Та претпоставка подвигa довољна ми је за венац (победнички). Јер шта све не бих поднео за вас? Ви сте ми суграђани, ви сте ми оци, ви сте ми браћа, ви сте ми чеда, ви сте ми удови, ви сте ми тело, ви сте ми светлост, или још боље: слађи сте ми од светлости ове. Јер шта ми то пружа зрак (сунчев), као што (ми пружа) љубав ваша? Сунчев зрак ми помаже у овоме животу, а љубав ваша ми плете венац будућег (живота). А ово говорим у уши слушалаца, а шта је акустичније од ушију ваших? Ове дане пробдисте, и нико од вас не клону, дужина времена вас не учини мекшим, ни страхови, ни претње, у свему бејасте храбри. И што говорим: „бејасте“? То што сам одувек желео: презресте животне ствари, одрекосте се земље, на небо се преселисте, ослободисте се окова тела, надмећете се око блаженога онога мудрољубља. То су ми венци, то ми је утеха, то ми је помазање, то ми је живот, то ми је претпоставка бесмртности.

Наставак у штампаном издању

 

[1] Наслов седме Беседе на грчком гласи. Τοῦ αὐτου ὁμιλία πρὸ τῆς ἐξορίας. Латински: Ejusdem Homilia ante exilium. Грчки текст: PG 52, 427-432.

[2] Овде се, могуће, обраћа неком лично, некоме ко је присутан у цркви.

[3] Мисли: у Константинопољ, на Патријаршијски трон.

[4] И ово је јасна алузија на то да је већ био у сукобу са двором.