О поновном прихватању Севиријана

БЕСЕДА ПЕТА

О поновном прихватању Севиријана[1]

Као што је глави неопходно да буде повезана са телом, тако и Цркви са свештеником и народу са царем; и као што је гранама неопходно сјединити се са кореном и извориштима са реком, тако исто је и синовима са оцем и ученицима са учитељем. Ово, међутим, нисмо тек онако казали љубави вашој, него зато што је неопходно објавити вам нешто, те да се нико не узнемирава, нити да нам прекида беседу, него да послушност ученикa узраста у вама, и да се покаже какво је расположење ваше према оцу. Украсите ме, децо, и ставите ми на главу венац послушности ваше, учините да ме сви сматрају блаженим и прославите учење моје послушањем својим, према савету Апостола који говори: Слушајте старешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим (Јевр 13,17). А ово објављујем унапред да нико не пренебрегне упозорење наше. Отац сам, и неопходно ми је давати савете деци; оно што код отаца телесних чини природа плоти, то код нас чини благодат Духа (Светога). Отац сам, отац који веома стрепи над синовима, тако да сам спреман крв своју пролити за вас. И нема у томе хвале мени. Апостолски је то закон и заповест Господа који говори: Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн 10, 11). А и ви исто чините за нас, будући да сте везани за нас сличном љубављу. Па и Павла слушате где говори: Поздравите Прискилу и Акилу, сараднике моје у Христу, који за мој живот вратове своје положише (Рм 16,3-4). И као што је лепо да се пастир жртвује за овце, тако је опет лепо да се овце не одвајају од пастира ни у смрти. Ако буду нераздвојно са њим, неће се бојати вука – ђавола. Јер је стена љубави чвршћа од железа жеженога. Брат од брата подржан биће као град утврђен и чврст (Приче 18,20). Ово казах унапред како бисте сви са састрадањем слушали то што говоримо, и да се нико од вас не почне бунити. Говорим о ствари о којој је достојно говорити у Цркви, и о којој је достојно радо слушати. Говорим вам о миру. И шта доликује тако, као свештенику Божијем уверавати народ у мир? Нема противречности тамо где је посланство свето, а посланик признат. Говоримо о миру због кога је Син Божији на земљу сишао, како би крвљу (својом) измирио не само оно што је на земљи, него и на небу, и земљу са небом венчао. О миру говорим за који је Син Божији пострадао, за који беше распет и у гроб положен, који нам је оставио пре но свако друго наслеђе, који је Цркви као зидове дао, који је штит против ђавола, који је као мач против демонa дао, који је поставио као луку најмирнију, који је дао као средство за измирење с Богом, који је одобрио као разрешење грехова. На то сам, дакле, посланство послат к вама. Немојте ме покрити стидом, немојте посланство моје укаљати, сагласите се са мном, молим вас. Већ је много жалосних догађаја у Цркви – Богу се исповедам – али немире не хвалим, метеже не прихватам. Али оставимо сад то, прекините са тим, скрушите се, смирите духове, обуздајте гнев, Црква се довољно намучила, нека дође крај томе, нека престану немири. То је, наиме, и Богу угодно, и благочестивоме цару прихватљиво[2]. Јер ваља се властима повиновати, понајвише онда када су и оне послушне црквеним законима. Апостол, наиме, каже: да буду послушни поглаварствима и властима (Тит 3,1), а колико је боље цару благочестивоме који у корист Цркве ради? Дакле, ако сам припремио душу вашу да прихвати моје посланство, прихватите брата нашега, епископа Северијана. Захвалан сам вам што је беседа моја похвалама праћена. Дадосте ми плодове послушности. Сада се радујем што посејах добро семе. Јер гле, сад жањем снопове пшенице. Да вас Бог награди за доброту и послушање. Сада сте Богу принели истинску жртву мира, зато што чувши оно име, нико се не побуни, него га прихватате са љубављу, и само што казасмо беседу, озлојеђеност свима побеже из душе. Прихватите га, дакле, пунога срца, раширених руку. Ако се десило што тужно, заборавите, у време мира нема места сећању на раздор, да буде радовање на небу, радовање на земљи, радост и ликовање у Цркви Божијој. И молимо се да Бог сачува Цркву у миру, дарује јој мир чврст и трајан, у Христу Исусу, Господу нашему, са Којим нека је слава Богу Оцу, заједно са Светим Духом, у векове векова. Амин.

 

[1] Ова, као и Беседа која следи сачуване су само у латинском преводу. Грчки оригинал је изгубљен. Епископ Гавалски Севиријан, врстан беседик, премда је говорио са врло приметним сиријским акцентом, током Златоустовог боравка у Азији стекао је бројне присталице у Константинопољу, као и симпатије на двору, нарочито код царице Евдоксије. Постоји верзија да га је из Константинопоља протерао Златоусти, на основу полуистините пријаве својега ђакона Сарапиона, као и верзија да га је одатле отерао народ, због његовог непријатељства према Златоустом. Био је у личном сукобу са ђаконом Сарапионом. Обојица ће имати врло истакнуту улогу при свргавању Златоустог на тзв. Сабору „код храста“.

[2] На враћању Севиријана у Константинопољ највише је инсистирала заправо царица Евдоксија.