БЕСЕДА ТРЕЋА[1]

Беседа, кад Сатурнин и Аврелијан беху прогнани, и Гајна изађе из града, и о среброљубљу[2]

Много време ни речи не рекох, и после дугога (времена) опет се вратих љубави вашој, али (ћутах) не из небриге какве и телесне слабости, него немире смирујући, таласе кротећи, буру исправљајући, бродоломнике извлачећи и оне што потонуше трудећи се да поведем к пристаништу и мирноме мору (тамошњем). Јер ја сам заједнички отац свих, неопходно ми је бринути не само о онима што стоје, него и о палима, не (само) о онима што плове под повољним ветром, него и о онима што их таласи бацају, не само о онима на безбедном, него и онима у опасностима. Због тога вас ово претходно време оставих давши себи време да позивам, молим, иштем од власних разрешити ову несрећу. А кад жалосни ови догађаји добише крај, опет се вратих вама који сте на безбедном, који пловите у миру многоме. Онима одох да разрешим буру, а вама се вратих да (овде) не настане бура. Онима отидох да их ослободим жалости, а к вама стигох да не допаднете жалосних догађаја. И као што не треба бринути само о онима што стоје, него и о палима, исто тако, опет, не само о палима, него и онима што стоје; о онима да устану, а о овима да не падну, о онима да се ослободе страхотa што их захватају, а о овима да не допадну болова што се очекују. Јер ништа од људских ствари није сигурно, ништа непомично, него све опонаша подивљало море, и свакога дана рађа бродоломе, чудне и тешке. Све су испуњене немиром и збрком, све су хриди и понори, све су стене и хриди подводне, све су страхови, опасности, сумње, стрепње и агоније. Нико ни у кога није сигуран, свако је у страху од ближњега. Можда је наступило оно време, које описујући, Пророк говори: Не верујте пријатељима, и не надајте се у вође, сваки се од ближњега уздржите. Са оном са којом постељу делиш чувај се разговора (Мих 7,5). А што? Јер зло је време: Јер сваки брат петом гњечи, и сваки пријатељ хита да превари (Јер 9,4). Нема поузданога пријатеља, нити брата сигурнога. Укинута је лепота љубави, све је захватио рат грађански, грађански, а ни он отворен, него прикривен. На све стране маске безбројене. Многе коже оваца, безбројни свуда под њима прикривени вуци; безбедније је ако човек живи међу непријатељима, него међу онима за које мисли да су пријатељи. Који су колико јуче дворили, улагивали се, руке целивали, одједном се сада јавише као непријатељи, те одбацивши маске постадоше гори од свих тужилаца, о којима су ономад благодарност исказивали, њих прозивају и оговарају.

2. А шта је узрок свему? Пожуда за парама, манија среброљубља, та болест неизлечива, пећ што се никад не гаси, тиранин који је по свој икумени (власт своју) развукао. Управо због тога и ми – то што сам претходно говорио нисада говорећи нећу стати – премда су ми многи ономад пребацивали и ово говорили: „Нећеш ли стати оружајући језик против оних што се богате? Нећеш ли стати непрекидно ратујући са њима?“ Да не ратујем ја са њима? Да се ја не оружам на њих? Не говорим ли ја и чиним све за њих, а они сами против себе мач наоштрише? Није ли сaмо искуство ствари показало да сам ја, који корим и непрекидно прозивам, на корист (њима) тражио, а непријатељи су пре они који пребацују нама што им то говоримо. Видесте како се наше речи на самим стварима показаше. Нисам ли вазда говорио да је богатство роб одбегли што од овога к ономе прелази? И кад би бар само прелазило, а не и убијало; кад би се бар селило, а не и уништавало. А овако и оставља људе без својега заступништва, и мачу их предаје, и у понор води, тежак издајник будући и понајвише ратујући са онима који га љубе. Оно је одбегли роб незахвални, човекоубица непомирљиви, звер неукротива, стрмина са обе стране одсечена, хрид таласима непрекидно ударана, пучина небројеним ветровима шибана, тежак тиранин, господар тежи од свакога варварина, непријатељ неумољив, противник непомирљив што никада не разрешава непријатељство према онима којима влада.

3. А сиромаштво није такво, него је супротност казаноме. Оно је, наиме, простор безбедан, лука мирна, безбедност непрекидна, раскош опасности ослобођена, задовољство чисто, живот миран, без таласа, благостање неодузимиво, мати мудрољубља, узда гордости, укидање кажњавања, корен смиреноумља. И због чега, кажи ми, њу избегавајући гањате оно ратно стање, онога човекоубицу, ону звер од сваке гору? Такво је, наиме, среброљубље, таква је помама за парама. Што за стално станујеш под истим кровом са непријатељем? Што дражиш звер коју је потребно кротити? А како ће нам, кажеш, она прићи руци? Ако се будете држали мојих речи, макар сад када су падови ту, кад несрећа цвета, кад су сви у немиру и очију оборених. Како, дакле, да звер буде слободна од зверства? Могу је, наиме, променити ако ви хоћете, јер таква је моћ речи. Како, дакле, да она промени зверски лик? Ако дознамо како постаје таква. Како, дакле, постаје таква? Као и лавови, као пантери, као што медведи затворени и сатерани у мрак буде у себи срџбу, узрастају (у себи) гнев, управо тако и богатство, када се закључава и закопава, од лава више риче и свагда се противи, а ако га изведеш из мрака и расејеш га у стомаке сиромахa, та звер постаје јагње, сплеткарош – заштитник, стена – лука, бодолом – мирно море. Пошто ћеш и код бродова видети исто то: када је товар изнад носивости – лађа тоне, а када је умерен, плови ношена повољним ветром. Управо то бива и код наших домова, када згрнеш паре више од потребнога, мали налет ветра и случајан сплет неочекиваних околности потапа лађу са све посадом, ако си пак (у дому) одложио онолико колико потреба налаже, макар оркан наишао, лако сечеш таласе. Немој, дакле, желети више, да не останеш без свега, нити сабирај више од потребнога, да не изгубиш и то што ти је потребно, нити преступај узакоњене међе, да се истовремено не лишиш свега што имаш, него сасеци излишно, да се богатиш у неопходним стварима. Не видиш ли да замљорадници закидају лозу да се сва сила не покаже у листовима и ластарима, него у корену биљке? Управо то и ти да чиниш: сасецај листове, и сав свој труд троши на принос плодова. А ако нећеш (то чинити) у дане благостања, надај се лошим данима, очекуј буру у пристаништу, болест у здрављу чекај, у богатству се надај оскудици и сиромаштву. Сети се, каже, времена глади у време обиља, оскудице и немаштине у дан богатства (Сир 18,25). Јер ако си тако расположен, богатством ћеш владати са разборитошћу многом, а кад наиђе сиромаштво подносићеш га са храброшћу многом. Јер оно, кад неочекивано удари, узнемирава и плаши, а ако наиђе и ми му се надамо, не наводи (на нас) немир многи. Управо та два добра убираш: нити да се опијаш и лудујеш у дане благостања, нити да се узнемираваш и потресаш код промене на горе, а понајвише ако ћеш увек очекивати то горе, јер уместо самога искуства довољно ти је и то очекивање. Говорим пример: Богат си? Сваки дан се надај сиромаштву. Због чега и зашто? То ће, наиме, очекивање понајвише бити кадро да ти користи. Јер који очекује сиромаштво, у богатству се не надима, не охоли се, не расипа, не нишани на туђе, јер страх онога очекивања, уместо каквога педагога, уразумљује га, смирује му мисли, не допушта да исклијају неваљали изданци среброљубља, тим страхом као каквим српом их заустављајући и сасецајући.

Наставак у штампаном издању

 

[1] Наслов треће Беседе на грчком гласи: μιλα τε Σατορννος κα Αρηλιανς ξωρσθησαν, κα Γαϊνς ξλθε τς πλεως· κα περ φιλαργυρας. Њен латински назив је: Homilia cum Saturninus et Aurelianus acti essent in exilium, et Gainas egressus esset e civitate; et de avaritia, или скраћено: Cum Saturninus et Aurelianus acti essent in exsilium. Грчки тест у PG 52, 413-420.

[2] Беседа је казана после „талачке кризе“. Гајна, заповедник најманикa Готa, утаборио се био са својом војском у Халкидону, преко пута Константинопоља, док је његов саплеменик Трибигалд (против којега је Гајна наводно био) држао са својим Готима под присмотром Дарданеле. Гајна је од цара Аркадија захтевао да му „дође на ноге“ у Халкидон, што је овај и урадио, а што нам говори како је моћан у том тренутку Гајна био. Као таоце затражио је два висока достојанственикâ: Сатурнина и Аврелијана, и највероватније још и Јована, блиског пријатеља цара и царице Евдоксије. Овај последњи је привремено уточиште нашао у цркви Св. Софије, али су га, пошто је напустио цркву, ухватили најманици Готи са којима је Гајна био ушао у Константинопољ. (Једна од оптужби против Златоустог била је да је предао Јована иако је овај затражио азил у Цркви.) Цар и царица су тражили од Златоустог да посредује, па је и он ишао у Халкидон на преговоре, које је очигледно врло успешно водио. Одлучујућу улогу су, међутим, одиграли становници Константинопоља који су се самоорганизовали и протерали Готе ван града.