Кад Евтропије би изведен из цркве

БЕСЕДА ДРУГА[1]

Беседа кад Евтропије, нашавши се изван Цркве, би одведен, и о рајскоме врту, и о Писмима, и на изреку: Предста Царица с десне стране теби (Пс 44,10)[2]

Пријатан је луг, (пријатан) и врт, али је много пријатније читање Божанских списа. Јер тамо је цвећа што вене, а овде мисли што цветају, тамо дах зефира, овде поветарац Духа, тамо жива ограда, а овде Промисао Божији обезбеђује, тамо поју цврчци, овде шу΄ме Пророци, тамо угођај од призора, а овде корист од читања. И врт је у једном простору, а Писма свуда по икумени, врт робује принудама времена, а Писма и зими и лети бујају лишћем, тежају плодовима. Да пазимо, дакле, на читање Писма, јер ако пазиш при (читању) Писма, то ће избацити (из тебе) нерасположење, засадиће у теби задовољство, однеће са собом злоћу, укоренити врлину, неће те пустити да страдаш у збрци (животних) послова што те попут таласа бацају тамо-амо. Море бесни, а ти пловиш мирно, јер имаш кормилара – читање Писма, јер то уже, искушење (животних) послова, не кида! А да не лажем (говорећи ово), сведоче и саме ствари. Црква пре неколико дана би опкољена, дође војска: ватра им из очију сева, али маслину не сасушише, мач оголише, али ране нико не задоби, капије царске у агонији, а Црква безбедна, премда се рат ули унутра. Јер је бегунац овде тражен, но ми предстадосмо срџби њиховој не бојећи се. А како? Имадосмо сидро сигурно, оно: Ти си Петар, и на том камену саградићу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт 16,18). А Црквом називам не само место, него и нарав, не зидове Цркве, него законе Цркве. Када бежиш у Цркву, не бежиш местом, него намером. Црква, наиме, није зид и кров, него вера и живот. И не говори ми да је онај што је предат, из Цркве био предат; да није напустио Цркву не би био предат. Не говори ми да је прибегао и био предат, није га Црква пустила, него је он сaм Цркву напустио. Није овде предат[3], него изван. Зашто је оставио Цркву? Хтео си спасти се? Дужан си био држати се жртвеника. Безбедност овде нису зидови, него Промисао Божији. Грешник си био? Бог те не оглашава на сва звона, јер он није дошао да позове на покајање праведнике, него грешнике (в. Мт 9,13). Блудница се спасла пошто је ноге (Христове) ухватила. Чусте ли данашње чтеније? А ово говорим да се никада не двоумиш прибегавши у Цркву. Остај у Цркви и из Цркве те неће предати. А ако побегнеш из Цркве, није (више) кривица Цркве. Јер да си био унутра, вук не би дошао, а ако си изашао изван, плен звери постајеш, али не због тора овога, него због своје малодушности. Ништа није равно Цркви. Не говори ми о зидинама и оружју, јер зидови временом старе, а Црква никада не стари. Зидове варвари поруше, а Цркву ни демони не надјачавају. А да ове речи нису празно хвалисање, то сведоче и саме ствари. Колики су заратили на Цркву, и ратујући пропали? А она се над небесa попе. Толику величину има Црква, када зарате на њу – побеђује, када јој смишљају сплетке – надјачава, када је вређају – устаје сјајнија; задобија ране, и не пада под ранама, таласи је бацају – али не потања, бура удара на њу – али бродолом не трпи, стари – али не слаби, трпи ударце, али не губи. А због чега је (Бог) допустио рат? Да (Црква) подигне блиставији победни трофеј. Били сте ту и онога дана, и видели сте колико оружја би покренуто, и срџбу војничку, од огња жешћу, а ми тискасмо ка вратима царским. И шта? Благодаћу Божијом ништа нас не уплаши.

2. А ово говорим како бисте и ви то опонашали. Због чега се не уплашисмо? Јер се не плашимо ниједне од постојећих страхота. Шта је, наиме, страшно? Смрт? Није то страшно, јер (њоме) брже одлазимо у мирну луку. Него (је страшно) одузимање имовине? Го изађох из утробе матере моје, го ћу и отићи (Јов 1,21). Прогонства? Господња је земља и пуноћа њена (Пс 23,1). Потказивања? Радујте се и веселите када лажући казују свакојаке рђаве речи против вас, јер је плата ваша многа на небесима (уп. Мт 5,11-12). Гледао сам мачеве, а замишљао небо, очекивао смрт, а замишљао васкрсење, гледао страдања доле, а бројао бојне награде горе, видео нападе, а замишљао венац вишњи, јер је претпоставка борби била довољна за побуду и утеху. Одводили су ме, али то што се дешавало не беше ми увреда, јер само је једно погрда: грех. Јер ако те сва икумена вређа, а ти сaм себе не вређаш – ниси повређен. Једина издаја је (издаја) савести. Немој издати савест своју, и нико те неће издати. Одводили су ме и гледао сам догађаје, или боље: речи моје како постају догађаји, беседу моју, ону на речима, како се на тргу делима проповеда. Коју беседу? Ону коју сам увек говорио. Ветар дуну и лишће опаде. Трава се осуши, и цвет паде. Ноћ прође и јави се дан, сенка се разобличи, и јавни се истина. Попеше се до небеса и сиђоше до долинa. Јер таласи се горе смирише кроз ствари људске. Како? Поука беше то што се дешава. И сaм себи сам говорио: Да ли ће се уразумити они што долазе после овога? Неће проћи ни два дана, и све што се дешава предаће се забораву? Али сећања беху жива. Опет ћу казивати, опет говорити. И каква корист? Или боље: има користи. Јер ако и не чују сви, половина ће чути, ако не чује ни половина, онда ће трећина, ако не ни трећина, онда четвртина, ако неће ни четвртина, макар ће десеторо, ако неће десеторо, онда петоро, ако неће ни петоро, макар један, а ако неће ни један, ја имам заокружену плату. Сасуши се трава, цвет опаде, а реч Божија остаје у векове (Ис 40,8).

3. Видесте ли безвредност људских ствари? Видесте ли пролазност власти? Видесте ли богатство које сам увек одбеглим робом називао, и не само одбеглим робом, него и човекоубицом? Оно, наиме, не само да напушта оне који га имају, него их и убија, јер када му човек служи, тада га понајвише издаје. Што служиш богатству које је данас твоје, а сутра некога другога? Што двориш богатство које није могуће задржати? Хоћеш ли да му служиш? Хоћеш ли да га задржиш? Онда га немој закопати, него га дај у руке сиромаха. Богатство је дивља звер, ако га задржаваш – бежи, а ако га раздајеш – остаје. Просу, даде сиромасима, каже (Давид), правда његова остаје у век века (Пс 111,9). Проспи да остане, немој га закопати да не побегне. Где вам је богатство? Радо бих то казао онима што одоше[4]. А ово говорим, не грдећи их – не било! – нити повређујући им ране, него од бродоломa других вама луке припремајући. Када су ту војници, мачеви, када се град распаљивао (гневом), када круна није имала силе, када порфири би увреда нанесена, када се све испуни лудилом, где је (тада било) богатство? Где сребрно посуђе, где сребрне постеље, где слуге? Сви у бежанији. Где су евнуси? Сви одмаглише. Где пријатељи? Променише маске. Где куће? Беху забрављене. Где су паре? Власник (њихов) побеже. А где су паре? Закопа их. И где све то сакри. Нисам ли досадан, нисам ли мрзак вазда говорећи да богатство издаје оне што се њиме лоше служе? Дошло је време, показује се истинитост тих речи. Што га онда држиш, кад ти оно у искушењу нимало не користи? Ако има силу, кад западнеш у изнудицу нека ти помогне, а ако оно управо тада бежи, какву потребу имаш за њим? Саме ствари сведоче. Какава је корист? Мачеви наоштрени, смрт прети, војска бесни, очекивање толике претње, а богатства нигде. Где побеже тај роб одбегли? Он сaм ти је све то приредио, а у време изнудице – бежи! И премда ме многи прозивају вазда ми говорећи: „Залепио си се за богаташе!“, па и они су се увек лепили за сиромахе. А ја јесам нападао богаташе, но не богаташе (уопште), него оне што се лоше богатством користе. Јер ја увек говорим како не одбацуем богаташа, него грабљивца. Једно је богаташ, а друго грабљивац, једно је човек добростојећи, а друго похлепан. Разликуј те ствари и не сливај оно што се не меша (једно с другим). Богат си? Не браним. Грабљивац си? Осуђујем. Имаш? Уживај. Узимаш туђе? Не ћутим. Хоћеш ме каменовати? Спреман сам крв своју излити, само да спречим грех твој. За мржњу не марим, не марим за рат, само за једно марим: напредовање слушалаца. И богаташи су чеда моја, и сиромаси су чеда моја, иста утроба и једне и друге је дала, исти порођајни болови и једне и друге породили. Ако си се прилепио за сиромаха, осуђујем те, јер није толика штета од сиромаштва, колика је од богатства. Сиромах не трпи никакву велику неправду, штета му, наиме, остаје на парама, а теби је штета нанесена души. Који хоће, нека сече, који хоће нека каменује, који хоће нека мрзи, јер ти напади су ми ризнице венацa, ране број бојних награда.

Наставак у штампаном издању

 

[1] Наслов друге Беседе на грчком гласи: Ὁμιλία ὅτε τῆς ἐκκλησίας ἔξω εὑρεθεὶς Εὐτρόπιος ἀπεσπάσθη, καὶ περὶ παραδείσου καὶ Γραφῶν, καὶ εἰς τὸ, «Παρέστη ἡ βασίλισσα ἐκ δεξιῶν σου». Њен латински назив је: Homilia cum extra ecclesiam deprehensus Eutropius abreptus fuit. De paradiso seu horto, et de scripturis; atque in illud, adstitit regina a dextris tuis (Psal.44.10), или скраћено: Homilia de capto Eutropio [Dub.]. Грчки тест у PG 52, 395-414

[2] Беседа се традиционално везује за претходну, односно за исти догађај. Отуда јој и име. По свој прилици, међутим, она се не односи на догађај са евнухом Евтропијем, него на тзв. „талачку кризу“ у којој су актери били заповедник најамникa Готa, Гајна, двојица високих царевих достојанственика, Сатурнин и Аврелијан, који се помињу у следећој Беседи, као и дворјанин Јован, личност врло блиска царском пару Аркадију и Евдоксији, који се нигде поименце не помиње, а на којега Златоусти алудира када говори у једнини. Тако се може објаснити откуда „капије царске у агонији“. Војска коју овде помиње није регуларна царска војска, које у то време није било у Константинопољу, него Готи најамници. Златоусти је био активан учесник решавања те кризе. Ако је тако, онда Беседа није казана августа 399. како се мисли, него крајем априла 400. године.

[3] Унутар Цркве.

[4] Очигледно да је овде било више актера, а не само један – Евтропије.